Uopšte ne spadam u one pristojne osobe koje kad dobiju poklon kažu:

Hvala, niste trebali!

Ne,… ja još na vratima zgrabim poklon, raskupusam ga, cepajući papir u million komadića. I onda mu se divim. Nešto imam sreću, obično dobijem nešto što mi se dopada, a u retkim prilikama, kad mi poklone nešto sto mi se ne svidja, ne umem ni reda radi da odglumim da sam to želela. Onako uzdahnem, i kažem:

Sigurna sam da će mi to jednom dobro doći.

Dobijala sam razne poklone, manje ili više vredne...i nije važno samo šta si dobio, nego i kod koga si dobio...hmmmm...to je i malkice važnije.

Svi znaju da ja volim poklone, pa me često i sekiraju. Još dok smo bili deca, brat mi je ustrajno nabavljao neke luše(to je neka šećerlema, kao štapić). Ja bih plakala, tražila moj poklon za rodjendan, ali on se smejao i govorio:

Poklon je poklon...a ja sam prevrnula svaki put celu kuću da pronadjem sakriven pravi poklon... sad bih  sve dala za tu lušu, ali...

Jučer sam dobila poklon.

Ne pamtim da sam se više iznenadila i obradovala.

Stavila sam ga na počasno mesto, na regalu... nasmešim se kad ga vidim...i nešto mi dodje prijatno oko srca, neka toplota širi se po mom telu... onako ružičasto, prelazi u narandjasto...

A, da... to je jedna šišarka.... prava, živa... poklonjena baš meni....pronadjena baš za mene...

A kako sam je dobila?

Jedna trogodišnja devojčica, utrčala je kod mene, pružila mi šišarku:

Teto, ovo sam za tebe našla....čuvaj mi...volim te...