У једном граду, ко зна ком, ко зна нек ћути, и тихо нек се смешка.

    Лево, у врх плавог неба стоји црква.

    Десно, низ старих кућа, а преко пута мала пијаца. Право, пут куд води стигло би се до Гимназије.

    Седим тако на десној страни пута од жуте цигле.

    На ивичњаку.

    Ноге су ми у у заосталој рупи са улеглим песком после киша, и бленем у плаво небо поврх цркве.    

    Пролазници, потиљком осећам, мисле да сам луд, јер ту нико никад није седео. А ја повремено угледам пар лепих ногу, повремено згодну чврсто раскошну гузу, и све то пролази крај мене, ал' ипак, слушам причу жутих цигала.

    На једној клизањем потковице урезан страх коња, фијук бича и јетка псовка кочијаша, који не би да се срамоти несигурним касом свог зеленка. На другој, окрзнута ивица, кад се сломила осовина Пери Врбашком. Мало даље, па укосо до пијаце, под предњом гумом паркираног "Чироки" џипа, једна цигла сва у зноју зејтина, кад је девојчица из жуте куће, преко пута, испустила флашу. Иза ње, цеди се вода перача пијаце, који прете да и овамо окрену своја црна црева са широким млазницама, и прође понеки лист зелене салате, или петељка какве поврћке. Иза свега кромпиров кликер скакуће, ношен водом, и весело се брчка и окреће, журећи да стигне салату која му се још на тезги допала, свестан да му је скоком за њом у воду још једино преостала ватра, на путу до спајања с њом.

    Да пушим, држао бих до пола изгорелу цигарету. Да пијем, био бих полу пијан мутно закрвављеног погледа. Да сам разочаран већ бих смогао снаге да се пружим под неки од пролазећих аутомобила.

    Не.

    Ја сам срећан. Сањарим и блудим путем од жуте цигле.Моје мисли се шире тим путем.

Сећам се својих пролазака овуда, у ноћима без сна, у данима чежње док сам тражио траг своје среће. Сећам се испружених прстију, који су се, немушто разговарајући мислима својих власника, додиривали или се смешили, играли на ретровизору верујући да ће се при следећем сусрету волети и преплитати, уживајући у додирима.

    Онда је дошла ЗИМА.

    Децембар.

    Снегови и преслани дани свакодневног засипања.

    С пролећем, био је умивен змијоликим изворима, просто опран. Су нцем осушен и помилован. Као некад док је био нов, неогребан, без трагова и ожиљака.

    А на ивичњаку седим ја. Ноге су ми у у заосталој рупи са улеглим песком после киша, и бленем у плаво небо врх цркве. Чекам пролећне воде да ме понесу и однесу пут мора.

    Круг је затворен.