Cveće
Obožavam da dobijem cveće, naročito onaj trenutak kad mi ga ON predaje, kad zbunjeno nešto muca, i strasno me zagrli, ljubeći, samo da ne gleda u mene i ne mora da govori.
Pomislim kako je došao do tog cveća, i ne mogu da budem kamena srca.
Vidim ga!
Ide nezainteresovano pored korpi cveća, ruke u džepovima, gleda negde u nebo, a s vremena na vreme baci brz pogled na to cveće. Pojma nema kako se to kupuje, da li mora da kupi celu onu korpu, ili je dovoljan samo jedan cvet. Zna samo da mora da se dočepa tog prokletog cveta, ili je nagrabusio. Lakše bi preskočio neku tarabu i nabrao cveće, makar pucali u njega, ali nema, hladno, i ko na Novom Beogradu uopšte i gaji cveće?
Prolazi, sve laganije, došao je do kraja. Ne vredi, uzdahne, i ponovo. Oni cvetići ga gledaju nekako potsmešljivo, najradje bi ih sve šutnuo. Zastaje pored neke korpe, čvrsto rešen, ovo će da kupi, a onda brzo u rikverc, preko puta i kao gleda drugu tezgu. A joj, ta tezga je sa gaćama, i ona ga prodavačica odmah napade, te oćeš muške, te ženske, te pamučne, izvlači i širi mu ih pred nosom... ... jedva je pobegao.
Biti il’ ne biti, energično prilazi nekom cveću, pruža prst neodredjeno i kaže
-Ovo!
Ona ga zasu nekim nepoznatim rečima, verovatno imena cveća, i on tek tad primeti da “ovo” ima milion boja. Smučio mu se život. Izvadi novčanicu za koju je mislio da će babetini biti dovoljno da mu da najzad cveće. Ona ga pogleda začudjeno, i poče nešto da mulja po onom cveću
-Da zapakujem?
On sav srećan, neće se videti to što nosi. Dreknu da se pola pijace okrete
-Daaa!
Dobi neki zamotuljak koji odmah stavi iza ledja i krete.
Nije odmakao ni tri koraka, kad iz daljine maše Pera, drug koji zna sve njegove kazanovske priče i koje su se desile i one koje su mogle da se dogode, samo da je hteo. Srećom tu je bila kanta za djubre, brzo gurnu ono cveće u nju.
Pera se već smeje, tapše ga po ramenu
-Gde si? Nema te sto godina !
-Ma, pusti me, noćas sam sredio jednu malu, nedelju dana neće moći da hoda, a sad jurim na sudar sa jednom...
-Ostao si uvek isti.
-Šta da se radi, jure me, a ja... ...
Kakve je sreće, taj je pričao pola sata o pecanju.
U korpu za djubre, odneo neko... nema više poštenjačina, ne možeš cveće ni u djubre da ostaviš da ga neko ne zdipi...
Ode Pera, a on ponovo po cveće.
Sad je bilo lakše.
Ponovo kupuje cveće, ponovo, svi užasi, i sad kad dobijem to cveće, kako da se ponašam? Da mu malo zapržim čorbu? Ili je dovoljno kažnjen?
Evo nešto novo, i ne kukaj mi više
URA!
Dupli pogled
Žena mora biti ovakva da bi opstala na Balkanu, a možda i grešim?
Bio je to lep dan
