Kakav dan! Po prirodi sam tačna, čak I previše, može to da nervira. Elem, krenem ti ja u teretanu, imam taman vremena da brzim korakom stignem na vreme.

 Telefon, vrata, zvonce, mobilni, SMS, jesu li još nešto ljudi izmislil? Ne mislim da nisu. Sve je cvrčalo u isti trenutak.

Izletim iz kuće, trčim kroz crveno kao da sam bik na koridi. Na semaforu neka kola, kola li su, auto, pojma nemam, unutra neki vozač, ramena kao trokrilni ormar. Maše on meni preteći što jurim kroz crveno, a ja onako prevrnem oči i napravim izraz, ma, ko te šiša.

Uletim u teretanu, skidam jednom rukom farmerice, drugom majicu, trenerka...i ulećem u salu...

I, naravno, nema mog trenera....otputovao....ja besna kao puška...umiruje me vlasnik

-Idi na traku, da se zagreješ, poslaću ti zamenu.

Trčim ja po onoj traci ko šašava, da isteram ljutnju, kad... evo zamene.

Ja ću da vam pokažem šta treba. Okrenem se ja, trokrilni ormar.

Mal, oboje  ne padosmo u nesvest.

-A, gospodja, žuri...ijaoooo, kad je pustio onu traku da juri, a ja tvrdoglavica još brže.

Krenusmo mi spravu po spravu, raščereći me na jednoj kao da sam na ginekološkom stolu, na drugoj mi nabi glavu u neke mengele, a opterećenje, boli glava.

Lomatam se ja, a on kao neki baksuz, ni da mrdne od mene, da se malo odmorim...

Stavi ti on u zao čas dlan na moja ramena, a ručerde, kao u orangutana, prsti mu na ramenima, a dlanovi?..., pa tamo gde ledja gube to časno ime.

-Da vidim kako rade mišići, reče.

Ne znam kako rade, ali on nešto poče da se preznojava, sve se briše peškirom, i nešto više i nije tako ljut, sigurno mi mišići rade kako treba.

Ja prestala da se preznojavam, uhvatila ritam, a on....

I sad vi meni kažite, šta mi je trebalo danas. prvi dan proleća, mislim aprila, ko me pozna, znaće šta mislim , da se lomatam po teretanama, da gledam one nabildovane, i još da duvam, tri puta po deset puta, pa odmor....pa opet....he, he,he, znam , ali neću da vam kažem...