Да јесам то, што си ми говорила да јесам.
Растао бих и растао, лагано бих плавио
и својим бојама квасио.
Око себе.
И боју неба бих у себе упио.
У море бих се претворио.
У мору бих море своје нашао.
Таласали би све до обале на којој јесам, оно што нисам.
Спојио бих море с небом.
Са Су нцем би се играли, у кристале би се претварали
и падали негде као беле звезде,
док неко, негде,
у некој ноћи не би написао на задњем стаклу
број.
Чудни спој брзине, почетног слова и једноставности.
Онда би све стало, загледало се у прошлост,
насмешило и наставило.
Опет.
Од почетка.
Срећа пада.
Леп почетак.
Да се расте.
Колико би меда било,
да су пчеле као ласте!
|
Послао Anoniman
Послао 
Послао 
Послао 
Послао 
... i svraćat ću rado i dalje, i pisati ovdje, naravno 
• 12.4.2006 -