Htela sam da sedim…da pobegnem daleko… htela sam… on mi je blago stavio ruku na rame, pritisnuo…. ležala sam… zagledala sam se u njegove hladne sive oči koje su me netrmice posmatrale.

Zatvorila sam oči, poželela sam da sam daleko, daleko... bilo gde samo ne sa njim. Zašto je život tako okrutan prema meni? Počela sam da mislim na more, na talase koji me zapljuskuju, na vrelinu peska, ali do mene je dopreo njegov šapat

-Opusti se, neće te boleti, videćeš, nije mi prvi put.

Kako sam ga mrzela tog trenutka.

-Zašto si se našminkala?

Prebrisao mi je usne, osetila sam njegov dodir i ukočila se. Pogledala sam na čas njegovu zelenu majicu, njegove hladne oči, ruke... imao je duge prste pijaniste....

Zgrčila sam se.

-Opusti se, daj malo jezik... čega se bojiš....neću ti ništa...

I onda sam osetila oštar bol, pogledala sam ga rasirivši oči, sigurno se uplašio jer je zastao

-Ne boj se, sad će biti lakše, najteže je prošlo.

Osetila sam njegov miris, njegove ruke, pokušala sam da podignem svoje ruke, da se odbranim, samo se nasmejao

-Ne želis da te vežem?

Htela sam da vičem, da mu kažem da me pusti, da pobegnem negde gde me neće moći dodirivati, ali.... pobegla sam samo u  mislima....pustila sam ga da me dodiruje, da mi radi šta god hoće samo da se što pre sve završi, a on?

-Dodji u ponedeljak u 11h, možeš li?

Sve u meni je vikalo, ne, ne želim više nikad da dodjem, ne želim nikad više ni da te vidim ni da osetim tvoj dodir, mrzim svaki trenutak koji provodim sa tobom.... a onda sam čula kako moje usne šapuću tiho... mogu.... doćiću...... oborila sam pogled... znala sam da ću doći ponovo... da ću dolaziti do god me bude zvao... da moram... jednostavno moram da se vidim sa njim. Mahnuo je rukom, nasmejao se

-Vidimo se u ponedeljak. Šta si se toliko uplašila, pa samo sam ti promenio plombu na zubu....