Turisticko razgledanje Novog Beograda AneM
Što sam se lepo provela u blokovima, kao bos po trnju...
`Ajmo ispočetka...
Imala ja poslovni sastanak u bloku u subotu ili u utorak. Bolje da završim ranije, da znam na čemu sam. Zvrcnem ja kumi da dolazim u njen kraj, pa da se nadjemo na kafici
-Donesi mi onu teglu paprika, kad već dolaziš.
-Dobro.
E, jadno ti moje dobro. Ponesem teglu koju je naručila, i još tri za kuma, kumčiće... i krenem. Do 16h moram stići, krenula u 14.30h da sve završim. Pogledah kod Trojkice koliko je stepeni... i obukoh se lagnica... srećom ne natakoh se na neke štiklice. Stanem u bloku 1 na bus stanicu. Čekam, nešto se zamislila i ne primećujem da je oko mene ljudi kao da igraju Zvezda-Partizan.... posle pola sata ukapirah ja... i ... šta da vam kažem krenem peške u blok 70, sa sve teglama, Nurisoul, to ti je kao da sa Pećina kreneš do Kantrid.... Kad se ide busom, to brzo prodje, ali peške.... svaki soliter dugačak kao prekookeanski brod, pa neki parkić izmedju, pa neka mega radnja sa sve parkiralištima... došlo mi one tegle da zavljačim u prvi kontajner, ali ljutiće se kuma.
Poče i ona da me zove
-Gde si???
Gotov li je sastanak? Jesu li te primili? Kako ti se čini?
Uf.... oko mene kolone ljudi. Pola miliona ljudi tu stanuje, bila radna subota... i čudni neki ljudi, hoće da idu kući. Ne, nije bio smak sveta, samo se ulica asfaltira... sve kolone odjednom, valjda tako treba. Ne znam da li je bilo u sretstvima informisanja, kažu ljudi nije.
Neka napišu na blogoyu šta se dešava, ja drugo ne gledam.
Sastanak, odgodjen... ko zna za šta je to bolje.
Kumi odmah predala tegle.
Svratila u neku kafančinu da se povratim.
A povratak....
Ono nije bilo ništa. Ispred svake bus stanice čeka milion ljudi, može, to su i gosti. Kad naidje bus svi navale na njega, ali niko ne sme da udje dok se dobro ne raspita gde taj ide.
Naidje jedan, nešto mi liči da prolazi pored moje kuće, a i simpatičan mu broj 94. Udjoh, laktovima i kolenima.... Ijaaaooo, kud me je taj zavozao.... počeše ljudi da se deru i on stade iskočismo napolje... i opet peške... e... ne mrdam iz kuće više...
Stigoh, peške naravno...
Na mojoj stanici stotinjak ljudi gleda onako, svi u istom pravcu, iščekivajuće. Meni bi žao. Pridjem i kažem
-Ne ide nijedan bus danas ovim putem, ne čekajte.
Kad ti skočiše na mene, neki se doduše zahvališe pristojno, ali ti su bili u manjini, ostali dreknuše:
-Što niste objavili?
-Što ne ide okolo, pa se vrati?
-Sram vas bilo, maltretirate narod.
-Čekam sa detetom, smrzla sam se
Pobegoh ja, šta da im kažem? Ljudi u pravu, a i besni , što se ljute na mene?... Za svaki slučaj ništa nisam objašnjavala, a i smrzla sam se ....sad ću čajuljku da se povratim u život. Ako neko ima rum, neka mi donese kašičicu....
