Svaštara

18.4.2009

Tuga svake žene

Ja sam žena sputana opsesijom. Sedim ovde pored kompa i čekam njega da se pojavi na msn. Zamišljam njegovo telo, njegova usta na mojim, njegove ruke, njegov jezik, i pretvaram se u ruinu od želje i borbe protiv te želje. Ne znam ni sama šta je gore – želja ili antiželja. Obe me rasturaju. Obe me prže i pretvaraju u prah i pepeo. Ni nacisti ne bi mogli i da smisle lukaviji krematorijum. On je moja propast, moja opsesija, moja zavisnost.

Ukratko, on je moj čovek, a ja sam zavisna o njemu.

Dolaze mi prijatelji i teraju me da ga ostavim, pune mi glavu mnoštvom razloga, sa kojima se ja  u potpunosti slažem. Ali ništa ne uspeva. Ono što ja osećam je nešto što nema veze s razumom, strarije od Pana i mračnih bogova i boginja koje vrebaju iza njega iz senke. Ko može da objasni da sam ja izabrala da se vežem za dečaka-čoveka koji mi sipa laži u uvo? Ko bi poverovao u zavisnost, opsesiju, degradaciju, ili čak i u ljubav? Samo onaj ko je osetio tu vatru. Samo onaj ko je  takođe goreo na toj vatri i čija je koža ispucala kao koža srednjovekovnih mučenika.

Da li ga volim samo zato što me napušta? Da li zato što mogu da ga imam samo u kratkim intervalima on može da me drži u takvom sužanjstvu? Da li bih ga volela manje kad bi bio tu sve vreme?

Bilo bi mi možda lakše kad bi bio potpuno rđav, tako da bih u najmanju ruku mogla da ga mrzim. Ali kako da ga mrzim kad ga baš to rđavo u njemu čini tako vrlo dobrim tamo gde to i jeste važno – u krevetu?

Kad se vidimo on me zgrabi u naručje, drži me nekoliko trenutaka, moje toplo telo uz njegovo. U srcu mi počne tutunjava, širi mi se kroz celo telo, kao tam-tam u džungli, prenosi se kao eho u ono drugo srce među mojim butinama, na kraju vlažeći crvene svilene gaćice... Ko može da opiše požudu kad je ovako vrela, ovako sočna, ovako pokoravajuća? Reči nisu dovoljne. Svi jako dobro znamo šta se zatim događa. I ja to znam, mada budem skoro van pameti od želje...

Pitam se kako dvoje mogu ovako da vode ljubav a onda da se rastave? Trebalo bi da ostanu spojeni zauvek, da čine jedno na svetlosti mesečine koja obasjava njihova naga tela. No, jedna od ironija ove vrste ljubavi je to da ona buja na rastojanju i ljubavnici koji vole na ovaj način ili ne mogu da žive zajedno, ili onda kad zajedno žive neka magija napušta tu njihovu vezu. Oni ne mogu da žive zajedno dovoljno dugo da mogu da kuvaju sarmu, farbaju kuću ili gaje baštu...

18:58, 18.4.2009 Poslao Anoniman

Eh...takve smo ti mi...zene... Uvek upetljane u tako nesto...nestvarno..

19:52, 18.4.2009 Poslao Anoniman

jebeš strasti bez sarme i bašte.

17:18, 19.4.2009 Poslao R. Losh

Ma iskuliraj malo.