Blistale su osvetljavajući nasmejana lica koja su pevala. Rodjendanska torta. Nagla sam se, dunula u svećice... ih kako se teško gase....  onda smo svi se smejali, odnekuda je iskrsla gomila paketića uvijenih u svetlucave papire sa mašnicama. Kako sam ja sretna.

Evo ih idu. Brzo sam upalila svećice, ugasla svetla. Bor je svetlucao, jedna grančica se nadvila nad plamen sveće, samo da ne moram da je ugasim dok svi ne vide kao je okićen, pun zlatnih ukrasa, figurica, bonbona.... Zavodljiv miris četinara, mešao se sa mirisom voska. Vrisak, svi se smeju, kako je lepo, blistavo. Pod drvetom paketići sa imenima, još malo pa ćemo ih otvarati, nestrpljiva sam , kako vreme polako prolazi.

Sto svečeno postavljen, najfiniji porcelan, onaj koji samo pravi lom i zauzima mesto u ormaru, čaše blistaju pod svetlošću sveća. Sve je nekako svečano i lepo dok sveće trepere za našu proslavu. Srce mi je tako puno, da mislim da će da pukne.

Mrak. Sirene zavijaju. Bojim se. Drhtim moleći se da sve što brže prodje, da niko ne nastrada. Vreme kao da stoji. U ruci sveća. Obasjava moje bledo lice, postelju u kojoj neko bolestan leži. Ruka mi podrhtava. Stavljam jednu sveću na sto, sa drugom se krećem po kući. Ugasi jednu sveću, prejako je svetlo, do mene dopire glas. Gasim je. To što blista u mojim očima nije sreća.

Hladno je. Svečano. Crkva. Ulazim tiho. Sama sam. Naginjem se, u ruci zapaljena sveća. Spuštam je dole. Treperi, svetluca. Gledam je. Sećanja. Palim još jednu, pa.... Miriše tamjan.

Vreme prolazi, na odmoru sam. Ulazimo u jednu radnju, moja prijateljica se smeje i kupuje neke sveće. Ježim se. Ona mi nešto šapuće. Ne razumem je, mirišljave sveće... i smeje se.... Kupi, kaže. Ja se povlačim unazad. Sveće?Ona mi opet nešto šapuće, iako nas niko ne razume, i prsne u smeh. Pružam ruku, dodirujem tu sveću... želim li je??? Mogu li se smejati ili uživati pod treptavim svetlom sveće? Volela bih, jako bih volela. Da probam?