Pa, bio je vrlo spektakularan, ali da počnem ispočetka….

Svi imaju kofere na točkiće, ja nisam nikad bila “svi”, imam neke kožne, male, velike, firmirane, milion kufera, ali na točkiće, sa drškom nemam.

Moraš, poručuju, to sad svi imaju i jako je praktično. Šta je tu je, kad mora, mora. Neću da vam pričam kako sam na +40 lutala, tražila te famozne točkiće po Beogradu, ili je odgovarala veličina, ili boja, a nekako cena mi se nije uklapala....ali, dobro...

I sad treba da se krene iz Raba, za Rijeku. Svi me prate, kao da se iseljavam u Australiju, a možda hoće da budu sigurni da sam otišla....

Da se krene, već drže ruku na kvaki ulazne kapije, ja se setih:

-A jaje?

-Kakvo jaje?

-Ja bez kuvanog jaja ne krećem na put, zamalo da se strmeknem i na dolasku.

I sad cirkus, jedni trče da naruče pizzu za ručak, drugi kuvaju jaje, naravno nemaju plin, a jaje na jednoj ringli, upaljena druga....

Dobih ja to jaje, kuvano čitav minut, kofer već otišao. Da ne pričam kako smo se svi pogubili po onim uličicama, jer svako ima neki svoj najkraći put, kako su nas tražili i poznati i nepoznati...nadjosmo se svi.

Da ste me samo videli!!!

Da li znate kakav je pogled deteta koje jedva izmoli sladoled, pruži jezik da ga lizne, a on mu padne na pod???

Tako sam otprilike ja izgledala kad sam videla moj kufer koji se sa vrha Raba, od same crkvice zalteo niz stepenice, što bi rekli skaline, prevrnuo se, poskočio, malo zastao, pa nastavio, svi su mu se sklanjali sa puta (šonje jedne, nijedne, jes` da je k`o trokrilni orman, ali...) moj novi kofer!!! Polomljene drške,sav nekako kao iz l svetskog rata, i sad ja takva treba da se pojavim na Rijeci...umreću od sramote...ja nisam živa....ovo piše moj duh....