Svaštara
10.9.2009
Razgovor
Ja: Tako sam patetična i očajna. Racionalni deo mene zna da bi trebala da prekinem sa njim, ali suviše sam slaba da bih to uradila. Nikad nisam osećala da sam tako bliska s nekim. Mislim da je iskren kada kaže da me voli, ali shvatam da je isto tako srećan i kad je sam. A moj život je zaleđen dok on nije sa mnom. Nikada se nisam osećala tako ranjivom. A bilo je toliko očigledno da će do ovoga doći. Eto šta se desi kad počneš da zavisiš od nekoga. Postaneš bespomoćna.
Moja sestra: Uvek je rizično zaljubiti se. Ali to nije znak slabosti. Može se reći čak i da je hrabrost. Sigurno je da će biti trenutaka sumnje i neslaganja, ali kad se to prevaziđe dolazi se do nečeg mnogo vrednijeg.
Ja: Ma, to ti samo mene tešiš...
18.4.2009
Tuga svake žene
Ja sam žena sputana opsesijom. Sedim ovde pored kompa i čekam njega da se pojavi na msn. Zamišljam njegovo telo, njegova usta na mojim, njegove ruke, njegov jezik, i pretvaram se u ruinu od želje i borbe protiv te želje. Ne znam ni sama šta je gore – želja ili antiželja. Obe me rasturaju. Obe me prže i pretvaraju u prah i pepeo. Ni nacisti ne bi mogli i da smisle lukaviji krematorijum. On je moja propast, moja opsesija, moja zavisnost.
Ukratko, on je moj čovek, a ja sam zavisna o njemu.
Dolaze mi prijatelji i teraju me da ga ostavim, pune mi glavu mnoštvom razloga, sa kojima se ja u potpunosti slažem. Ali ništa ne uspeva. Ono što ja osećam je nešto što nema veze s razumom, strarije od Pana i mračnih bogova i boginja koje vrebaju iza njega iz senke. Ko može da objasni da sam ja izabrala da se vežem za dečaka-čoveka koji mi sipa laži u uvo? Ko bi poverovao u zavisnost, opsesiju, degradaciju, ili čak i u ljubav? Samo onaj ko je osetio tu vatru. Samo onaj ko je takođe goreo na toj vatri i čija je koža ispucala kao koža srednjovekovnih mučenika.
Bilo bi mi možda lakše kad bi bio potpuno rđav, tako da bih u najmanju ruku mogla da ga mrzim. Ali kako da ga mrzim kad ga baš to rđavo u njemu čini tako vrlo dobrim tamo gde to i jeste važno – u krevetu?
Kad se vidimo on me zgrabi u naručje, drži me nekoliko trenutaka, moje toplo telo uz njegovo. U srcu mi počne tutunjava, širi mi se kroz celo telo, kao tam-tam u džungli, prenosi se kao eho u ono drugo srce među mojim butinama, na kraju vlažeći crvene svilene gaćice... Ko može da opiše požudu kad je ovako vrela, ovako sočna, ovako pokoravajuća? Reči nisu dovoljne. Svi jako dobro znamo šta se zatim događa. I ja to znam, mada budem skoro van pameti od želje...
Pitam se kako dvoje mogu ovako da vode ljubav a onda da se rastave? Trebalo bi da ostanu spojeni zauvek, da čine jedno na svetlosti mesečine koja obasjava njihova naga tela. No, jedna od ironija ove vrste ljubavi je to da ona buja na rastojanju i ljubavnici koji vole na ovaj način ili ne mogu da žive zajedno, ili onda kad zajedno žive neka magija napušta tu njihovu vezu. Oni ne mogu da žive zajedno dovoljno dugo da mogu da kuvaju sarmu, farbaju kuću ili gaje baštu...
Tuga svake žene - Erika Jong
17.4.2009
Samo toliko...
11.4.2009
Tin Ujević
Noćas se moje čelo žari,
noćas se moje vjeđe pote;
i moje misli san ozari,
umrijet ću noćas od ljepote...
2.4.2009
Kava
24.12.2008
Želim
Želim prvo puno da se smejem. Želim da me drži za ruku dok pretrčavamo ulicu na crveno, i da se zbog toga smejemo. Želim da ume da me poljubi, onako, pravo muški. Da me zagrli tako jako da mislim da ću dušu ispustiti. Želim i da učini da mi u njegovom prisustvu krv proključa. Kao i ja cela od glave do pete. I da me takvu odnese i spusti na krevet i da vodi ljubav sa mnom dugo i nežno i lagano celu noć. Želim da tonem u njegovom naručju i da se topim pod njegovim dodirima. Želim da bude vatromet i zemljotres i kataklizma svetskih razmera dok me ljubi.
Želim da me nakon svega pogleda u oči duboko i da mi kaže da sam najlepša i najbolja i da mu verujem svaku reč, iako znam da laže k'o pas. Želim da me cmače i mazi po kosi sve dok ne utonem u san. A kad se probudim želim da mu skuvam kafu, pa odem u kuhinju, onako bosa i obučena samo u njegovu majicu. A on da oseti da me nema u krevetu, pa da dođe za mnom, da mi priđe s leđa i da me uzme, baš tu, na kuhinjskom stolu, dok ona voda za kafu vri i preliva se preko rubova džezve, pršteći po vreloj plotni i ostavljajući za sobom gorki miris uprženog šećera.
Želim da ipak popijemo zajedno tu kafu, dok sam skupljena u njegovom naručju, sa glavom naslonjenom na njegovo rame. Želim da ga ljubim dugo dugo dugo, a on da me pogleda tako da prosto nestanem u njegovim očima. Želim da budem mawa, mawa, kao dugme i da me stavi u džep na košulji, onaj levo, do srca, i da me nosi sa sobom da mu mirišim ceo dan. I želim da me uvek voli. I da ja volim njega. Eto... samo toliko... jel' to puno???
8.12.2008
Da li sam ja normalna???
Da li je normalno voleti nekog i toliko jako želeti biti sa Njim?
Da li je normalno svake noći zaspati sa Njim u mislima?
Da li je normalno svakog se jutra buditi sa Njegovim imenom na usnama?
Da li je normalno misliti na Njega po cele dane?
Da li je normalno da ne mogu da zaboravim, iako znam da on mene jeste?
Da li je normalno otići sa drugim u krevet, da prestanem da mislim na Njega, zavoditi tog nekog drugog, ljubiti, a onda u poslednjem momentu odustati, pobeći, pokupiti svoje stvari, reći «Izvini, ali stvarno ne mogu, mislila sam da mogu, ali ne mogu!» i otići, ostavivši ga zbunjenog, napaljenog i najverovatnije ljutog?
Da li je normalno pisati zamenicu On ili Njega velikim početnim slovom?
Da li je to normalno?
Da li je normalno zavoleti nekog za jako kratko vreme? Koliko je vremena uopšte potrebno da bi nekog voleo? Da li je normalno ne zaboraviti Ga iako je prošlo mnogo vremena a da Ga ni videla nisam? Koliko vremena treba da prođe pa da počnem da zaboravljam???
4.12.2008
Za sve je kriv Toma Sojer
Stavljam pastu na prst i 'perem zube'. Nije to to, bez četkice, ali moram bar da osvežim usta. Trebalo bi da počnem da nosim sa sobom i četkicu za zube. Ili bi trebalo da prestanem da se budim po tuđim stanovima... Jedno od toga, sigurno...
Vraćam se u sobu. On još spava. Tako je lep kad spava. Lep je i budan. Zato sam i završila ovde. Dopao mi se lik na prvi pogled. Gledam onu seriju, a ovaj tip je isti Sojer :))
Tražim svoju odeću i oblačim se. On i dalje duboko diše. Neću ga buditi. Zašto bih, nemam šta da mu kažem. On se ipak probudi dok zakopčavam cibzar na čizmama.
- Ideš, maco? – kaže mi. Jebote, ko još govori 'maco'??? Strašno....
- Idem.
- Nazvaću te.
- Znam da hoćeš. – kažem, iako znam da neće. Nisam mu ni dala broj. Ne verujem ni ime da mi je zapamtio. Ne verujem u stvari ni da sam mu rekla. Ne znam ni ja njegovo. Ni ne zanima me. Neka ostane Sojer, to mi se sviđa.
Izlazim iz stana, a zatim iz zgrade. Jbt, pa ne znam ni gde sam. Čini mi se da je tamo levo neka prometna ulica. Idem u tom pravcu. Jeste, u pravu sam. Ima i autobuska stanica. Čekam dvojku. Znači negde sam na Naselju. Idem dvojkom do pozorišta, a onda ću u centru uhvatiti sledeći bus za kući. Na Katredrali je pola devet. Šaljem poruku mojoj sestri, ranoraniocu, da me čeka sa kafom. Za petnastak minuta stižem.
Istuširaću se, oprati zube zapravo i možda još malo odspavati, pa na posao. Radim drugu. Prođe još jedan dan...
Samo večeras neću izaći sa M. i njenim dečkom. Glupost. Nedeljama me je nagovarala da idem sa njima. I nisam htela. To je neviđena glupost da ja sama izađem sa njima koji su par. Koliko god da su mi dobri prijatelji. Ne ide... Zato sam bila oduševljena kad sam za šankom kafića u kom smo sedeli ugledala onog Sojera. I kad sam primetila da i on gleda u mene. Nakon pola sata gledanja, otišla sam i ja za šank, ostavljajući ovo dvoje u svom svetu. Ma, nisu ni primetili da me nema. Bili su obuzeti sobom.
A mene je odmerio Sojer. Zgodne noge u čizmama i miniću, lepa kosa i prilično simpatično lice. Znala sam da mu se dopadam. Platio mi par pića i tako... To bi bila ta priča...
Šta ću, jbg, oduvek sam se palila na loše momke. Kao što je S. Nema meni života bez drame. Ne volim učmalost i dosadu. Zato i volim S. zato što je kreten. Da nije, ne bih ga ni primetila...
21.11.2008
Subota
Ali počeću priču iz početka. To jest, od četvrtka. Nazvao me je S. Kao i obično jedan njegov poziv je dovoljan da lebdim. Naravno da sam pristala da se vidimo u subotu. Naravno da sam pristala da provedem vikend sa njim i kod njega. Naravno. Ptica sumnjalica je cvrkutala nešto u tami moje podsvesti, ali sam joj rekla da zaćuti i gurnula je još dublje u mrak...
I tako... subota je bila... subota...
Našli smo se na 'našem mestu'. Poljubio me. Predivno, kako samo on ume. Držao me za ruku. Šetali smo kejom. Sedeli na 'našoj klupi'. Ljubio me. Dugo. Ljubio mi ruke. Prste. Jedan po jedan. I dlan. Oba dlana. Ljubio mi obraze. I oči. I kosu...
Otišli smo gore kod njega u stan. Magija. Fantazija. Kao i uvek. On isti kao što je uvek i bio. Kao da nije prošlo više od dva meseca a da se nije javio. Ja pitam, zašto nije zvao. Kaže nabavio je novi telefon. Ne zna kako da zove sa njega, još nije skontao kako radi. Ali, zna da se javi ako telefon zazvoni... Gleda me u oči dok to priča. Znam šta hoće da kaže. Jbg...
Ne mislim više o tome. Mislim samo o njegovim rukama svuda po meni. I usnama. Uh, te usne... nikad mi ih dosta. Uopšte se ne sećam kako smo došli do kreveta i gde nam je odeća. Sve je u nekoj izmaglici... ružičastoj... Mislim da ne postoji ni jedan deo mog tela koji se nije susreo sa njegovim usnama. Ama baš ni jedan.
I tako ta subota traje i traje i traje i polako prelazi u nedelju. Nedelja je dan kad je trebalo da ustane i da mi kupi kroasan za doručak. I da mi skuva kafu. Jaku i crnu i slatku, zna on kakvu volim. Tako je trebalo da bude. Ali nije.
Zašto?
Zato što sam se probudila pre šest (iako sam zaspala jedva dva sata ranije), pokupila tiho svoje stvari, poljubila ga u oko, desno, i tiho izašla iz stana...
Otišla sam kući. Plakala sam (ništa novo). Ne mogu da budem opet sa njim. Ne mogu da prolazim opet kroz sve to. Ne mogu. Suviše me boli. Moram da stavim tačku na tu priču jednom. Teško je, ali znam da moram. Već nekoliko puta sam prošla istu agoniju, neću više. Dosta je. Htela sam samo još jednu noć. Uživanje. Strast. I kraj. Gotovo.
Dala sam sestri mobilni. Da ne dođem u iskušenje da mu se javim. Ona sad kontroliše poruke, pa ako su od njega, samo ih obriše. Ne želim da znam šta mi piše. A šalje ih, stalno. I zove. Sa svog i sa tuđih telefona. Ali uvek mu se javi ona. Jer ja više neću. Stavljam tačku na tu priču.
Ali ipak, kad bih trebala da izaberem dan koji je bio najlepši u mom životu do sad, to bi definitivno bila prošla subota, i naravno, prvih par sati nedelje...
8.11.2008
Sve je poludelo!!!
Svi su poludeli. Ja najviše. A od mene jedino može da bude luđi onaj ko zna da sam luda a ipak traži moj savet. A ja ne znam šta da kažem. Osim da je sve poludelo...
Imam jednog druga. Znamo se već sto godina. Znam kako diše, što se ono kaže. I trenutno je u gadnom problemu. Već više od pola godine hoće da raskine jednu vezu, a ne može. Kako to – ne može? Zar to može da ne može? E, može!!!
Naime, on raskine, a ona posle stalno zove, šalje poruke, pisma, mailove, ma svašta. Čak ume i da dođe do njega kući. Plače. Moli. Ma svašta nešto. I onda on popusti pa bude opet malo sa njom, do sledećeg raskida. I tako to traje. Mesecima. Već je lud, kaže, ne zna šta da radi.
Poslednja joj je fora da će da se ubije. Otrovaće se. Nazove ga i kaže – ako do večeras u deset ne budeš kod mene, popiću neke lekove i ubiću se, a poslaću pismo svim tvojim prijateljima i roditeljima i kolegama sa posla, gde ću tako da te ocrnim da nećeš više smeti u oči da ih pogledaš. I on, šta će, ode do nje, da mu ne pravi probleme.
Kaže mi da je svestan da greši, da treba da je pusti i da prestane da joj se javlja. Ali ne može. Ko zna, možda bi se stvarno ubila. Neće da je nosi na duši, ludu ženu. I tako to traje. I nikako izaći iz tog začaranog kruga.
Meni je to takva ludost!!!
Pitam se, šta ona ima od toga? Kako možeš uživati u nekom kad znaš da te taj ne želi i kad znaš da je sve lažno i kad znaš da je tu samo zato što ga ucenjuješ? Bzvz. Bolje nađi neko drvo pa njega zagrli!!!
31.10.2008
Rad
U svakom slučaju, rad se deli na umni i fizički. Umni rad se deli na umni i bezumni. I fizički rad se deli. Drugima.
I zapamtite – uvek odlažite posao. Možda umrete, pa ga uopšte nećete ni morati obaviti.
29.10.2008
Prava ljubav i logika???
Sad se samo družimo. U stvari on uporno pokušava da me kresne ponovo, ali ja odolevam. Nađemo se, popričamo, ali 'no sex' ;)
I juče se on meni žali. Pre par meseci je raskinuo sa devojkom i tužan je. Još je voli. A on je taj koji je raskinuo. Zašto, pitam ga. Zato što je imao osećaj da ona njega ne voli dovoljno. A bili su zajedno oko pola godine.
- Pa šta nije bilo u redu, kako si to osećao da te ne voli, šta je radila?
- Ma sve je super. Govorila da me voli. Mazila se. Ljubila, tepala, ma sve kako treba... ali nekako sam ja osećao da to nije to. Ja sam još pre – kaže ti on meni tako – upoznao pravu ljubav, znam ja šta je to i kako izgleda i neću ništa manje od toga.
Nisam neki fan te prave ljubavi, ta mi priča uvek nekako bljutavo zvuči. No, dobro, možda je on čovek i u pravu, možda ja to još nisam doživela pa ne znam kako izgleda. On, eto, zna. I bi mi ga čak i žao na momenat.
A onda ga pitam šta je bilo sa tom koja mu je bila prava ljubav. Što nije sa njom? I ispostavi se da je to ona ista devojka sa kojom je bio u vezi kad se sa mnom kresnuo.
Eto ti sad!
Ja sam zbunjena. Moj mozak izgleda nije dovoljno napredan da shvati takve stvari. Bio je sa njom pet godina u vezi. Raskinuo zbog toga jer je razlika u godinama bila velika, te je znao da tu nema budućnosti. Od prvog dana je znao da je to privremeno. A još ju je pritom i varao kad je stigao. Znam pouzdano, bar za jedan put. ;) Ali ona je njegova 'prava ljubav'. E jbg. Definitivno ja ne znam šta je to prava ljubav onda.
A ne mogu u tu celu priču da uklopim ni ovu novu devojku, za kojom takođe žali, ali ona nije ona prava, a nije ga ni volela dovoljno, a on neće ništa manje od toga.
E sad kad mi neko kaže kako u ljubavi nema logike, tačno ću znati na šta misli!!!
25.10.2008
Aha... da... i???
Uglavnom – zaposlila sam se. Fantastičan posao, dobro plaćen a fizički nije težak. Odlično. Zatim sam se preselila kod sestre. Sklopile smo dogovor, ja plaćam sve račune, a ona je zadužena za kućne poslove. Meni to savršeno odgovara. Nema više 'mirisa' luka na mojim rukama ni zaprške u kosi. A ona voli te 'domaćičke' poslove. I super joj je što ne ustaje rano. Tako da fantastično funkcionišemo. :)))
Zatim, našla sam dečka. Malo je reći jednog, jer ih je u stvari dvojica :)))
Jedan je jako jako swadak, sa najwepšim pwawim očima na svetu. I strašno je pametan i načitan. Možemo satima da razgovaramo o svemu i svačemu. A i ne moramo. Dovoljno mi je samo da ga gledam. Drugi je malo manje lep, ali je tako umiljat. Kao neki swatki mawi meda. Kad smo zajedno stalno me pipka i štipka i ljubka. Kad nismo šalje tako slatke sms-ove da se prosto topim. Da sam ih lupom tražila ne bih ih takve našla. Što je još bolje od svega, jedan je iz Subotice, a radi ovde u NS-u, tako da je stalno tu radnim danima, a vikendom ide kući. Ovaj drugi je Novosađanin, ali radi u Beogradu u nekoj banci, te je tamo radnim danima, a ovamo dolazi vikendom :))) Znači – kombinacija fantastična. Kad je jedan tu, drugi nije i obrnuto. Uvek mogu da se vidim bar sa jednim, a nema šanse da se oni međusobno vide...
Fantastično!
Prosto je predivan u nekim trenucima. Valjda sam se zato i zaljubila. Zna da učini da se osećam fantastično. ''He rocks my world'' A onda, kad mu dosadi, onda uzme moje jadno malo napaćeno srce, izvadi ga, baci na zemlju i polomi ga skroz i takvo polomljeno mi vrati. Par nedelja kasnije, kad ono taman počne malo da isceljuje, on se vrati, bude opet sladak jedno vreme, napravi par zemljotresa i vatrometa i onda ponovi tu istu stvar sa mojim srcem.
Eto takav je S.
A ja sam se zaljubila. Užasno. Grozno. Preterano zaljubila. Ali čvrsto rešila da mu ne dozvolim više da se igra sa mnom. I evo, već par meseci uspešno odolevam.
Uspešno???
Diskutabilno.
Jer svaki put kad spavam (vodim ljubav, imam sex, tucam se) sa nekim od ove dvojice gore navedenih, pola sata ne mogu da dođem sebi od plakanja. Iako mi je lepo. U stvari, što je lepše, to je više plakanja. Zašto? Zato što ni jedan od njih nije S.!!!
16.9.2008
Pogrešna ja
Nekim danima mi se čini da imam pedeset godina. Konstantno sam umorna. Nisam izašla ima već dvadeset godina. Bez seksa sam toliko dugo da me ne bi čudilo ni da je ukinut.
Šta ako u mojoj umrlici bude pisalo da sam bila neuspešna skoro u svemu što sam radila? Živim sa majkom i babom, kojima je Željko Samardžić mnogo draži od mene. Previše sam prazna da živim sama. I A. me mrzi. I nemam orman veličine omanje sobe. Uništili smo ozonski omotač. Svrbi me nešto na stomaku. Zemlju će verovatno da uništi neki meteor i ne mogu da podnesem to što imam na sebi. Kosa mi je kovrdžava i ne da se nikako ispraviti.
Ma sva sam nekako pogrešna!!!
13.7.2008
Sećanja
Prvo u LK. Sad kad se setim toga, uopšte mi nije jasno zašto. To je jedan toliko sebičan lik. Pun sebe. Od ljudi očekuje samo da igraju oko njega. Ne pruža ništa, a traži sve. Nismo dugo ni bili zajedno. Al ipak mi nekako bio drag. Javlja mi se i dan-danas.
Posle je došao DG. E, što se njega tiče, već znam zašto sam se zaljubila. Bio je oličenje onoga što sam smatrala da mi je potrebno. Macho-man, sa velikim srcem. Obećavao mi je svet na dlanu. Obećavao svašta, ispunio malo toga. Ipak, bio je divan. Bar na rečima. Potroših na njega nekoliko meseci. I još dugo posle sam očekivala da ćemo se pomiriti i da će ispuniti svoja obećanja. Naravno, to se nije desilo. Ali ipak smo ostali u prijateljskim odnosima. Čujemo se i dan-danas.
Veza sa JB je već ličila na pravu vezu. Šetnje parkom, držanje za ruke, poljupci i slično. Savršen sklad između nas. O svim mogućim životnim pitanjima imali smo slična razmišljanja. Ista muzika nam je prijala. Čak i politički smo bili kompatibilni. Ma savršenstvo. Osim u jednom. I ta jedna stvar toliko je velika da je poništila sve ostale. Jbg. Za njim sam najduže patila. I najduže apstinirala posle njega. Kad kažem apstinencija, mislim isključivo na ljubav. Sex mi nikad nije predstavljao problem. Toga ima uvek. Imam ja u šteku par brojeva telefona koje uvek mogu da okrenem kad je kriza. U svakom slučaju, kad sam malo odbolovala, javio se on ponovo. Danas smo jako dobri prijatelji i često se čujemo i nađemo negde na kafi.
No, kako to obično biva, nešto je iskrslo. Čini se da ja njemu nisam bila toliko savršena koliko je on meni bio. Tako da je i ta priča završena. Sećam ga se sa ljubavlju. Zahvalna sam mu na tome što mi je pokazao da ljudi nisu uvek sebični i pokvareni. Time što je bio toliko dobar prema meni, pokazao mi je da je i to moguće. Zato sam sad i tužna i srećna u isti mah. Tužna što više nemam njega, ali srećna jer sam sigurna da negde sigurno postoji još takvih ljudi. I sigurna sam da ću još nekog od takvih sresti u budućnosti.
Kad se osvrnem unazad, išla sam uvek sa dobrog na bolje. Svaka od tih veza me je nečemu naučila i znam šta tražim od sebe i od drugih. A to je nešto značajno. Treba uvek u životu znati šta želiš. I onda krenuti pravo napred u ostvarenje tog cilja.
I nadam se još jednom – da će se i MS javiti, kao i svi ostali, da ću moći i sa njim da ostanem u prijateljstvu. Zašto da ne? Zasad je sve još sveže i boli, ali jednog dana u srcu će ostati sećanja samo na ono lepo što smo imali...
9.7.2008
Ljubav
Stvarno, ali stvarno, ne mogu da razumem i ne mogu da podnesem ljude koji koriste reč 'ljubav' da njome opravdaju ono što (ti) rade. Onako u fazonu – Ja tebe volim i moraš da radiš ono šta ti ja kažem, jer ja ti želim najbolje. Zar im ljubav daje za pravo da znaju šta je najbolje za mene? Čuvaju me od same sebe? Znaju bolje no ja šta mi treba i šta želim? Ma, nije istina.
Pustite me ljudi da živim život kako umem i znam. Da grešim, ako treba. Da pravim izbor, makar bio i pogrešan. Nemojte se pravdati ljubavlju!!!
Ima jedan što me voli... Al šta ću s njim kad je psihopata!!!
6.7.2008
One and only
Nisam neka baš naročito extra super dobra riba. Više sam onako prosečna. S obzirom da se ukusi razlikuju, ima ljudi koji me smatraju vrlo simpatičnom i slatkom, a ima i onih za koje sam bzvz. Fora je u tome da ja samu sebe nisam nikad smatrala naročito lepom, pa tako da su i momci koje sam imala bivali prosečni. Imala sam pet šest onako ozbiljnijih veza, od toga dve kad sam se baš strašno i bezrezervno zaljubila i jako otpatila kad su se završile.
Kao što rekoh, sve su to bili neki prosečni momci. Uopšte nisam navikla na frajere, šmekere i švalere. One fancy, pune sebe, koji sav svet oko sebe gledaju sa visine. Bila sam ubeđena da sam suviše nisko za takve, te da me ni ne primećuju. Dok nisi došao ti...
Priznajem – pala sam na šmekerske fore i fazone. Bilo je tako lepo slušati priču o srodnim dušama... o svim tim godinama uzalud provedenim u besmislenom lutanju i beznačajnim vezama, dok si u stvari sve vreme čekao samo mene... i zašto se nismo sreli ranije... i kako sam jedina za tebe... i najbolja... i kako samo mene želiš... i kako bi na kraj sveta mogao sa mnom, samo sa mnom, na pusto ostrvo, gde nema nikog, samo ti i ja i blablabla...
Jednostavno – nisam navikla da neko sa mnom tako priča. Da zna sve moje tačke, da zna uvek prave reči, da zna sve – šta kad kako i gde... a ti si to sve znao. Srodne duše... ma sutra malo... Sad znam – to su sve fore, pričao si tako mnogima pre mene, pričaćeš i mnogima posle mene. Priznajem da je bilo jako lepo slušati sve to i verovati u sve to. Lepo je biti jedina i najdraža nekome. Verovala sam da zaista misliš da ti je u tridesetinekoj već stvarno vreme da se uozbiljiš...
Eh, kako sam pogrešila...
I sad patim... patim zbog laži koje sam mesecima slušala... patim što sam bila naivna... patim za tobom, da, priznajem... jer značiš mi nešto, bez obzira na to što si takav... Ali reći ću ti jedno – žao mi je što ne shvataš. Žao mi je što si jedna obična kukavica koja se ne usuđuje rizikovati. Ne moraš ti biti sa mnom, zaista, ako ja nisam TA, ali pronađi sebi nekog, trebaće ti. Nemoj da ostaneš sam!!!
25.6.2008
Šta da radim – drugi deo!!!
Od svih udvarača, izabrala sam dvojicu.
Jedan izgleda super-extra-fantastično. I u svemu ostalom je fantastičan. Isto razmišljamo o većini tema o kojima smo imali prilike da razgovaramo. I dobar je. Tačnije – fantastičan. U krevetu. Uglavnom. Znači – pamet mi pomera kad smo zajedno. Al uvek isključivo i samo u krevetu. Problem je što živi daleko. Retko kad imamo priliku da se vidimo. Al kad se uspemo videti, bude uglavnom sve fantastično i traje satima...
Drugi izgleda takođe super-extra-fantastično. I on je dobar. Ne samo u krevetu. Svuda je dobar. I uza zid. I na stolu. I na podu. Al kratko traje. Meri se minutama, i sekundama. Al tokom tih sekundi, osećam se – pogađaš već – fantastično. I blizu je. Možemo da se vidimo skoro svaki dan. Pa kad se saberu sve te minute, nekako dođe na isto...
E sad, pitam ja tebe, šta da radim?
Trebalo bi jednog otkačiti, zar ne? Ali kojeg? Obojica su fantastični, mislim da sam to već rekla... Ne mogu da se odlučim.
Da nastavim ja ovako, da se viđam sa obojicom? Pa, ono što ne znaš – ne može te boleti. A nema šanse da saznaju jedan za drugog. Daleko su. Nikakvih dodirnih tačaka nema između njih. Osim mene. A ja ću da ćutim. Nikom ne pričam o ovome. Znaju samo moja mama i sestra. I najbolja drugarica. Njih tri, tačnije. I neke koleginice sa faksa, koje sam pitala za savet. I sestrine koleginice sa faksa. I jedna mamina koleginica sa posla. I neka komšinica, koja je slučajno naišla kad smo razgovarali na tu temu sa sestrinom drugaricom i kumom. Eto, svega par ljudi. I sad ti... Ma nema šanse da saznaju... Osim ako ne pročitaju na internetu ;)
23.6.2008
Šta da radim?
- Moj život se raspada! Ja ovde nemam nijednu drugaricu! Nemam s kim da pričam!
- Imaš prijatelje.
- Pa, imam, al' to su sve muškarci. Ne mogu da živim od muškaraca.
Ovo je stvarno vrhunac očaja.
- Stalno me zovu, potpuno sam izgubljena, ne mogu više da se snađem! Svi me živi muvaju: direktori, poslodavci, prosjaci, mušterije, nepoznati prolaznici! Poludeću od muškaraca! Neću muškarce, hoću drugarice!
- Prestala sam da se šminkam, da nosim kratke suknje, da nosim duge suknje, da se depiliram, da izlazim iz stana. Ne vredi: zovu! Šta to nije u redu sa mnom. Kaži mi, šta da radim???
11.6.2008
Ludilo zaljubljenosti
Da, to je ono što ljudi rade kad su zaljubljeni. Obuzme ih nekakvo ludilo, a moć praktičnog rasuđivanja, koje nikad nije ni bilo njena jača strana, nestane bez traga. Ljudi se ponašaju divlje, luckasto, nepredvidivo, naročito kad žive u različitim državama i kada zajednički vikendi više nisu dovoljni.
Nikada se nije postavljalo pitanje ko od njih dvoje treba da napusti čitav svoj život i pridruži se onom drugom... tolika naivnost i spremnost na žrtvu sa njene strane. Ta glupava ideja da se nalazi usred velike romantične avanture koja će se završiti bračnom idilom. A zapravo, njemu bi mnogo više odgovaralo da su nastavili da žive u dve različite države. Imali bi najbolje od svega i ne bi ih opterećivali zahtevi svakodnevnog života.
Mogao bi da je kreše čitav vikend, a onda bi je, zajedno sa svim njenim potrebama i problemima, u nedelju uveče spakovao na autobus za kući... verovatno bi još uvek bili zajedno...
{ Last Page } { Page 1 of 2 } { Next Page }
About Me
Moj Profil
Arhiva
Prijatelji
Foto Album
Linkovi
Kategorije
Zadnje napisano
RazgovorTuga svake žene
Samo toliko...
Tin Ujević
Kava