SANATORIJUM
JEDNA MORSKA, A USPUT, KO MOŽE, NEKA DOĐE U UTORAK U 19h U BAŠTU SKC-a...
MORSKI VUK
gladi svoje dugačke brke požutele od
duvanskog dima koji kulja iz stare smrdljive
hiljadu puta upaljene lule
pridržava je preplanulim koščatim prstima desne ruke
a levu je naslonio na kolena
i sedi na doku
svuda oko njega su usidreni brodići barke čamci
i galebovi neumorno igraju svoju igru sa ribama
i miris mora je jači od mirisa majčinog mleka
udiše ga već osamdeset godina
i njegova seda kosa je jarke boje dok sunce tone
mnogo dalje od najudaljenijeg mesta na kojem je ribario
voda beži
dolazi oseka
u sutonu obala postaje veća
i more je stidljivo kao neka devojčica
kojoj ostaje sve manje mesta za izvinjavanje
ubrzo zvezde izniču niotkuda
i smeše se svom odrazu u vodi
dok bezbroj malih svetlucavih morskih stvorenja
oponaša sjaj zvezdanog neba
a stari morski vuk
menja duvan u svojoj luli
ponovo je pripaljuje
i dalje sedeći na doku
i gleda noćne ribarske brodiće
sa velikim mrežama i snažnim reflektorima
koji kreću prema sigurnom ulovu
ljuti dim ga tera na kašljanje ali on trpi
stara morska duša je prevalila isuviše toga
da bi joj smetala takva sitnica
tvrdoglavo odbija dimove
posmatrajući reflektore koji prodiru
kroz tamnu dubinu mora
sve bliže pučini
i misli na svoju staru rashodovanu barku
koja sada polutrula nemoćno leži na obali
tek ponekad zapljusnuta
kakvim milosrdnim talasićem
razmišlja o svojim podvizima sa tom barkom
i mrežom koja je odavno istrulila
i predala se onim stvorenjima mora
za koje je nekada značila sigurnu smrt
dobro je bilo
razmišlja on sa stvarnim ponosom
i ulov je značio ugled pred njima i pred njom
i najveća nagrada je bila
kada nismo gladovali
a sada desetine brodića love za hiljade turista
i nema straha i nema duše
i čine sve to more tako prostim
ali ja znam...
sedi stari morski vuk
na doku
i neprestano menja duvan u luli
svojim još uvek žilavim rukama
pogled mu je uperen prema pučini
tamo gde krstare nadmoćni reflektori
i par svetionika pokazuju put
ali on gleda mnogo dalje
od tih iskričavih trenutnih svetlosti
stari vuk vidi neka druga svetla
negde tamo na pučini gde nijedan brodić nije dospeo
a on im se sa ispunjenošću približava
sa svakim novim trenutkom.
JEDNA KRATKA, IZ ZBIRKE ''VRATA MOJE PRIČE''...
RENDEZ – VOUS
Sedi u parku već pola sata i čeka devojku. Prvi ljubavni sastanak Misli na nju, zamišlja šta je obukla za izlazak. Kratka suknjica i tesna bluza. Ne. Lepršava haljina sa tankim bretelama. Ne. Zavodljiva šminka i elegantni komplet...
A onda je pored njega sela baba. Nosila je flašu rakije. Imala je žuto lice i beonjače, dlakave bradavice na obrazima, masnu krpljenu odeću, iscepane čarape i dotrajale muške cipele.
«Hoćeš da ti gatam, da ti čitam s dlana, ili da ti gledam u karte?»
Dečak je razmišljao o bekstvu. Bilo mu je muka, ali je i dalje sedeo i čekao svoju prvu ljubav
«Nekada sam bila lepotica.Visoka gospoda je jela sa mog pupka, međusobno su se ubijali zbog mog tela. Poklanjali su mi bogatstva i raskoši.»
Potezala je iz flaše i glasno izdisala kroz nozdrve.A dečak je samo sedeo i već pedeset minuta čekao jedinu.
Onda mu je baba dotakla ruku svojim sparušenim prstima. «Možeš spavati sa mnom, ako mi kupiš litar loze.»
Dečak je skočio sa klupe i otrčao odatle.
Nijedna ljubav nije vredna takve žrtve.
A njegova vila nije ni došla.
POSLEDNJA IZ CIKLUSA, ZA SADA...
KRALJEVIĆ MARKO I AGA OD MOSTARA
Ko je junak štono putem ide,
Turke gazi kano da su gnjide?
Nije vradžbina niti je varka,
već je noga Kraljevića Marka.
Kraljeviću sitna knjiga stigla,
sa četvrte kartonke ga digla,
pa on bjesan svoga Šarca jaše,
iz daljine staroj majci maše.
Stara mu je govorila mati:
''Sine Marko, majka silno pati
što joj sina trezvenjaka nije,
već on pije vina i rakije,
hoće majka tužna da se mane
da košulje pere ubljuvane.''
Junak Marko prst na čelo stavi
i oseti težak bol u glavi,
pa se brzo levog džepa maši
da pogleda ima l' dna u flaši.
Tek što Marko malo vina srknu,
gorska vila u oko mu brknu:
''Kraljeviću, o majku se grešiš,
biće bolje flaše da se rešiš!''
Junak Marko pogleda je besno,
al' mu oko ne beše baš svesno,
ne felš malo njim vilu preseče,
pa joj tada p'janim glasom reče:
''Gorska vilo, ti me se okani,
da ne visiš na najdebljoj grani!''
''O, junače, kad bi samo znao
koliko si ti postao zao,
da ti mene jadne bilo nije,
od Muse bi strad'o Kesedžije,
i to sada neka mi je hvala
rujno vino što ti nisam dala,
no se baš ni meni sad ne gine,
pa ću na te motrit' iz visine.''
Vila mahnu, pa se nebu dignu,
a Kraljević od vina podrignu.
Kakav mu je silan bio podrig,
sa njime je načinio podvig:
vazdušnu je izazvao struju,
te stvorio veliku oluju,
od Kosova pa do ušća Ibra
u vazduhu smrdela je džibra
koja poče vazduh da pritišće,
sa drveća opalo je lišće,
sve je živo tad u nesvest palo,
a Kraljević podrignu još malo.
Pre vremena jarko sunce zađe...
Junak Marko novu flašu nađe,
ali tada poče da se kaje,
otpi malo, pa je Šarcu daje:
''O, tako mi žestokoga džina,
popio sam tri tovara vina,
i od sada neću piti više
jer se loše mojoj jetri piše.''
Vjerni Šarac gled'o je upitno
kad je Marko punu flašu hitn'o,
te se flaša u žut Mjesec zari,
da imaju što pit Mjesečari.
Onda Marko stade čitat' knjigu
i odjednom udari u brigu,
ono što u sitnoj knjizi piše
na vino mu poče da miriše,
jer mu piše od Mostara aga,
on je strašno velik čovek, raga,
ali nije Marko zato brin'o,
već ga aga poziva na vino,
hoće s Markom dogovora sklopit'
ko će koga vinom prije opit'.
Ljut je Marko te mu drhti brada,
pa on pođe put Mostara grada,
za po dana dana bješe pod Mostara,
u njeg' uđe i poče da hara.
Po kućama tražio je agu
što ga tera da odmjere snagu,
hoće Marko agu da prebije
jer ga aga tjera da s njim pije,
kad se Marko odreknuo vina,
niz nos mu je teklo mesto slina.
Bjesno frkće ispod Marka Šarac,
dosadan je Marko ko komarac
što mu ne da da noge odmara,
hoće s agom vino da obara,
al' ne mari Marko nego hita,
pa prolaznika jednog upita:
''Hej, građane od Mostara grada,
vidje li ti negdje onog gada,
onog gada, mostarskoga agu,
da mi puši moju karu nagu!''
Građanin mu spremno odgovara:
''Zdravo tebi bila tvoja kara,
oj, junače na šarenom konju,
ti ćeš agu poznati po vonju,
njegov smrad ti na džibru udara
te probleme sa disanjem stvara.''
Kraljević se osvrnu par puta,
pogleda mrka, nadasve ljuta,
vidje agu, sa konjem poskoči,
al' mu miris udari u oči.
Slepeo je sve više i više,
te on stade suze da obriše,
ne zna Marko ni šta je ni gdje je,
a aga ga vidje pa se smeje:
''Vidi Marka kako silno plače,
ni krokodil ne bi mog'o jače!''
Tada aga sve granice pređe,
Kraljeviću nabraše se veđe,
na vratu mu iskočiše vene,
te ljut Marko tad na agu krene,
otpasuje perna buzdovana,
bije agu njime sa svih strana,
ali aga ne zbori ni reči,
čak on neće Marka ni da spreči,
no se smeje ispod ljutih rana:
''Ostavi se, Marko, buzdovana,
čega ovde ima ti pogledni,
probaj vina pa do mene sedni.''
Presta Marko šamare da seva,
obrnu se i zdesna i sleva,
da on vidi šta mu aga nudi,
pa u čudu stanu da se čudi –
pred njime je stajala planina,
ali ne od stena već od vina.
Tad se Marku obesiše brci,
našao se Kraljević u frci,
i kompletna turska vojna sila
s tolikim bi se vinom napila.
Progovara vila iz nebesa:
''Uzmi, Marko, s vinom mnogo mesa,
mnogo mesa i beloga sira,
nemoj jetra da ti eksplodira.''
Sede Marko agi preko puta,
aga sipa a Kraljević guta,
već se danu primicalo veče,
aga toči, Marko meso seče.
Marko vina više i ne broji,
al' planina na svom mestu stoji.
Litar po litar, ispiše tristo,
ne bevandu veće vino čisto,
curilo je iz pora na koži.
Usta aga Marku da predloži:
''Slušaj, Marko, ako nisi znao,
ja sam, eto, tebe ovde zvao
da proverim ko je alkos veći,
da ja vidim ko će pre uteći,
ko će od nas pre da se narolja,
ko će prvi pobeć' s bojnog polja.
Ko se prvi sa stlice surva,
u narod će sići kao kurva,
a ko bude u svežijoj snazi,
među narod ko junak silazi.''
Jadan Marko bez ikakve nade
svoj pristanak agi turskom dade.
Beše aga veseo i čio,
a Marko je oči ukrstio,
u vinu je stao da se davi,
kad petao novi dan najavi.
Kad udari i podnevna žega,
planina se snizila do brega,
a mostarski aga poput svinje
novu litru s osmehom načinje.
Gleda Marka u staklaste oči
dok u usta rujno vino toči,
silazi mu lako kaplja svaka,
sebe vidi ko novog junaka,
dok je Marko u vinu do srži,
s teškom mukom uspravno se drži.
Turski aga lukavo ga vreba:
''Vidim, Marko, da ti pomoć treba.''
''Kakva pomoć, ne bila ti glava,
sad počinje tek pijanka prava,
gde je vino, ago od Mostara,
nema više, il' me oko vara?''
''Oko vara, Marko od Prilepa,
kad si, Marko, pijan poput čepa,
vina ima kol'ko hoćeš, evo!''
Kraljević se okrenu na levo
gde stajaše nova količina,
jošte veća planina od vina.
Plače Marko, a sve suze krije,
poče aga planinu da pije.
Gorska vila Marku savet daje:
''Gde su tebe guje iz potaje,
gde su tebe tvoje guje drage,
tri su jetre u mostarskog age.''
Živnu Marko, na pos'o prionu,
te izvadi sodu bikarbonu,
pa je stavlja u usta i guta,
te povrati nekoliko puta,
al' mu oči dođoše na mesto,
beše spreman da ispije resto,
pa turskome agi on besedi:
''Tvoje vino, ago, mnogo vredi,
al' se za poštenje ne sekiraš,
jer ga sa tri jetre konzumiraš,
a meni je dobra moja jedna
i ona je jutros nešto žedna.''
Drugom snagom tad Marko navali,
te planinu propisno namali,
do jutra ode planina cela,
a agi vino došlo do čela,
otkazale džigerice bele,
sve se od vina pojele cele,
nije od njih ostala ni mrlja,
a tad se aga pijan skotrlja.
Ustade Marko da ga pokupi
i nađe ga u nekakvoj rupi
u kojoj bejahu smrad i tama –
rupa je bila septička jama.
Ogloda Marko suva rebarca,
pa uzjaha svoga vernog Šarca,
te pokupi vino da ne vetri
i nasu ga svojoj žednoj jetri.
Nisu ostali niti ostaci,
gre'ota bi bilo da se baci.
NEŠTO SAM SE RAZNEŽIO...
DESIĆE SE
večeras je mirno veče
odavno nije bilo tiše
i golubovi su spokojno čučali
na terasama tek ponekad
ispuštajući svoje grgoljave zvuke
sve je teže čuti pravu tišinu
a ova je bila nalik takvoj
toliko da nisam verovao u nju
na zavesi je stajala buba-mara
crvena poluloptica s crnim tačkicama
i pomislio sam na mnoge devojke
zatim samo na jednu ili dve
laka vam noć
drage moje
lepo bi bilo da ste ovde
ali
tada ne bih uživao
u potpunoj tišini
niti bi noć bila tako laka
ne bih vas ni voleo
kao što vas volim sada
dok ne znam gde ste
milovao sam pogledom
bokore nepokreta
i razmišljao kako će biti teško
ujutru ponovo videti sunce
i odjednom mi je strašno nedostajala buka
makar trag nečega glasnog
ali sve je bilo mirno
i znao sam da će ujutru biti teže
nego ikada opet videti sunce
kako se protinje kroz roletne
samo još ovaj put
tačno za 7:00
ozbiljnim glasom
najavljen je smak sveta.
PRETPOSLEDNJA, ALI SAMO ZA SADA, JER MI JAVLJAJU DA SE KRALJEVIĆ OPET KRLJA S NEKIM...
MARKO KRALJEVIĆ I SUPERČUKUNĐED
(epska narodna)
Je li ono crni gavran sleće,
ili lasta što nosi proleće,
il' se komad odlomio neba,
al' je pao baš tamo gde treba.
Markov Šarac stade repom mahat',
sve promišlja ko se u taj sahat
usudio budit' gospodara
još umornog od prošlog dar-mara.
Juče Marko samuraje svlad'o,
a onda je prilegao rado
silnim vinom naposletku s'rvan
na travicu uz neki šedrvan,
pokrio se pernim buzdovanom
i jastukom – drenevine granom
snom upravlj'o kao guvernalom
nad još jednom avanturom malom.
Snio Marko kako briše bruku
kad je djevi odsjekao ruku,
kajanja su njega najzad stigla,
u snu konac, uz konac je igla
kojom djevi on ruku prišiva,
a ruka je na njoj odmah živa.
Zadovoljan Marko djelom bješe
dok svedoci listom kesu dreše
da nagrade veštog Kraljevića
zbog ovoga hirurškog otkrića.
Al' se namah rasu sanak pusti,
uzdah sjetan ispusti iz usti,
jer na javi bješe mnogo teže,
dobra volja odmah mu pobježe,
kad ugleda što sa neba stiže,
te ustade da vidi pobliže,
i pomisli: «To mi je zbog vina»,
jer s nebesa sletaše starina
u nekakvom čudnome kostimu
tankog tkanja, prezir'o je zimu
što se noću u kosti uvlači
te junački organizam tlači.
Stari čovjek gledao je na šta
nogom sletjet jer mu je do plašta
koji mu se s leđa vijorio
i opasnosti izložen bio
od nekoga gadnijeg cjepanja
ako bi se dohvatio granja.
Od urlika požute sva trava:
«Ko to mene noću uzrujava?!
Pa zar i ja nemam svoje pravo
posle borbe da odspavam zdravo?!»
Al' starina što s nebesa slete
spreči Marka da ga on omete
u zamisli koju je imao
i mirno je ispred Marka stao:
«Da ti se predstavim, takav je red,
moje je ime Superčukunđed.»
«Oj, starino, hodi svojoj kući,
možeš ovde bolesti navući,
i kakve su to na tebi prnje,
da izgledaš ne bi mog'o crnje.»
Na to starac u čudnom odjelu
pristupi još čudnijemu djelu,
kao da je kakva dobra hrana
on pojede pola šedrvana.
Gleda Marko usred mrklog mraka:
«Zar ti tako i protiv Turaka?»
«Ja za Turke ne brinem nimalo,
do tebe je, Marko, meni stalo,
meni jedna mis'o mira ne da –
možeš li na Superčukunđeda.»
Markov smeh na starca je prosipan.
«Odeven si kao neki klipan!
Zar ne vidiš da si kost i koža,
nema tebe ni za na vrh noža!»
Starac nije mog'o da izdrži,
već pogledom cjelu šumu sprži,
iz njegovih bijesnih očiju
svud okolo vreli zraci biju,
biju zraci, sve se od njih praši,
i to Marka pomalo uplaši.
Pokaza i on svoju jačinu,
čačnu nos i gromoglasno kinu,
tako uspe vatru da ugasi
te požara hrastovinu spasi.
«Sad se smiri i počni da zboriš
zašto hoćeš sa mnom da se boriš?
Jedeš, pališ, dolećeš iz mraka,
ponašaš se baš poput ludaka!»
«Čukununuk moj će, zvone zvona,
doći ovdje s planete Kriptona,
on poslednji biće stanovnik njen,
a ovdje će ga zvati Supermen,
al' najsnažniji ne može biti
dok si, Marko, u životu i ti,
te je mene odredila sila
da se napnem iz petnijeh žila
kako bih te posl'o vječnom domku
i svu slavu predao potomku.»
Okrenu se starac šedrvanu,
u usta mu druga pola stanu,
starina je baš bio velikan
progut'o šedrvan k'o pelikan.
Što da čini, Marko prosto ne zna,
glavu lupa što mu nije trezna:
«Gde se ona građevina dede,
kazuj brzo, Superčukunđede!»
Poče starac nebu da se penje:
«To je, Marko, tek upozorenje!
Il' se ubij, ili ću ja tebe
načiniti manjim od amebe!»
Misli Marko da nije u redu
topuzinom tući glavu sjedu,
al' je grijeh postojao veći –
djevojkama ruke mačem sjeći,
pa ostavi on moralisanje,
dovede se u trezveno stanje,
te dočeka Superčukunđeda,
udari ga buzdovanom spreda,
al' buzdovan puče na dve pole
a starinu to i ne zabole,
no podiže Marka do dva metra,
zavitla ga poput silnog vjetra,
čas na ovu stranu, pa na onu,
video je Marko vasionu,
Kraljevića on poče da bije,
mlatio ga k'o što niko nije,
ali Marko usred jake tuče
iz potaje guje tad izvuče,
noževima on na starca krenu,
slomiše se noževi u trenu,
pa zavapi Marko: «Jao, bože,
otkud njemu neprobojne kože!»
Tada mačem proba da udari,
al' i njega prepolovi stari.
«O, tako ti tvoje glave sjede,
imaj milost, Superčukunđede!»
Plače Marko i za milost moli,
starac gori, a on kleči doli,
ali eto s neba gorske vile,
bjele ruke zavežljaj su krile,
progovara stasita i vita:
«Kraljeviću, evo kriptonita,
kad je većem takav jad i beda
njime ubij Superčukunđeda.»
Tada Marko zgrabi kriptonita,
kako radi, iz uputstva čita,
ubaci ga pod odjeću starcu
i pobježe prema svome Šarcu,
a starinu popanuše pjene
od zračenja kriptonitske stjene,
pao dolje, hvata se za gušu,
sve dok nije ispustio dušu.
«Proć' će isto i taj tvoj potomak,
čukununuk, sa Kriptona momak.»,
zbori Marko, pogled mu od leda,
ostaviše Superčukunđeda.
NE ZNAM ŠTA SAM URADIO, ALI PONOVO MOGU DA UĐEM NA SOPSTVENI BLOG. U TO IME, IDEMO DALJE!
KRALJEVIĆ MARKO I SAMURAJI
(narodna epska pesma)
Kasno noću pod okriljem mraka
stiže na Kosovo pet junaka,
odmah se videlo da su stranci,
ali ne Turci nego Japanci.
Na njima behu čudna odela,
na glavi nešto poput amrela,
a zboriše na jeziku stranskom,
na jeziku maternjem japanskom.
Mamuzaše svoje konje vrane,
da u selo stignu pre neg' svane,
da pristignu prije sunca jarka,
da potraže Kraljevića Marka,
da potraže negde Kraljevića
komiranog od suvišnog pića.
Junak Marko na stolici sedi,
već dva sata drenovinu cedi,
hoće vinu da dolije vodu,
jer još nisu izmislili sodu.
Kad su stranci Marku dojahali
on učini jedan napor mali,
stisnu drvo, mlaz vode poteče,
rujno vino vodica preseče,
od miline Marko oči sklopi,
vrč pun vina odjedanput popi,
diže glavu i ispravi leđa,
pa pogledom seče ispod veđa:
«Zar ste, braćo, jutros limun jeli
da vam lica malo zakiseli,
ili su vam očni kapci pukli,
pa ste oči toliko razvukli?»
Ovo strance veoma ražesti,
stadoše se od uvrede jesti,
pa tad jedan Marku odgovara:
«Kraljeviću, izgled često vara,
i ja bih mog'o pitat, klene,
što su tvoje oči izbuljene.»
Kraljević se nadu poput meha
a Japanci padoše od smeha,
te se Marko maši buzdovana
da rasturi goste iz Japana,
al' je njima do života stalo:
«Hajde, Marko, šalimo se malo,
mi smo ovde sada tebi gosti,
i nije nam ostavljati kosti.
Stigli glasi do japanskog cara
kako neko po Balkanu hara,
pa nas šalje po takvog junaka,
hoće da mu junak padne šaka,
te on želi da ga pojapanči
pa da s njime banči i pijanči.
Zbog toga smo nas pet samuraja
došli ovde iz svog zavičaja,
nadamo se bogatome daru,
kad te, Marko, odvedemo caru.»
Presta Marko da se ljutit mršti,
pa se smeje, pljuvačka mu pršti,
smejao se napadno i drsko,
sve je goste pljuvačkom poprsk'o.
Tad Japanci sjahaše sa konja,
ljutito im drhti usna donja,
na čelu im iskočiše vene,
povadiše svoje šurikene,
crveno im beše lice žuto,
zamahnuše prema Marku ljuto,
no je Marku do svojega zdravlja,
šurikene štitom zaustavlja.
Tu stadoše Japanci da skaču,
dvoj'ca k nožu, troj'ca k vernom maču,
al' su, ljuti, smetnuli sa uma
da je Marko hitar kao puma,
obilazi brzo samuraje,
pa im sada iza leđa staje.
Kraljeviću veselo brk igra,
a tad riknu gromko poput tigra.
Strah je težak Japance ophrv'o,
te skočiše na obližnje drvo.
Junak Marko smehom se zataji
kad pogleda gde su samuraji:
«Ko bi ovo mog'o da nasluti,
da se limun posred hrasta žuti.»
Tad Japanci skočiše sa hrasta
i boj ljuti po Kosovu nasta.
Nosiše se letnji dan do podne,
nanosiše rane neugodne,
jedan Marka za brkove vuče,
a Kraljević šamarima tuče,
al' su oni znali džiu džicu,
neko Marku rasklati vilicu,
nanese mu jako mnogo boli,
no ga Marko po glavi zasoli,
odvali mu šamarčinu jaku,
polomi mu njime kosku svaku,
a drugog je puknuo po nosu,
pustio mu crvenkastu rosu,
pa ga Marko oko drva vija,
hoće dobro da ga isprebija.
Na trećega iz zaleta skoči,
s dva šamara naplavi mu oči,
četvrtoga zviznu iza uva,
udari ga, prosto ga oduva,
petom neće šamare da kreše
nego stao rebra da mu češe.
Kada ih je dovoljno istuk'o,
svakoga je do konja dovuk'o,
podig'o ih do prvoga sprata
pa stavio svakog na svog ata.
Gledaju ga s konja samuraji,
svakom suza u oku se sjaji:
«More, Marko, hajde s nama kreni!»
«Samuraji, pravi ste kreteni!»
«More, Marko, postaćeš bogataš,
piješ vino i Japanke vataš!»
«Samuraji, jedite govana,
gubite se put zemlje Japana
sa porukom za japanskog cara:
boli Marka za bogatstvo kara.»
Samuraji konje obodoše
te žalosni u Japan odoše,
a Kraljević k'o u svakoj priči
na svom Šarcu u dvorac otpiči.
IDEMO, ZNAČI, HRONOLOŠKI, ISPOČETKA...
KRALJEVIĆ MARKO I LJUDOŽDERI
(epska narodna pesma)
Na nebu se jarko sunce diglo,
bejaše podne, a možda i ne,
kad je pleme u Srbiju stiglo,
deca, ljudi, pored njih i žene,
pa ta grupa na poljanu sede,
poglavica pogleda u torbu:
«Dajte, ljudi, da se nešto jede,
žene, prav'te od očiju čorbu!»
Žene lako skočiše na noge
da kazane očima napune,
al' ih prate neke oči stroge,
i iz grma junak Marko sune.
«Stojte, žene, dabogda ne stale,
što činite mimo znanja boga,
povadiću mozgove vam male,
ne bilo mi buzdovana moga!»
«Oj, junače, ne krvavi ruke,
ne skidaj nam naše bedne kože,
staviće te, junače, na muke,
na komade će da te razlože.»
Poglavica zabrinu se vrlo,
a od gneva steže mu se grlo,
pa on kopljem započe da maše:
«Gde je čorba, gde su žene naše!»
Koliko je tada ljutit bio,
svog je brata na koplje nabio,
pa ga, besan, iznad glave njih'o
dok se nije umoran zadih'o,
te ga onda ubaci u kazan
da se krčka, pa da bude smazan.
Jedna baba otkinu mu ruku,
pa je nosi za ručak unuku,
a njoj staroj ostadoše prsti
da ih slatko svih deset obrsti.
Poglavici to ne beše dosta,
jer je gladan, nije mu do posta,
baci pogled prema maloj deci:
«Ti, Mtombo, onog mi ispeci!»
Mtombo se svoje glave laća:
«Poglavice, ta ja sam mu ćaća!
Ne priliči meni da ga derem,
pa ga posle sa vama prožderem!»
Poglavica oseti ljutinu,
te Mtombu nož u telo rinu,
raspori ga lako na dva djela,
od učkura pa do grla bjela,
sve mu creva iz utrobe gmižu,
biće ručak, prste da poližu,
ko zmije se uvila u travi,
kavurma će od njih da se pravi.
Poglavica pogleda mu telo,
pa održa posmrtno opelo:
«Glup si bio, glup si i ostao,
sad si mrtav i nije mi žao.»
U tom času skočiše iz žbuna
čet'ri žene, gore od tajfuna,
pa govore ko da su bez duše:
«Konj i junak svaku ženu buše!»
U plemenu nasta prava buna,
hoće pleme da se obračuna,
hoće pleme da izmasakrira
tog junaka što im žene dira.
Baš je Marko završio s radom,
kad se pleme prišunjalo kradom,
on ih vide, silovito dreknu,
sva Srbija od krika odjeknu:
«Dobro, ljudi, sunce li vam žarko,
pred vama je Kraljeviću Marko!»
«Oj, junače, cvrčaćeš na masti
što nam naše žene obeščasti!»
Kraljeviću sklopi oko desno,
pogleda ih, pa otpljunu besno.
Gde zelena pljuvačka je pala
komotno bi cela kuća stala,
pa on tada prema njima krene:
«Baš vam hvala, dobre su vam žene!»
Pleme besni a Marko ih hvali,
poglavica na Marka navali,
a svo pleme njegov primer sledi,
i ne čeka da mu se naredi,
napravi se veliko bojište,
ljudi viču a žene im vrište,
al' u Marka eto sablje britke,
velike im nanese gubitke,
pobio je ljudoždera dosta,
a živ samo poglavica osta.
«Poglavice, neću da govoriš
da ti ne dam hrabro da se boriš,
oružje ti određiv'o ne bi',
tu odluku ostavljam na tebi.»
«More, Marko, ja neću da biram
čime li ću da te istranžiram!»
Poglavica sabljom tad nasrnu,
al' mu Marko šamarčinu krnu,
pomeri mu kičmu iz ležišta,
te on osta bez čvrstog težišta.
Poglavica na zemlji se nađe,
al' se brzo u nevolji snađe,
pa je tada izmislio caku:
«Kraljeviću, uzmi jednu žvaku.»
Prevari se Marko, žvaku zgrabi,
odmota je, pa u usta zabi.
Junak Marko žvakat' žvaku stade,
pa posrnu i na zemlju pade,
te svest poče polako da gubi:
«Poglavice, čime me to ubi?»
«Kraljeviću, zašto bih to krio,
u žvaki je snažan otrov bio.»
Kraljeviću nije mog'o više
ni da mrda, pa čak ni da diše,
kada slete s neba gorska vila,
prste mu je u ždrelo stavila:
«Kraljeviću, budala si, šta ćeš,
kad ni žvaku ne umeš da žvaćeš,
poginućeš, đavo da ne čuje.»
Junak Marko započe da bljuje,
rigao je, povraćao hranu,
već se veče približilo danu
kad je najzad on glavu podig'o,
pa je odmah poglavicu stig'o,
te ga grešnog u baru ubaci,
baru gde su hranljivi ostaci:
«Poglavice, nemoj da se dižeš
sve dok ovo lepo ne oližeš.»
Ostavi ga Marko da se pati,
a onda se dvoru svome vrati.
SASVIM SOLIDAN TURBO FOLK HIT, A MOGLO BI I ZA EVROVIZIJU...
KRALJEVIĆ MARKO I ČAROBNJAGA
Milo Marku što baš Šarca jaše,
gledaju ga i svi ga se plaše,
i za Markom okolina vonja,
svi uplašeni čak i od konja,
jer je Šarac maltene ljudina,
s Kraljevićem pije tovar vina,
pa kad mu se nakupi balega
zgomila je poput kakvog brega,
posle toga on kobile ište,
zaskače ih, one samo njište,
na livadi gd'je c'jeli dan pasu
uhvatile najboljega dasu,
drago im, a ostali konjići
nisu Šarcu ni za blizu prići.
Pusti Marko konja da odmori,
a sve nešto u sebi se bori,
da l' s junaštvom pretjeruje malo,
kad na sebi on primjeti salo
što ga malo prije im'o nije,
te pomisli kakve su mađije
junačinu datoga od Boga
napravile tako debeloga.
Juče ukraj samuraj'ma stao,
Superčukunđed ga napadao,
i sve ih je zaboravu pred'o,
a najednom liči na govedo.
Samo uvo Marku teži kilo,
ovog čuda nikad nije bilo,
što noktiju iseče pa resto
žive vage meri kila dv'jesto.
''Pomoz'te mi, sa nebesa vile,
skinite mi barem dv'je-tri kile!'',
zapomaže Kraljević ka nebu
jer mu stomak ko da čeka bebu,
na njemu je u trudnice građa,
te on poče i da se porađa,
širi noge, popa'nu ga pjena,
djete rađa baš kao i žena,
rodi djete, ono progovori:
''Bolan, Marko, ti se baš umori,
ali nemoj tako gledat' na me,
prigrli me poput dobre mame.''
Vrisnu Marko kad ugleda bradu,
te u nesv'jest pade u svom jadu,
debeo, pa trudan se porađa,
ipak mu je nesv'jestica slađa.
Od bradate bebe čovjek nasta,
snažne građe i visoka rasta,
bi obučen po posljednjoj modi,
smijaše se ovoj čudnoj zgodi.
''Tome, Marko, nisi se nadao
kad si onog starca napadao,
nit' Japance kad si najurio,
da bi ikad 'vako sm'ješan bio!''
Kraljević i dalje samo leži,
još je miran, ali mu se bježi,
kradomice provjeri čakšire
da l' pucaju kad se noge šire.
Čakširi su na svom mjestu c'jeli,
pridiže se Marko pa tad veli:
''Jesi li se dobro nasmijao,
jer ćeš od sad uzvikivat jao!''
''Jao, jao!'', čovjek stvarno viče,
te za pomoć započe da kliče,
al' sve Marka podsmješljivo gleda,
pa na njega nali tovar meda,
pa na meda on dozva i pčele:
''Da se, Marko, malo razvesele!'',
kaže čovjek te gleda pod vjeđe
Kraljevića kako još da pređe.
Marko 'vamo, a pčele onamo,
Marko tamo, pčele za njim samo,
jedna od njih zuji a govori:
''Priznaj, Marko, da si od njeg' gori,
ne može ti pomoć' ni sva snaga,
kad je protiv tebe Čarobnjaga!''
''Jao, Bože! Jao, kuku, lele,
gdje još sada govore i pčele!
Gorska vilo, sa nebesa siđi,
da vi'š čudo, ti ovamo priđi!'',
viče Marko te vilu zaziva,
Ravijojla sred nebesa sniva:
''Kraljeviću, sada me preskoči,
spava mi se, ne vidim na oči,
a ni pčele, moje družbenice,
žaokama ne bi tvoje lice,
možda za tur, pa da malo trpiš
dok ga najzad jednom ne okrpiš,
ljuti boj za ljutim bojem biješ,
a stražnjicu sve od srama kriješ,
tužna tvoja majka Jevrosima
vazda veli konaca još ima,
Jevrosima veli da zna šta će,
skrojiće ti neprobojne gaće,
ali tebe, junačine žustre,
nije kući, da ti uzme mustre.
A ti sada zapodeni boja
protiv c'jelog pčelinjega roja,
možda ćeš i njima na put stati,
il' ćeš sebe u pamet dozvati.''
Ako l' vila na nebu planduje,
vjerni Šarac gospodara čuje,
tad na miru ostavlja kobilu,
rže bjesno on na Gorsku vilu,
galopira da se Marku nađe
u nevolji ljutoj što ga snađe.
Kraljeviću oči ko u krave,
crvene se, prepune su strave,
kuka Marko kao neka strina,
rasplak'o se ko kišna godina.
''E moj Marko, moj kukavče sinji,
porazi te jedan roj pčelinji!'',
Čarobnjaga topi se od milja
Kraljeviću junaštvo dok cilja,
pobjeđuje bez ikakve muke,
neće Marka oprat' od te bruke
c'jeli Ibar ni Morava c'jela,
nit' ga sakrit' bor i vita jela.
Ali eto njemu vjernog 'ata,
Čarobnjagi kičmu rasklimata,
šutnuo ga kopitima straga,
odlete u jendek Čarobnjaga.
Tada Šarac jak vjetar ispusti,
podiže se namah oblak gusti,
pa on dobi zelenkastu boju,
zelen pade po pčelinjem roju,
džaba njima bilo i žaoka,
pomriješe pčele za tren oka,
pogiboše od crijevne struje
što je Šarac repom rasteruje
da po Marka ne ispadne šteta,
al' to njemu nimalo ne smeta,
do sada su mjerili sto puta
kome li su cr'jeva više ljuta.
Kraljeviću ode do jendeka
iz kojeg se čula silna dreka,
Čarobnjaga nezgodno je pao,
na trbuhu sada je ležao,
al' je Marka uhvatila strava,
Agi licem prema nebu glava,
u Šarca je jak udarac bio,
Čarobnjagi glavu odšrafio.
Gleda Marko, pa sve brke gladi,
da l' još nešto Agi da uradi,
r'ješi, neće sudbu da mu kroji,
već mu glava naopako stoji.
''Neka to nauk Čarobnjagi je
da na Marka ne baca magije'',
Kraljeviću pouku izreče,
onda krenu vola da ispeče,
nakon borbe da se malo časti,
da brčine propisno omasti,
a uz vola, vino, tovar il' dva,
pola pije on, pola Šarcu da.
ADVOKATI, ČUDO JEDNO...
O smrti nadobudnog advokata
Maks je bio veliki čovek i samo on je to znao. Prosto je posedovao osećaj o esencijalnoj važnosti sopstvenog postojanja za opstanak sveta. Ljudi su ga poznavali kao Milivoja Maksimovića, doktora pravnih nauka i veoma sposobnog advokata, nepobedivog gladijatora u sudskim sporovima. Gulio je kožu sa svojih klijenata, ali im je pružao totalnu sigurnost prilikom zastupanja: niko se nikada nije požalio na njegove usluge a mnogi su se kod njega zadužili do groba – silovatelji, ubice, dokazani lopovi na veliko, izdajnici...naravno, ukoliko su mogli da plate vreme i sposobnost Milivoja Maksimovića.
Stoga niko, čak i kad bi lično video, ne bi poverovao da se ugledni advokat posle velike nužde brisao najgrubljom novinskom hartijom umesto svilenim ubrusima kakvi bi najviše odgovarali ličnosti njegove reputacije i bogatstva.
U stvari, uopšte uzev, prilično je neverovatno sresti takvu osobu neke kišne jesenje noći u pola tri ujutru kako šeta sumnjivim ulicama s rukama zabijenim u džepove ofucane kožne jakne, bez kišobrana i sa cipelama izguljenih vrhova. Maks je upravo to činio: napustio je udubnost svoje dvospratne kuće u prestižnom delu grada i spoticao se o izlokane trotoare tamo gde i policija nerado zalazi. Ali on je to mogao – bio je Maks dok su svi ostali činili Običan Svet. Takvim noćnim akcijama mnogo puta je sebi pribavio ženu za pola sata ili sat, upoznao je svakojake probisvete i nesrećnike, prisustvovao je surovim akcijama obračuna, osvete ili pukog iživljavanja. Verovao je da time upoznaje svet bar koliko i vođenjem intelektualnih razgovora, čitanjem dubokoumnih knjiga i duhovnim uzdizanjem uopšte, čime se bavio preko dana. Samog sebe je prozvao Maks, pošto za noćni poluživot ime Milivoje nije bilo baš adekvatno. Vremenom mu je to toliko prešlo u naviku da je tako počeo da se oslovljava i prilikom dnevnih aktivnosti.
"Maks, oderi ga kao bravče.", rekao je sebi ispod glasa kad mu je jednom došao čovek sumnjivog lica i sa zlatnim lancima, prstenjem i narukvicama teškim bar pola kile, da bi ga uzeo za zastupnika na sudu. "Šta reče?", upita je čovek, pa je Maks rešio da strogo odvoji noćne strasti i dnevni posao; nije hteo da bilo ko dozna za njegov dvostruki život.
Koliko god se trudio, ogradu između te dve strane nije uspevao da učini neprobojnom. Jednom je zaradio stidne vaši i dok su ga mučile vodio je izuzetno iscrpljujući proces, tako da je malo nedostajalo da ga izgubi zbog manjka koncentracije.
Ovog puta dešavalo se nešto drugo.
Usled istrajnog korišćenja novinske hartije, guzica mu je najzad popustila i šiknula je krv. Zamazala mu je veš, sreća što je odmah primetio neobično vlaženje pa se presvukao. Videvši tamno crvenilo na pozadini gaća, umalo se nije onesvestio. Ipak, ubedio je sebe da je i na taj način stremio očeličavanju. Ubrzo se i drugi par gaća okrvavio, pa je Maks svoju prostranu kadu napunio vodom i legao unutra da reši problem jednom toplom kupkom (advokat uvek radi suprotno od onog što bi lekar preporučio).
Voda se obojila, pa se Maks pridigao vidno uznemiren, razmišljajući o tajnama svog tela. Otkud tolika krv? Tešio se što nije mogla teći beskonačno. Prisećao se davno stečenog znanja o koagulaciji i začepljivanju rana. Rešio je da pritisne peškirom na pravo mesto kako bi izazvao kompresiju. Stajao je u vodi do kolena i nabijao peškir između dve polutke. Pomislio je da bi možda morao ići na tamponiranje. Mašta mu je dočarala prizor: leži u nedoličnoj pozi; okolo sestre i lekar koji ga zlobno pita: "Šta, nažuljala vas svila, gospodine Maksimoviću?"
To ne bi preživeo, znao je. Posebno bi ga uništilo iznuđivanje priznanja o korišćenju novinske hartije ili nekog grubljeg predmeta, jer lekara ne bi mogao da slaže kako toga nije bilo. Ne bi bilo isključeno ni pronošenje priče o njegovim polnim nastranostima. Kako bi se odbranio? Sudnica je jedno, u njoj je neprikosnoven; ulica je nešto drugo a on je upoznao moć ulice, čak i u velikom gradu, posebno zato jer je bio maltene javna ličnost.
Ne, nikako kod lekara, odlučio je. Izašao je iz kade, obrisao se, još malo pridržao peškir na ranjenom mestu, pa se onda obukao i spremio za noćnu šetnju.
Kiša je ponovo padala, a on se zapanjivao koliko sveta po tom vremenu i u to doba – tri ujutru – ima napolju. Šetao je već dugo vremena, ali opet ga je fascinirala brojnost sumnjivih uličica i ćoškova koji su preko dana, nasuprot tome, delovali sasvim pitomo i bezopasno i mnoštvo ljudi je bez ikakvog zazora prolazilo tuda. Noću prolaznika nije bilo, a ambijent je doživljavao čudesnu transformaciju i delovao krajnje zlokobno, toliko da je čovek i od sebe mogao zazirati; psi i mačke postajali su krvoločne aždaje ma koliko bežali u stranu.
I tada je Maks ugledao prizor. Bradati, lepljivi masni čovek je stajao iznad starca sabijenog u crne kese za đubre koje su ležale pored kontejnera. Maks nije imao običaj da se meša u takve duele jer je shvatio da na kraju on može postati jedina žrtva dok sukobljeni zajedno odlaze na piće zaboravljajući da su se ikad prepirali. Mrzeo je ulogu mirotvorca pošto u to nije verovao – osim za velike pare u sudnici – ali sad je osetio poriv da se umeša. Začudio se takvom porivu, između ostalog i zato što ga je opet tištila ogavna vlažnost gaća koja ga je peckala straga i terala ga da non-stop izvlači mokru tkaninu iz procepa. Imao je sopstveni problem a hteo je da rešava tuđe, to ga je zbunilo.
"Gospodine, ostavite gospodina na miru.", reče bradatom čoveku pre no što je uspostavio kontrolu nad sobom. Trenutak kasnije je uspeo, ali bilo je dockan. Bradati ga je pogledao. "Šta je.", reče.
Maks je pomislio da utekne. Kao da ga je nešto sprečavalo u tome, iako je imao žarku želju za begom.
"Pomerite se od tog čoveka.", reče bradatom. "Vidite da neće još dugo?"
"Oće još dugo. A ja mu ne dam. A ti se gubi."
"Dobro, bez ljutnje. Ali, šta vam je taj čovek skrivio? Tako je star da ni sebi ne može da skrivi."
"Tvrdi da je Bog. Nervira me.", reče bradati. Maksu je došlo da se naglas nasmeje.
"I vi mu verujete?", upitao je.
"Aha. Ubedio me. Nije trebalo jer sam ga oduvek tražio da ga ubijem. Sad ću da ga ubijem. A ti se gubi."
"Kako vas je ubedio da je Bog?"
"Sve mi ispričao o meni, i ono što sam samo pomislio da uradim. Niko mi nikad nije pričao toliko loše o meni...Šta si ti koji moj? Neki advokat, a?", obrecnu se bradati pa krenu na Maksa zapostavljajući starca.
"Vrati se ovamo, ne diraj ga.", oglasi se starac zovući bradatog. "Vidiš da mu je tur sav krvav, dovoljno je kažnjen."
Maks nije verovao svojim ušima. U gotovo mrklom mraku stajao je okrenut licem prema dvojici ljudi, trudeći se da zauzme što prirodniji stav, a taj neugledni starac je bez problema pogodio šta ga je mučilo i to je čak izrekao na vrlo prezriv način. Bradati je malo usporio. "Je l' istina što kaže matori?", pitao je.
Maks ne bi odgovorio potvrdno, ali ta opasna gromada se i dalje kretala prema njemu pa je pomislio da bi ga iskreno priznanje spasilo. "Istina je.", reče.
"Pusti paćenika.", opet se oglasi starac. "Dođi da se ti i ja razračunamo."
"Čekaj, matori, dok ga ne ispeglam malo. Posle dolazim po tebe."
"Jači si , pusti ga. Mani se budale. Dao sam mu svilene ubruse a on se briše novinama. Dao sam mu kuću dvospratnicu, zver od automobila i vagon para, a on se spotiče noćima po ovakvim krajevima. Beznadežan je, a ti se vrati da vidimo šta s tobom može da se uradi."
Kad je bradati sasvim zastao, Maks je planuo na starca: "Pa ti si lud čovek! Šta ti..."
"Lud sam.", prekide ga starac. "Lud sam što takvima poput tebe dajem ono što sam tebi dao. Od kako sam stvorio svet, činim istu grešku."
Maks je potpuno zaboravio da je hteo da brani tog kržljavog starčića. A starac kao da mu je čitao misli: "Ko te je zvao da me braniš? I to bi me branio samo da testiraš svoju advokatsku sposobnost na prostacima u tri ujutru, ti, sujetna budalo. Što li sam ti dao advokatsku titulu?"
Ovo jeste Bog, javi se misao negde u Maksovoj glavi, ali on reče: "Krvavio sam gaće za diplome i titule, znaš li, krpo matora, čak i da si stvarno Bog koliko su lud, niko ne bi mogao da mi da ono što sam stekao sopstvenim radom i upornošću."
"Ništa nisi stekao. Imaš li ženu, decu, imaš li porodicu? Gde si traćio vreme, a već ti je 42 godine. I šta bi ti vredeo rad da sam ti dao pileći mozak i najgrđu debilnost, kao što nisam? Onda bi i imao opravdanje za krvave gaće – treći par ove večeri, je li – a ovako ti je guzica pukla ni zbog čega. Misliš da će neko da ti se divi što si danju sav intelektualan, što razglabaš s glupacima o glupostima? Pitaće se šta je s tobom, što nemaš ženu, kad samo titula koju sam ti poklonio – poklonio, seti se onih šest ispita gde si mi na sav glas zahvaljivao kad si ih položio, a ne bi da se nisam umešao – kad samo ta titula može da ti donese u naručje kakvu god hoćeš ženu. Eto, to će da se pitaju, a pitaće se i više od toga ako doznaju za tvoju pocepanu guzicu, dok ti tumaraš noću i ponekad povališ neku od koje sam i ja digao ruke, samo da bi nešto dokazao pred sobom. Ne može tako, ne možeš da se dokazuješ u onom što ti nisam propisao, zato si beznadežan."
"Skrati, matori, da ga slistim pa da pređem na tebe.", umeša se bradati koji je neko vreme mirovao i slušao.
Maks se našao u situaciji da brani samog sebe, i to od onog koga je hteo da brani, tačnije, morao je da se brani i od žrtve i od agresora. Niko ga nije terao na to, kao što reče starac a što je i sam znao. Maks, dvostruka ličnost. Da li je zaista sreo Boga? Ako je starac bio Bog, odbrana nije vredela; mogao je hladno da odbaci svoje retoričke sposobnosti i poznavanje zakona. Znao je da se nalazio pred Bogom jer ga je starac još jednom pogodio: "Možda bih ti sve to oprostio da nisi hteo svakim svojim postupkom da pokažeš kako si uzvišeniji od ostatka sveta. Uvredio si me. Samo sam ja uzvišeniji."
"Ne lupetaj više, matori.", reče bradonja. "Ležiš u đubretu. Nego, umukni na momenat da završim s ovim ovde."
"Ovaj čovek, međutim, nije beznadežan.", nastavi starac ukazujući na bradonju. "I tu sam pogrešio: sve do sad mu nisam pružio šansu iako je zaslužio. Zbog njega sam ovde, a ne zbog tebe, sam si mi se podmetnuo baš kad nije trebalo."
"Uradi onda nešto.", zavapi Maks dok ga je bradati natkriljivao.
"Rekao si mi da sam lud. Pokazaću ti da nisam, pa neću ništa da uradim. Suoči se.", reče starac. "A nek' se suoči i taj što se rve s tobom. Dajem mu šansu, a i ti je imaš u neku ruku."
"Matori, ućuti, zgaziću te.", prostenja bradati dok je stezao Maksa u svoj medveđi zagrljaj. Maks je osećao kako mu kosti popuštaju. Poslednjom snagom je šutnuo bradatog između nogu. Umesto da ga taj potez spasi, skupo ga je koštao. Dobio je gromovit udarac posred lica, koji ga je odbacio do zida. Bradonja nije hteo da ga ubije. Istina, popio je mnogo sa starcem, ali čak ni u pijanstvu nije bio zao. Za životne promašanje oduvek je krivio Boga, i kad ga je prepoznao u starcu, bes mu se skupio u jednu tačku koja je tražila smrt. Imao je ženu i troje dece; katkad su ga opterećivali, katkad se veoma ponosio njima. Ponosio se kad bi primio platu, ali je ponos kratko trajao.
Maks je slepoočnicom udario o ivicu zida i na mestu ostao mrtav. Bradonja je stajao. Onda je na betonu vlažnom od kiše ugledao ključ i novčanik koji su pri padu ispali iz Maksovih džepova. Nemoguće; uvek bi ispalo ili jedno ili drugo, nikad oba. Njemu samom ne bi palo na pamet da pretresa po tuđim džepovima. Ponekad je voleo da se napije, ali je bio pošten. Ovo je mogao da mu priredi samo... Okrenuo se prema kontejnerima. Starac je utekao nekud. Bradati je razmišljao. Svedoka nije bilo, ne računajući Boga. Otišao je Maksovoj kući i pokupio iz nje što je više mogao. Ispalo je pravo malo bogatstvo. Šta je sve to trebalo jednom čoveku, mislio je bradati. Po obavljenom poslu se iskrao iz kuće, sav radostan zbog lakog plena. Jedino što ga je tištalo bilo je što nije ubio Boga. Od svega je samo to, u stvari, i hteo. Verovao je da bi mogao.
IZGLEDA DA SAM PRESPAVAO PROMENU ADRESE, STOGA OVOLIKA PAUZA...
NA STOLU, U MRAKU
Mojoj sestrici je loše. Znam to, mada ona ne pokazuje šta je muči. Mnogo je manja od mene, sirotica, nije njena krivica što je majušna.
Nas dve smo bliznakinje, jednojajčane, upućene jedna na drugu. Zajedno smo i danju i noću.
Loše joj je. Patimo obe zbog toga, njoj je krivo što se i ja mučim, a ja se ljutim što ona tako misli. Ne mučim se ja, samo mi je teško jer ne znam kako da pomognem. Oseća bolove, slaba je, život kao da se opire da se potpuno useli u tolicno telo.
Ona nije prokleta, pošto bih u tom slučaju bila prokleta i ja. Sa mnom pričaju, komuniciraju, sve je kao što i treba da bude, dok nju ignorišu ili se gnušaju gledajući je. Obe smo istovremeno rođene, obe devojčice od četiri i po godine. Okolina čini nepravdu voleći samo mene. Teško je shvatljivo da svi oni ne znaju kako se nas dve međusobno volimo najviše na svetu i da ih obe preziremo što vole samo mene.
Nešto strašno se događa sa mojoj sestricom. Sluti da joj se bliži smrt. Nas dve se savršeno razumemo, iako ona ne ume da priča, lokomotorni aparat se kod nje nije nikada razvio. Ali, ja znam šta ona misli, kao što i ona zavedena pod teško retardirana, zna sva moja razmišljanja, proživljava sva moja osećanja. Trenutno se plašim, sestrica me teši i ohrabruje, nalazimo se u nedokučivoj tački gde se obe rasplinjujemo od siline čiste sestrinske ljubavi.
Znamo i ona i ja – izvesnost događaja tapka prema nama – moja sestra će umreti – bubica se uplela, sve oko bubice smrdi.
Plačemo. Jedna drugoj ne vidimo oči, ležimo u potpunoj tišini, mrak je u prostoriji.
"Barem ti ne plači.", kažem sestrici iznuđeno čvrstim glasom. Ne pomaže. Ne bi ona ni da plače, ne bi ni da se plaši, jooj! koliki je strah skolio moju bliznakinju, nemoguće je odupreti mu se, a ja pokušavam da to podelim sa njom, zajedno se plašimo, drhtimo, nezavisno od svoje volje.
Hvatam njenu misao, želju, molbu, šta li već? da se ne plašim. Pruža ručice sa prstićima, prepliće ih sa mojim prstima. Zar niko ne vidi ovoliku nežnost?! Nikoga nije briga što postoji ovolika privrženost?! Vrištim, a glasa od sebe ne puštam. U tišini, sve se čuje.
Više nije mrak. Sestrica i ja, ležeći na boku, gledamo na različite strane. Nikada nismo zajedno pogledale istu tačku u isto vreme. Nikada jedna drugoj u oči nismo pogledale.
Ulaze siluete u prostoriju, svetlo se pojačava, opkoljavaju nas dok ležimo. Krajnje nevaspitano razbijaju tišinu, nebitno što tiho pričaju; njihova neuviđavnost vređa svetost trenutaka – poslednjih – bliskosti između mene i sestrice.
Grčim lice, osećajući kakve bolove trpi, kakav je strah potresa, kakvu joj prevaru život sprema a da je nije ni posetio kako treba.
Sve znam o svojoj sestrici, ali ne znam ono možda najbitnije: kakvog su izraza njene oči sada? Nikada se nismo pogledale, nas dve sijamske bliznakinje.
Ono što osećam ja, njen je osećaj; njene tuge su me uvek žalostile. Ja sam ona koja je radost prenosila na obe, nikada ona i ja, već samo nas dve ili prosto mi. Ne mogu da kažem da moju sestricu kida od bolova njeno zakržljalo, iz nepojamnih razloga zaustavljeno u razvoju, telašce, jer istovremeno i mene boli. Bez obzira što se ja razvijam pravilno, možda od mene potiče njen, naš bol.
Figure iznad nas procenjuju, posmatraju, mere, sašaptavaju se. Bol odjednom nestaje. Na momenat između sestre i mene ničega nema osim okrepljujućeg mira, neopisivog, kao sa drugih svetova, zatim poplava sreće. Nikakva konkretna sreća niti radost, nešto čarobno, nadiskustveno, i sigurna sam da je to došlo od moje sestrice.
Naše glave su spojene temenom, imamo jedan mozak. Ako ne ubiju jednu, umrećemo obe. Mene hoće da sačuvaju, moju sestricu su otpisali, neće ona imati snage da preživi samostalno. Takvo je obrazloženje tih pojava iznad nas. Krcati su teorijom, konsultuju se oko krvnih sudova u našem mozgu. Mi smo spojene tako, da odjednom naš mozak dobije informaciju i sa istoka i sa zapada, odozgo i odozdo, sve samo ne iz naših suočenih pogleda.
Obe osećamo smrt, začudo ne plašimo se. Šta je smrt prema saznanju da će nas razdvojiti? Da će nam iseći lobanje, radi spasavanja života...Mog. U toj tački više nismo mi, već ona i ja, oboma je to jasno, niti ja likujem niti se moja sestrica ljuti, razume sve to, otegnutim glasom, lišenim artikulacije, saopštava mi kako bi barem kakva-takva pravdica za nju bila da bude potpuna u smrti kad već nije za života. Slaba je to uteha. Opet plačemo. Obe. Njene suze se slivaju niz desnu, moje niz levu stranu stola. Pretpostavljam da su nam suze istovetno tople...
Uspavljuju nas. Laku noć, sestrice moja...
...Bude me. Kažu mi dobro jutro, živa sam, ubeđuju me.
POLUISTINITO, OTPRILIKE PRE PAR GODINA U OVO VREME...
TRI UJEDA
Kopa. Prodire ašovom u crnicu, još je mekana i vlažna od jučerašnje kiše. Danas prži sunce, oseća da mu se teme razmekšalo, kao u novorođenčeta. Komada neprirodno dugačke i debele gliste, svaki deo nastavlja da se uvija i migolji kao novo biće, ili ga je to vrućina omamila. Zemlja se ne suši tako brzo kao njegova usta i naleteće alatkom na još mnogo buba, glista i crva dok ne završi posao.
Tek se oporavio od teške upale pluća, krišom su mu iza leđa govorili da je jektičav. ''Jektičav'', kako to ružno zvuči, valjda će se reč izgubiti u istoriji i završiti na groblju reči kojima je istekao rok trajanja. Ovo je 21. vek, ''tuber'' je mnogo pogodniji sinonim, čak je daleko suroviji u opisu zdravstvenog stanja, mada tuberkuloza nije bolest trećeg milenijuma. Iskorenjena je, do daljeg, osim ponegde. Ne, on nema tuberkulozu, a pluća su mu zalečena i posle dva meseca je ustao iz kreveta. Noge su pri hodu bile mekane kao u deteta od godinu dana. Smejao se svojim nespretnim koracima, tiho, da ne nadražuje bronhije.
Groblje se može izbeći samo ako te bace u vodu ili na smetlište, razmišlja, slično kao sa arhaičnim rečima. Ne voli vodu, ne na taj način. Ležiš na dnu i truneš, onda eksplodiraš iznutra i voda te izbaci na površinu, izobličenog i rastočenog. Smetlište, hm, tamo te rastrgnu i pojedu pre nego što postaneš nabubrela nakaza. Ipak groblje, ljuštura je tamo prividno najsigurnija, makar u početku. Barem ne vređa pogled živima.
Je li groblje slonova samo legenda, ili u tome ima istine? Ideja o tome mu tera suze na obraze, to mora da je neverovatno patetično – stari, iznureni slon dolazi na odredište, lagano se na sve četiri noge spušta u čučanj, zatim se veličanstveno sporo prevaljuje na bok, kapci se sklapaju preko očiju dobričine i on postaje deo monumentalne kule od slonovače hiljada uginulih srodnika. Ima ih koji preziru patetiku. On ne, dok je umerena i ne zahteva bujicu suvišnih reči radi opisivanja banalnosti.
Odmara. I ruke su izgubile snagu, nije mu do toga da mlati ašovom kao trogodišnje dete koje plastičnom lopaticom džara po pesku. Povuče par gutljaja vode iz flaše. Bolje je kad voda ide u tebe. Gasi žeđ, iako se već ugrejala i dobila ukus. Mora da nije bilo tako u prvim danima postanka Sveta, a ako je i bilo, voda je verovatno imala mnogo bolji ukus. Niti je sunce bilo ovako nemilosrdno prema svojoj kćeri Gei. Ne možemo doznati, razmišlja kopač, nismo zaslužili. Nogom skine četvrtinu besne gliste sa oboda ašova. Ni to nije u redu, da im tako povređujem prirodno stanište, da ih kasapim i šutiram. Neću to uraditi nikada više. Zasigurno – nikada više.
Bolećivost je odlika uzvišenih ljudi. Ili, samo ljudi. Ako je iskrena. Malo je iskrenosti, kao i ljudi. Ostale...šta god...trpimo ali im se ne radujemo. Oduzimaju nam mir, grizu naše snove, čine nas umornijima no što jesmo. Zdraviji su od nas, podsmevaju nam se. Za mene pričaju da sam jektičav.
Novom snagom navali ašovom na zemlju i nekoliko minuta ide dobro. Brzo se umori, sad ga već i znoj oblije na primetnu dehidriranost. Uza sve to, stigao je do sloja gline. Glina se teško kopa, ni mnogo snažniji ne vole da kopaju glinu. Osim toga, ponovo mu krvari potkolenica. Zadnji deo, ispod pregiba kolena, triceps leve noge pa prema Ahilovoj tetivi. Gaza i zavoj su se obojili. Tja, boli ga i glava pa trpi.
Pogled na reku pomaže, korito joj je desetak metara od njega, dobro vidi vodotok sa gotovo neprimetne uzvisine. Reka opušta, ali ne bi voleo da ga bace u nju, niti na smetlište. Šta god uradio, tako nešto ne možeš zaslužiti. Reka je za ribe, zmijuljice, račiće, svi ostali su tamo gosti i ništa više od toga. Smetlište nije ni za koga, jadni su gosti takvim mestima.
U sloju gline retko ima živih bića, drago mu je što je završio sa nehotičnim čerečenjem glista, crva i buba. Kao da i bez toga nema dovoljno smrti. Pogled sa reke vrati na rupu, pa ga usmeri na kučine koje su omotane oko nečeg. Tužne misli su pretežne nad veselim, crne misli se roje kod budala. Tužne misli nisu isto što i crne, one su plemenite, javljaju se samo ljudima. Ostali...šta god...su uskraćeni za to.
Sa inatom petogodišnjaka pokušava da se ašovom probije kroz glinu, odmara, onda proba opet, pomalo histerično. Dobro je što nema nikoga pored njega, jer kroz bolni cvilež prosipa grozne psovke. Sunce mu je selo za vrat, krv na listu leve potkolenice se osušila i potamnela, ukazujući da se gaza zalepila za ranu. Zato se ona na desnom gležnju ofarbala u sveže crvenu. Nije trebalo da se toliko oslanja na desnu nogu. Teško je uzdahnuo. I uzdah pomaže. Isteraš iz sebe barem par demona, makar nakratko. U suštini, i krv je voda, uz nešto začina. Osuđen si na krv, tera te da dišeš da bi je hranio, kako bi ona mogla da hrani tebe. Ne valja kad te napušta, nikako ne valja.
Sagnuo se i rukom pritisnuo gazu na desnom gležnju, suočivši se sa nečim što je umotano u kučine i leži pored rupe. Miris je neprijatan, ali to nije neizdržljivo, pošto nije, još uvek, miris raspadanja. To je samo vonj ućebanog krzna. Seća se, uronjen u deceniju, kako je to krzno, tada majušno, drhturilo pri prvom susretu sa njim, kopačem. I posle toga svakodnevna radost susretanja, čista neopterećena ljubav, privrženost, odanost. Poverenje.
Kad si bolestan, vidiš koliko te vole. Kad si bolestan i star, možeš samo da izmišljaš ljubav i držiš oči čvrsto sklopljenim da istina ne bi uletela u njih. Životinje su drugačije, iako se često iskvare pored ljudi. Ne ljudi, nego...onih...
Njegov pas je cenio svoju usamljenost, baš kao i on svoju. I usamljenost je odlika ljudi. Psi i ljudi, i sve životinje, rađaju se sa usamljenošću u venama.
Još nekoliko udaraca ašovom po glini. Odmerava širinu i dubinu rupe. Čini mu se da bi moglo dublje, radi na tome. Oseća bol na sredini desne butine, tu rana najstrašnije izgleda ali ne krvari. Valjda nisu dokačeni krvni sudovi. Ogromna modrica i otok, nije vredno kukanja.
Par puta je bilo kritično, na rukama ga je dva kilometra nosio do veterinara, bio srećan kad bi se njuška opet ovlažila i energičnost se vratila u udove. Neshvaćenost teže pada ljudima nego li ikome drugom. Jektičav, eto, toliko su uspeli da domisle. Ljubav je, kada je nemaš, opasna, zadaje strah. Ljudi se rađaju sa njom u sebi, crpe snagu iz nje. Gospodar na životinju prenosi emocije. Miran je pas čiji je gospodar staložen, ukoliko se tu može govoriti o odnosu gospodar-podređeni. Taj koji je sada umotan u kučine, ugrizao je samo jednom, ni to, okrznuo je očnjakom zglob siledžije koji se bez povoda iživljavao nad njegovim gospodarom.
Nije on kriv, misli kopač dok poslednji put diže telo i pažljivo ga spušta u rupu. Potapšao je već poluukočeni leš i prionuo na zatrpavanje. Sunce kao da se diglo sa njegovog vrata. Neka sećanja će izbledeti, ne sva. Neka će netragom nestati.
Baca belu penu, vrativši se odnekud posle dan i po odsustva. Arlauče i ne, to više nisu njegove oči. One bi poznale deset godina starog prijatelja. Prvi ujed je ljuto zaboleo, direktno u meso na butini, ostalo je nešto pene oko mesta ugriza. Tuga, da, tužna misao je bila jača od bola. Drugi put mu se zario u desni gležanj, povukao zubima i rasparao kožu, ogolivši nezaštićenu kost. Jedini užas u toj situaciji je bio slušati raspamećeno režanje i urllikanje na smrt bolesnog druškana koji nije, nikako nije mogao biti kriv za svoju zlu sudbinu. Da nije bilo upale pluća, mogao bi da pazi na to ubogo dobro stvorenje, ali...
Lagano je, šepajući, došao do šupe, razmišljao, dugo razmišljao u jednom trenutku, onda osetio više vrelinu nego bol kada su očnjaci pokidali list i tetivu leve noge. Sekira služi za cepanje drva i ni za šta drugo. Upotrebiti je u druge svrhe, znači počiniti neki zločin. Kako razabrati šta je zločin, a šta čin milosrđa? Nije li prečesto rana jedna te ista, bol umesto olakšanja? Želeo je da do večnosti, do Sudnjeg dana diže sekiru iznad glave, da se sve odjednom zamrzne i da nikada ne mora njome da zamahne nadole. Ali, bilo je prekasno.
Taj druškan koji ga je triput ujeo NE MOŽE biti kriv, jer je njegov bol nesaznatan. Užasno je presuđivati, neka je Bog uz one koji su na to primorani. Ljudi nemaju potrebu da sude i presuđuju, za razliku od...onih...drugih...
Udarac je pao iznad očiju, tamo gde je najviše voleo da ga maze. Jadni druškan, jadni, jadni pas.
Zatrpao je rupu, nabacao još preko toga. Crnica i glina, izmešane, mnogo iskasapljenih živuljki u toj smesi. Najkreativnije se igrao sa zemljom kao sedmogodišnji dečak. Pravio je tvrđave i tunele. Oni...drugi...su pravili grudve od blata sa kamenom u centru.
Razmišljao je da li da nekako obeleži humku. Bez obeležja, rešio je. Kada se zemlja slegne nasuće još, i to je to. Dovoljni spomen usamljenosti.
Sav iscrpljen, ranjavih nogu, jedva se dovukao do svoje kuće. Niko ga neće pitati kako je. Biće srećan ako se, jednog dana, domogne groblja. Samo ne voda, i smetlište je bolje. Legao je u krevet, sada sasvim sam. Ležaće tako do jutra, onda će pozvati hitnu pomoć. I boleće ga, šta god mu uradili.
PITAM SE, DA LI SE IŠTA PROMENILO...
ĆOMI, ŠOMI I ŠOPEN
( Beograd, 1994.g.)
Svetlana je otvorila vrata onoga što će u budućnosti biti njena soba. Da, mama i tata su to lepo uredili, i još su njoj ostavili dosta prostora i kreativne slobode za doterivanje onih sitnica koje mladoj devojci mnogo znače.
Majka je ušla za njom. Obgrlila je ćerku oko ramena. Stajale su, gledajući.
«Kako ti se dopada?», pitala je majka.
«Zaista je divno, mama», reče Svetlana. Prišla je ogledalu koje je bilo smešteno na ormariću kraj prozora. Posmatrala se. Nežni zraci sunca su je obasjavali svojom mekanom svetlošću, igrali se u njenoj zlatastoj kosi i slivali niz njenu čistu belu kožu i haljinicu sa cvetnim dezenom. Izgledalo je kao da čine auru oko njenog tela.
«Mama...»
«Da, mila?»
«Dođi, ispleti mi kiku.»
Majka je četkala Svetlaninu kosu, uživajući u njenoj svilenkastoj mekoći. Kad je završila, obe su posmatrale dugačku zlatnu pletenicu.
Majka je izašla iz sobe. Svetlana je sedela na svom krevetu. Zatim je svukla haljinicu i ostala samo u donjem vešu. Spustila je pogled niz grudi, zategnuti stomak i duge noge bez ijedne malje. Bila je zadovoljna svojim oblinama. Ali, već mesec dana nije radila vežbe. Moraće ponovo da počne. Znala je da je priroda izdašna, ali i da brzo uzima natrag svoj dar ako mu se ne posvećuje dovoljno pažnje i nege.
Obukla je roze bermude i plavu majicu, onda uzela svesku i udžbenik i počela da prevodi sa engleskog. Sutra ima čas, a ne voli da zanemaruje svoje obaveze. Dobro je znala engleski, tako da je začas prevela lekciju. Gospođa Petrović, njena privatna profesorka, biće kao i uvek prijatno iznenađena. Ali, prevodi sa francuskog i španskog moraće da sačekaju do popodne. Sada je na redu bila jedna neodložna obaveza.
Zavukla je ruku u svoj šareni kovčežić i iz njega izvadila svesku uvijenu u kožni povez. Nekoliko trenutaka je sedela zamišljenog pogleda, a onda je počela da piše. Prvo je napisala datum i sat, zatim:
''Dragi dnevniče
Danas smo se preselili u novi stan. Pomalo mi je žao onog starog, i kutka koji sam imala u njemu. Ali, i ovde ću moći da organizujem raspored u svojoj sobi. Nedostaju mi i drugarice, posebno Ivana. Osećam se usamljeno. Možda zato što sam ovde tek prvi dan, pa mi je sve čudno i nepoznato. Ipak, stvari će doći na svoje mesto, kao što kaže moja majka. A najviše mi nedostaje Goran. Nedostaju mi njegove krupne, kestenjaste dečje oči, i njegove pesme. Hoće li me se sećati? Ili će, možda, svoje pesme koliko sutra čitati nekoj drugoj devojci, ispod onog drveta u parku. Sigurno je da ja njega nikada neću zaboraviti. Možda se nekada ponovo sretnemo, ko zna?
Sada je vreme ručku, pa ću morati da prekinem sa pisanjem. Posle ručka ću vežbati neke etide na klaviru, onda ću izaći da prošetam. Uverena sam da će mi šetnja pomoći da sredim nove utiske.''
Prešla je u trpezariju i sela za sto.
«Prijatno», rekao je otac, a zatim su počeli s ručkom.
Napolju je bilo sparno, a Ćomiju se nije skidala trenerka. Izvadio je još jednu cigaretu i pripalio. ''Marlboro''. Petica.
Stajao je naslonjen na neka kola i razmišljao hmmm hmmm hm hm hmmm, a onda je video kako mu se približava ortak.
«D's', Šomi», reče.
«D's, s'ne», reče Šomi.
Krnuli su jedan drugog u rame, u znak pozdrava.
«A, š'šao si se, baki», konstatovao je Ćomi, gledajući Šomijevu frizuru. Za dva milimetra do nule.
«Jebote», reče Šomi. «Onaj Kiza mi se već popeo na kurac! Uz'o sam mu dvesta soma marona pre neku nedelju da kupim nove patike, stare mi se raspale a matorci ne daju lovu, i otad nemam mira od njega. Mislim, gde ja tu i on! Jebote, mislim, nakačio se za tih dvesta marona ko da sam mu uz'o dvesta soma marona!»
«Ma, jajara, jebote», reče Ćomi.
«E, jesi mi vid'o patike?», upita Šomi i malo podiže nogu da patike izvire ispod širokih nogavica ''Diesela''.
«Baš su kul», reče Ćomi. Malo mu je bilo krivo što i on nije imao takve. Air-max. Najnoviji model.
«S'ne», reče Šomi. «Al' sam nab'o nekog matorca u busu! Zgazio me, jebote, po novim patikama! Još poč'o da mi neš'o kenja, p'zda mu materina komunjarska, jebote, još JA isp'o kriv! Nab'o sam mu kroše, ispali mu cvikeri. Mislim, matori je stvarno mentol, mislim, jebote!»
«Aha, s'ne. Š'o se kači? Jebote, ti matorci su tol'ko nevaspitani, mislim, haos kol'ko su nevaspitani!», reče Ćomi.
«E, a ja ti nabodem matorca, razumeš, i onda ti se tu umeša neka žena, ono, iz drugog plana, znaš, i onda ona počne neš'o tu da mi sere, kao š'o udaram starog čoveka i tako te fore, i sere mi tako jedno pet minuta i ja ti tu popizdim, jebote, baš ono popizdim, pa i njoj nabodem kroše! Baš je odvalim! Jebote, dok nisam siš'o iz busa, vladala je tišina! Samo me neki tip, ono, mislim, baš f'ksirao, baš je buljio u mene. Mislim, da je buljio još dve sekunde, jebote, ster'o bih mu takav mavaši-geri, ne bi ga skupili tri dana!»
«Š'o nisi, baki? Ja takvima ne opraštam», reče Ćomi.
Onda su neko vreme stajali i zlim pogledima odmeravali svet oko sebe. Zapalili su po cigaretu. Peticu.
«S'ne», reče Ćomi na kraju. «Snimi š'o sam kupio kasetu, jebote!»
«Koju, 'e'?»
«Snimi, Rejčel! Najnovija, s'ne!», reče Ćomi.
«Rejčel», pobožno prošaputa Šomi. «Kad je iz'šla kaseta, baki?»
«Danas! Odmah sam je pokupio! Pesme su haos!»
«Čuo sam jednu ili dve, mislim, čuo sam onu, znaš, ono:
'ZAŠTO DRAGI TRAŽIŠ VRAGA
NEĆEŠ DA TI BUDEM DRAGA...'
...i ne sećam se kako beše ide dalje», reče Šomi.
«...SA MERDŽOM SAM U GARAŽI
SLOBODNO ME TU POTRAŽI
DRAGIIII
DA SE TESNO PRIPIJAMO
I BRZINU RAZVIJAMO...», nastavi Ćomi.
«To!», egzaltirano viknu Šomi. «Haos pesma!»
«Ima i još jedna, s'ne, čim sam je čuo zapala mi za uvo, ide ovako:
'NA HILJADE NJIH ME ŽELI
A SAMO SE TI OSMELI...'»
«Znam! I tu sam čuo!», reče Šomi. «Jebote, kaseta otkida! Rejčel je stvarno carica!»
Zatim su stajali i gledali omot kasete. Mlada bujna devojka je gledala prema njima. Njene sisurine su na jedvite jade bile sputane belim čipkastim negližeom. Da njega nije bilo, direktno bi iz fotografije skočile na Ćomija i Šomija. Za njih dvojicu to je bio idealan omot. U potpunosti je dočaravao njihovu predstavu o Rejčel; njene duboke oči i kovrdžava tamnosmeđa kosa i telo boginje, pomalo pogrbljeno – videlo se da je propatila, a ipak ostala dovoljno jaka da i na ostale prenese deo svoje neiscrpne snage. I taj njen osmeh: izazovan, blagosiljući i praštajući. Rejčel je bila stvorena za sveticu.
«Ćomi, s'ne, Rejčel je broj jedan. E, daj mi da je popodne stavim u vok!»
«N'ma sile, care», reče Ćomi. «To ću da slušam naredne dve nedelje. Jebiga, posle k'setu izdaje Karla, pa kad nju kupim, onda dobijaš Rejčel.»
«Zaboravi, s'ne! Š'a će mi posle dve nedelje? 'Oću je dok je vruća!»
«N'ma sile, care. Mislim, naredne dve nedelje, ono, samo ću to da slušam.»
«Koja si ti jajara!», reče Šomi.
«Jebiga, s'ne, traži od mene š'a god 'oćeš, ali Rejčel...»
«O-kej», reče Šomi. «Kapiram. Mislim, TAKO NEŠ'O ne bi' ni ja tebi dao odma'.»
«E, a jesi znao da u komš'luku imamo novu ribu?», upita Ćomi.
«Š'a je, nova riba?», upita Šomi.
«Aha. Danas se uselila, s'ne. Dobra cupi. Haos dobra!»
«Je l' plavuša?»
«Plavuša, baki. Ali, nije farbana.»
«Prirodna?»
«Prirodna.»
«Slušaj... Kakav je ovo klavir? Ir'tira me!», upita Šomi.
«S'ne, zato sam ti je i spomenuo. To je ona», reče Ćomi.
«Svira klavir?! Ovakve gluposti?!»
«Ali da je vidiš, s'ne. Haos cupi!»
Svetlana je privela kraju svoju vežbu na klaviru. Sve te etide su joj bile u prstima. Bila je sigurna da će je nastavnica pohvaliti pred ostalim učenicima, kada bude odsvirala isto ovako kao malo pre. Otac i majka su tapšali.
«Je li vam se dopalo?», stidljivo upita Svetlana.
Otac je prigrlio i poljubio u čelo. «Naša devojčica», reče razneženo.
«Htela bih da malo izađem napolje. Da prošetam po novom kraju.»
«Dobro», reče majka. «Ali, nemoj dugo. I ne idi daleko.»
«Neću, mama. Ljubim te.»
Izašla je na ulicu. Prolazila je pored Ćomija i Šomija, graciozno, ramena zabačenih unazad, gledajući pravo ispred sebe.
«To je ona», reče Ćomi šapatom.
«Koja cupi!», reče Šomi.
Svetlana je usmerila svoj pogled na njih. Taj je bio hladan. Oni su zverali u nju, pušeći peticu.
«Zdravo», reče Ćomi.
«Zdravo», reče Šomi.
Svetlana je dodala još malo mraza svom pogledu. Dva lokalna dripca su je uznemiravala u prvoj šetnji novim krajem.
«Ja sam Ćomi», reče Ćomi. «A ovo je Šomi.»
Ona nije reagovala. Nastavila je dalje kraj njih.
«A kako se ti zoveš?», doviknuo je Ćomi.
«Svetlana», reče Svetlana u poluokretu.
«Ceca?»
Svetlana je stala i okrenula se. «Ne. Svetlana.»
«O-kej, sestro... Svetlana. N'ma frke, mislim. Ovaj...'oćeš s nama na ćepi? D' se upoznamo malo bolje?»
«Ne.»
«Odbijaš p'će s nama dvojicom?»
«Da. A sada bih nastavila šetnju.»
«A š'o, sestro... Svetlana, mislim...a š'o šetaš sama, mislim? Bolje je u društvu, mislim. Š'a ti misliš, Šomi?»
«Bolje je u društvu, mislim», reče Šomi.
«D' ti pravimo društvo u...šetnji?», upita Ćomi.
«Ne. Hoću sama da šetam.»
«A, 'nd'v'dualno šetanje», reče Ćomi.
«Da. 'Nd'v'dualno», reče Svetlana. Krenula je dalje.
«O-kej, sestro. Ali, s'mo da znaš, ovaj, dop'lo nam se kako sviraš klavir. Mislim, haos sviraš.»
«Hvala.»
«N'ma na čemu, sestro, n'ma na čemu. A š'a si to svirala?»
«Šopen.»
«A.»
Gledali su je kako odlazi niz ulicu.
«Baš je ono», reče Šomi.
«Otkida!», reče Ćomi.
«Š'a reče? Šopen?», upita Šomi.
«Tako neš'o. Zn'š da imam keca iz muz'čkog», reče Ćomi.
«I ja. A imam keca i iz matiša i srpskog. I iz f'zike i istorije. Sutra imam hemiju, a profanka mi je ono», reče Šomi.
«Ja imam iz geografije. I iz matiša. Č'kaj malo! Imam i iz srpskog. Jebote, tera nas da čitamo Kafku. Proc's, mislim. Mislim, nije normalna!»
Zapalili su po peticu.
«E, ova Ceca je stvarno strava», reče Ćomi.
«Strava, jebote», reče Šomi.
«Ali, ne volim kad mi riba glumi neš'o ko š'o ova glumi. A kara se ko i sve ostale cupi.»
«Sto posto.»
«E, aj'mo kod mene da sluš'mo Rejčel», reče Ćomi.
«S'ne, taj ti je predlog do jaja!», oduševi se Šomi.
«E, 'sam ti prič'o kako smo juče, mislim, pravili sačekušu onom uz Treće gimnazije, zn'š onaj peder, Goran mislim, onaj p'še pesme?»
«Aha, onaj! Jebote, koja pederčina! Š'a je bilo, s'ne?», upita Šomi.
«Sačekamo ga mi, jebote, i priđe mu Boske i BUUM, razvali ga Boske, a ovaj se usr'o, mislim, do jaja se usr'o, pa mu onda natrčimo svi, ja, Bane, Car, Delija, BAM, PAF, BAM, razbijemo ga ko pičku!»
«Jebote, š'o nisam bio tamo?»
«Jebiga, s'ne, š'a ćeš. Aj'mo kod mene.»
«Aj'mo.»
Svetlana se vraćala iz šetnje. Prošla je pored mesta na kojem je srela Ćomija i Šomija. Njih više nije bilo tamo.
Pozdravila je majku i ušla u svoju sobu. Bilo je vreme za francuski i španski, ali to joj se nije radilo. Posegnula je za kovčežićem i izvadila dnevnik.
''Vratila sam se iz šetnje. Ulice i zgrade i lica ljudi koje sam sretala u prolazu, sve je tako sivo. Zaustavila su me dva mladića. Udvarali su mi se. Jedan je bio sladak, ali bili su tako sirovi da sam odmah izgubila interesovanje. Jedino mi se dopao parkić u blizini. Lipe u njemu predivno mirišu, a ispod jednog drveta se nalazi klupa baš kao u parku, u kojem sam toliko puta sedela sa Goranom. Tek sada vidim koliko je divan momak i koliko mi nedostaje. Bože, gde sam to došla?''
Zatim je zatvorila svesku i samo ležala na krevetu, pogleda usmerenog prema nekim prohujalim danima. Onda je počela da plače.
Goran je ležao i srkutao nešto na slamčicu. Svaki pokret je boleo. Gledao je kroz uske proreze svojih natečenih očiju. I to ga je bolelo. Ali, taj telesni bol bio je ništavan prema bolu njegove duše.
Svetlana je otišla. Sve je postalo besmisleno. Odselila se u drugi kraj, daleko od njega. Znao je da ništa više neće biti isto kao pre. Oni...probisveti će je upropastiti. I njega su upropastili.
Hteo je da zaplače, ali nije smeo; suze bi mu strašno pekle oči. Teško je uzdahnuo i pomislio na Svetlaninu kosu i telo. Baš ovih dana je nameravao da ih proba. Sigurno bi mu dala, posle još jednog romantičnog popodneva u parku. Eto, sada mu je to izmaklo i otišlo kod onih...dripaca. Šta da se radi, još uvek je tu Jelena. I ona voli njegove pesme. Probaće kod nje, samo da malo splasne.
S mukom je u sebe uvukao
Još jedan gutljaj iz slamčice.
LAGANA PROLEĆNA, KAO PROLEĆNA SUPICA...
PERI RUKE, SAD ĆE RUČAK
Začulo se zvono, ja sam bio u svojoj sobi, a otac je otključao.
«Dobar dan», čuo se ženski glas.
«Da», reče otac.
Kroz odškrinuta vrata svoje sobe video sam komšinicu, krupnu i jaku ženu, u crnoj majici na bretele, sa slojevima šminke na licu i crvenom mašnicom u kosi.
«Došla sam zbog vašeg sina», reče ona.
«Zar?», upita otac.
«Da, baš zbog njega.»
«Pa, dobro.Uđite», reče otac. Nekako mi je sladunjavo zvučao.
«Naime...», poče žena.
«Da?», reče otac iz basa.
«Vaš sin je ljubio moju ćerku.»
«Šta je radio?», upita bas.
«Ljubio je moju ćerku.»
«Sedite, molim vas, da prodiskutujemo o tome.»
«A, ne! Došla sam samo da vam ukažem na ponašanje vašeg sina.»
«Šta je s njim?»
«To, što je ljubio moju ćerku.»
«Kako se to desilo?»
Ćale, ćale, vratiće se mama s posla.
«Eto, stajali su u ulazu zgrade, gledala sam sa prozora, i onda je on počeo da je ljubi.»
«Da li mu je ona dozvolila?»
«Pa, on je tako stisnuo uza sebe, da jadnica nije mogla ni da mrdne. Inače, ne bi mu dozvolila.»
«Mogla je da vrišti. Da li je vrištala?»
«Nije vrištala. Ona je lepo vaspitana!»
«Pa, čemu onda uzbuđivanje?»
«Gospodine, uzbuđujem se zbog ponašanja vašeg sina. Ne može on tek tako da ljubi moju ćerku!»
«Nisam ja gospodin. Zovem se Milovan.»
«Dragica.»
«Drago mi je. Dobro, zar ne mislite da je vaša ćerka možda htela da se ljubi s mojim sinom?»
«Nemoguće!»
«Nemoguće?»
«Mojoj ćerki je tek šesnaest godina. Još joj nije vreme da se ljubi.»
«Možda ona ne misli tako.»
«MOLIM?!»
«Možda vaša ćerka ne misli tako. Možda se zato...ljubila sa mojim sinom?»
«Hoćete da kažete da je moja ćerka lakog morala?»
«Hoću da kažem da se vaša ćerka ljubila sa mojim sinom, jer je htela da se ljubi sa mojim sinom.»
«Ja... Ja sam stvarno zgranuta. Niste ništa bolji od svog sina!»
«Nažalost.»
«I reći ću vam još ovo. Ako ga opet vidim da ljubi moju ćerku, poliću ga vrelom vodom. To je jedini način da se stane na put tom...varvarstvu!»
Izletela je napolje i zalupila vratima. Otac je ušao kod mene u sobu.
«Šta si to radio?», pitao me je.
«He he...», rekao sam.
«'Ajde, peri ruke, sad će ručak», reče on.
Nisam mogao da shvatim kako to da je njena majka došla baš kod mene. Ja sam jedini u kraju koji je ljubio. Svi ostali su je...
«Bože, bože», reče otac. «Kaže mi 'gospodine'. A možda se i ne seća. Ipak je to bilo pre jedno osamnaest godina.»
«Šta to?», pitao sam.
«Peri ruke, postavljeno je.»
Seli smo za sto i čekali da dođe mama da nam sipa.
-------------------------------------------
MALO DUŽA, ALI NADAM SE DA ĆETE UŽIVATI...
HRONIKA
Mnogo pre nego što sam se uopšte začeo, predodređeno je da će moja sudbina biti povezana sa alkoholom.
Značaj alkohola u mom životu prvi put sam uvideo sa pet godina, kad su mi davali da pijem pivo u prisustvu gostiju. Smejali su se dok su gledali kako mali cuga, a ja sam posle toga izlazio napolje i jurio devojčice da im skidam gaćice.
Sa dvanaest godina prvi put sam samom sebi nalio piće. Do tada mi je uvek sipao neko drugi. Odjednom su se svi zabrinuli i počeli da kriju flaše od mene. Ali, bilo je prekasno. Ono što je neki čukundeda ostavio svom sinu u nasleđe, a ovaj svom i tako redom sada je buknulo u mojim žilama terajući me da nastavim sa svetim zavetom.
Kao da sam imao ugrađen radar za otkrivanje flaša. Nalazio sam ih u korpi za prljav veš, u rupi ispod parketa, u televizoru (!), u majčinim čizmama. Jednom su flašu sakrili u rernu i zaboravili na nju, i malo je falilo da svi izginemo kad su uključili rernu da se zapeku sarme. Čak sam jednu flašu našao kod komšije dok sam se igrao sa njegovim sinom, Mihajlom. Moji su je tu verovatno sakrili kad su nekom prilikom bili pozvani na kafu.
Tada sam pozvao Mihajla u najudaljeniji ugao njegove sobe, odšrafio poklopac sa flaše i pružio mu je.
Mihajlo je nategnuo, zatim pocrveno i počeo da kašlje.
»Ovo je odvratno«, prostenjao je grcajući.
»Pričekaj još malo pa probaj opet.«
Pošto sam pušio već tri godine, izvadio sam paklo iz džepa, uzeo cigaru i ponudio Mihajla.
Bojažljivo je pružio ruku kao da se plašio da će ga nešto ujesti, i uzeo cigaru. Zapalio sam mu. Ponovo je počeo da kašlje.
»Odlično. Sad povuci iz flaše. Tako.«
Prestao je da kašlje.
»Prestao sam da kašljem«, reče Mihajlo.
»Aha. Dobrodošao u klub.«
»Ali vrti mi se u glavi. Zašto mi se vrti u glavi?«
»Tako mora da bude. Navikni se na tu činjenicu.«
Povlačio je dimove i gutljaje.
»Kod nas se to radi već vekovima. Trebalo bi da predložiš ćaletu da i vi započnete tradiciju«, rekao sam.
Mihajlo je bio više prema gluposti nego prema pameti i to mi se dopadalo kod njega. Nije uzvraćao svojim dobrim idejama na moje dobre ideje. A sve moje dobre ideje su ga oduševljavale.
Onda je odjednom njegov ćale banuo u sobu.
»Šta se to oseća na duvan i alkohol?«, upita on njušeći vazduh. To mi se učinilo kao glupo pitanje.
»E pa, Mihajlo, ja sad moram da krenem. Doviđenja, čika-Milutine«, rekao sam i žurno pošao kući.
Zastao sam ispred njihovih vrata i osluškivao.
»Tata, razmišljao sam nešto. Moramo da započnemo tradiciju«, čuo se Mihajlov glas.
»Ti ja dam tradiciju! Šta se oseća na duvan i alkohol? Kakvu tradiciju?«, vikao je čika-Milutinov glas.
»Pa to, duvan i alkohol. Tihomirovi na tome opstaju vekovima.«
»Je l' vekovima?...A, znači vekovima...znači...a...vekovima...«, stenjao je čika-Milutin dok je bez promašaja šakama gađao Mihajlove obraze.
Ušao sam u svoj stan. Moji su sedeli i pijuckali neku destilovanu rakiju. Smrad zagorelog ručka je okupirao vazduh, ali nikog nije bilo briga. A ja sam bio ponosan na sebe. Širio sam ideju.
Sa dvadeset dve godine bio sam težak zavisnik. U retkim trenucima kad nisam pio maštao sam o tome, a kad bih seo da pijem maštao sam o mogućnosti večitog opijanja. Cigaretu nisam vadio iz usta. Bio sam strašno ugojen, možda čitavih 150 kila na metar i osamdeset visine. Bio sam najdeblji čovek u okrugu. Fotografisali su me za neke medicinske udžbenike kao primer fizionomije deformisane od alkoholizma.
Moji su me vodili u raznorazne klinike na lečenje, ali nije vredelo. Čak se nekoliko lekara propilo lečeći me. Moji su se svake noći opijali od muke, a ja sam pio sa njima iz solidarnosti.
I Mihajlo je postao notorni. Rešio je da postane rodonačelnik svetle tradicije u svojoj porodici. Čika-Milutina je izbacio iz stana, jer nije bio oduševljen tom odlukom. Čika-Milutin je otišao da živi na krov naše zgrade i jednog zimskog jutra su ga našli. Dok su komšije iznosile sa krova njegovo zaleđeno telo, nekako im je iskliznulo iz ruku, palo s visine u hodnik poslednjeg sprata zgrade i razbilo se na bezbroj komadića. Nikada nisu uspeli da sastave do kraja mozaik čika-Milutinovog tela.
Onda je, kada sam imao dvadeset šest godina, počela da me muči jetra. Tada mi je na pamet pala suluda ideja da ostavim piće. Dosadilo mi je da budem zavisan. Počeo sam da pijem samo kiselu vodu i tako sam suzbijao krize. Bilo mi je užasno teško. Imao sam halucinacije. Na ulici mi se činilo da kraj mene ne prolaze ljudi, već velike raznobojne flaše pune mirisnih alkoholnih napitaka.
Posle nedelju dana više nisam imao nikakvu želju za alkoholom. Pio sam po desetak litara kisele vode dnevno i bilo mi je lepo. Moji su odahnuli, ali su se i zabrinuli što uopšte ne konzumiram nešto jače. A ja sam ih ubeđivao da pređu na kiselu. Belo su me gledali.
Primetio sam da sam postao sumnjiv ukućanima. Sve skrivene flaše su izneli na svetlost dana i poređali ih po policama, vitrinama, fiokama, ormanima, regalima, sudoperi, kadi, i pratili moje reakcije. Ali, ja sam hladno prolazio kraj tih dve hiljade tri stotine i nešto litrenjaka, polulitrenjaka i 7 deci, i smeškao se natezajući svoju kiselu vodu.
Baba po majčinoj liniji, osamdesetogodišnja starica u invalidskim kolicima, zabrinuto je cedila svoj večito poluprazni čokanj i non-stop mrmljala: »Iju, iju, ko nam tako uroči dete...«
Otišao sam kod Mihajla. Pokucao sam.
»Odbij!«, zaurlao je iz svog stana. Ušao sam. Bilo je otključano.
Mihajlo je prosuo po krevetu svojih 120 pijanih kilograma i odatle smrdeo na sve strane. Kao da se mesecima nije okupao.
»Očajan sam«, rekao je. »Juče sam posegnuo za špricem. Direktno u venu sam ubrizgao devedesetosmoprocentni alkohol, i samo mi se malo zavrtelo u glavi. Ništa me više ne hvata.«
Počeo je da plače. Suze su mu se osećale na alkohol.
»'Ajde, ne plači. Vidi šta imam. Probaj«, rekao sam i pružio mu flašu s kiselom vodom.
»Je l' to hoćeš da me otruješ? Što mi daješ kiselu vodu? Rugaš mi se?«
»Ma, ne. Samo mislim da više nema smisla piti alkohol. Oslobodi se toga. Više nije štos biti zavisan.«
Mihajlo je otpio malo kisele, zakašljao, otpio još malo i bilo mu je bolje. Izgledalo je da razmišlja o nečemu.
»Nije loša ideja«, rekao je na kraju. »Biti oslobođen zavisnosti. Imaš li još kisele?«
Voleo sam ga...
U dvadeset devetoj godini sam počeo da kašljem više nego ikad. Otišao sam kod lekara i on je postavio dijagnozu: rak pluća. Rešio sam da ostavim cigarete. Tresao sam se od napora i po čitav dan žvakao žvake. Podvrgli su me nekim terapijama, mada su bili vrlo skeptični. Niko mi nije davao još dugo. Ali, ja sam posle pet dana prestao da osećam bilo kakvu želju za duvanom i to me je veoma obradovalo. Pomislio sam kako je divno ne pušiti četiri pakla dnevno.
Počeo sam da se osećam bolje. Šetao sam hodnicima bolnice i nudio umirućima žvake. Onda su me ponovo pregledali. Svi lekari su se uhvatili za glavu. Nigde nije bilo raka. Tražili su i tražili, dugo i uporno, i stekao sam utisak da su žarko želeli da ga nađu.
Proglasili su me zdravim. Slikali smo se za masu novina. Njih stotinak medicinara i ja, kao medicinsko čudo. Naravno, pomenuli su svoje zasluge.
Mihajlo je bio oduševljen idejom o ostavljanju duvana. Sada je, pored kamiona kisele vode, naručivao i kamion žvakaćih guma nedeljno. A mene su moji izbacili iz stana i odrekli me se preko novina. Gađali su me iz malokalibarskog naoružanja dok sam snosio svoju telesinu niz preuske stepenice. Osamdesettrogodišnja baba je pucala iz sačmare vičući: »Pu, đavole! Pu, Sotono! Pu, nekrstu!«
Našao sam sebi garsonjeru, svio toplo gnezdo i otpočeo sa novim životom.
Rešio sam da smršam. U poslednje vreme mi je strašno smetalo. Dostigao sam 168 kilograma i falilo je još samo kilo ili dva, pa da jednostavno eksplodiram.
Otišao sam na košarkaški trening. Otrpeo sam polučasovno smejanje i valjanje po podu trenera i igrača. Dvojici je potekla krv na nos od tolikog smeha. Ali, pustili su me da treniram tada i na svim ostalim treninzima. Jer, na tom prvom treningu, za tri minuta sam zabio 15 pogodaka, uhvatio 4 lopte i imao 3 asistencije. Nešto nezapamćeno.
Posle mesec i po dana pao sam na 136 kila i postao član startne petorke. Za dvadeset devet minuta provedenih u proseku na terenu, postizao sam prosečno po 45,7 poena uz procenat šuta 88%. Broj navijača se udesetostručio i iznosio je više hiljada. Ponovo slike u novinama. Naslovi su bili bombastični:
DEBELJKO HARA ŽEŠĆE NEGO NAD JAPANOM
- ni istoimena atomska bomba nije imala takvu razornu moć –
I S TOLIKIM SALOM KROZ ODBRANE PRAVI SLALOM
Počele su da pljušte prvoligaške ponude. Odjednom sam svima bio jako važan. Trenirao sam predano i marljivo. Težio sam 102 kilograma.
Onda sam se jednom uhvatio kako mokraćom ciljam u šolju sa udaljenosti od kojih šest metara i pobedonosno širim ruke. Košarka me celog obuzela. Smesta sam prestao da igram.
Danonoćno su mi dolazili direktori, menadžeri, komesari, treneri, igrači, navijači i zvali me da se vratim, ali nije vredelo. Košarka je postala deo moje prošlosti. Ali, pomogla mi je. Istopio sam čitavog jednog čoveka.
I, sada, došlo je vreme da u priču ubacim lik i ime osobe koja je do sada neopravdano bila izostavljena. Marija, Marija, moja noćna frustracijo.
Davno su prošli dani kad sam je, kao polupijani petogodišnjak, jurio da joj skidam gaćice. Nikada nisam uspeo u tim pokušajima, i mislim da je ta nedostupnost njene intimnosti bio onaj fatalni uzrok mog zaljubljivanja. Pouzdano znam da sam se prvo zaljubio direktno u ono što sam želeo da razotkrijem iako nisam imao pojma ni šta je to.
Kako su prolazile godine, tako su se i moje oči podizale sve više i upoznavale nove detalje na Mariji. Na kraju su moje oči poznavale njenu figuru i lice bolje nego što ih je i ona sama poznavala. Tada sam shvatio da je volim celu, totalno i neopozivo.
Treba li reći da sam je pratio? Bio sam upoznat sa svakim njenim korakom, svakim njenim potezom. Živeli smo u istoj zgradi.
A onda, kada sam bio izbačen iz porodičnog stana, uhvatilo me krajnje očajanje. Mislio sam samo na to kako ću biti još udaljeniji od Marije nego do sada. Zato sam garsonjeru, svoje toplo gnezdo, svio u susednoj ulici i sa svog prozora sam mogao da gledam njen prozor, što nisam mogao sa svog bivšeg prozora jer je stanovala dva sprata iznad mene na istoj vertikali. Tako sam, igrom slučaja, postao još bliži Mariji. Ali, tu je bio i jedan problem. Naime, mogao sam da vidim i svoj bivši prozor, što znači i da je moja rodbina mogla da vidi moj sadašnji prozor. Sa radošću su iskoristili tu činjenicu, i svakodnevno sam bio u opasnosti od snajperskih metaka (u poslednje vreme sam primetio kako cev omanjeg topa zlokobno gleda prema meni iz njihovog stana).
Jedne večeri sam rešio da joj otkrijem osećanja koja sam gajio prema njoj. Jedino nisam znao kako da uradim to. Bio sam jako smotan u kontaktima sa suprotnim polom. U stvari, nikad nisam ni kontaktirao sa ženama.
Rešio sam da je sačekam u zgradi. Seo sam i čekao u njenom hodniku. Sastavljao sam u sebi tekst kojim bih joj izjavio ljubav. U igri je bilo oko trista varijanti. Sedeo sam u mraku na stepenicama. Onda su se ulazna vrata zgrade naglo otvorila. Presekao sam se. Počeo sam da ustajem sa stepenica, kada se svetlo u hodniku upalilo. U mutnoj svetlosti slabe sijalice prepoznao sam ko je ušao: moj stric! Bio je mrtav pijan. Pogled mu se zaustavio na meni. Prvo je samo stajao ne verujući, zatim mu je nešto sinulo.
»Ti!«, dreknuo je pijano i mašio se rukom za pištolj.
Stuštio sam se prema njemu poput lavine, prosto ga pregazio i otrčao u svoje toplo gnezdo.
Nedelju dana nisam pokušavao ništa, a onda sam, sa savršenim planom, krenuo da osvojim Marijino srce, ali ovog puta u parkiću iza zgrade. Tu je bilo ljuljaški, klackalica, klupa, raznog drveća i žbunja i par svetiljki koje su park obasjavale nežnom neonskom svetlošću. Čulo se cvrkutanje ptica. Morala je da padne u tako romantičnoj atmosferi. Od reči do reči sam znao ono što ću joj kazati i mirno sam je čekao, sakriven iza podebljeg drveta kraj jedne neonke.
Najzad sam je video kako se približava. Kada je bila dovoljno blizu, izašao sam iza drveta i stao pred nju i nežno šapnuo: »Marija...«, i baš u tom trenutku neonka se ugasila, ostavljajući nas u delimičnom mraku, a Marija je vrisnula: »Upomoć! Medved!«, i otrčala, a ja pobegao.
U novinama se pojavio naslov:
MONSTRUM U ULICI ANTIČKIH JUNAKA
- »...koga je Marija Škriljac (24) opisala kao strašno veliku
i deformisanu čovekoliku osobu. Upozoravaju se građani...«
Eto, tada sam rešio da smršam i počeo da igram košarku.
Moj trideseti rođendan se poklopio sa nežnim lisnatim prolećnim danom. Napolju su cvrkutale ptičice itd. Iz omamljujućeg sna me je prenula uporna zvonjava telefonskog aprata.
»Srećan ti rođendan, sine«, zakrčala je čestitka iz slušalice. »Nadamo se da je poslednji. A ako te ne bude hteo Bog, mi ćemo te.«
Zatim sam čuo klik.
Da bih obeležio srećan trideseti, izašao sam i kupio gajbu kisele vode, tri vekne hleba, pet kilograma krompira i jedno prasence. I onda se, dok sam se vraćao u toplo gnezdo, desilo to. Odnekud se stvorila ispred mene i rekla zdravo. Oduzeo sam se.
»Dugo te nisam videla«, rekla je Marija.
»A?«
»To prase i flaše...Mislila sam da očekuješ goste.«
»A, ne, ne...Danas mi je rođendan, pa sam to kupio onako...da se častim.«
»Znam.«
»Šta znaš?«
»Znam da ti je danas rođendan.«
»Otkud znaš?«
»Pročitala sam u nekim novinama. Napisali su datum tvog rođenja i još neke stvarčice. A je l' istina da za ručak jedeš po 200 sarmi?«
»Dve...O, ne...to su novinari...znaš kakvi su oni. Ha-ha.«
»Želiš li goste?«
»Pa, iskreno, baš mi i nisu potrebni.«
»Dobro, a kad bi me pozvao bar na kafu?«
Pocrveneo sam, mislim da mi je i teme pocrvenelo, da mi je i ono malo mozga pocrvenelo.
»Svakako, svakako. Izvini, ha-ha, malo sam zbunjen«, rekao sam.
Otišli smo u moje toplo gnezdo. Nije prokomentarisala spuštene roletne, a ja sam bio srećan što neću morati da joj objašnjavam da je to zbog moje rodbine. Popila je kafu, ali je ostala i dalje. Pomogla mi je oko prasenceta i krompira, i onda smo, dok se sve to peklo, sedeli i pričali. Isuviše sam bio zbunjen da bih mogao da upamtim ceo razgovor.
»Počela sam da pratim utakmice samo zbog tebe. Obožavala sam da te gledam.«
Progutao sam knedlu. Ne znam zašto sam tada rekao: »I ja.«
Sledeće što mi je ostalo u sećanju bilo je:
»...I kad sam se te večeri vraćala kući, umalo nisam umrla od straha«, rekla je.
»Kako?«
»Odjednom se ugasila svetiljka, a nešto ogromno je izašlo pred mene i reklo moje ime. Prosto sam osetila kako mi je stalo srce. Počela sam da vrištim i pobegla sam. Bože, kako sam bila uplašena...Pisali su u novinama o tome.«
»Čini mi se da sam čitao.«
»Znala sam da si to bio ti.«
»Šta?«
»Znala sam da si to bio ti, te noći u parku.«
Zatim se razgovor nastavio, ali moja sluđena pamet nije registrovala ništa od toga, osim jedne Marijine rečenice.
»Srećan ti rođendan.«, rekla je i poljubila me. Mrak.
Onda je prasence već bilo reš i krompiri su fino porumeneli, pa smo se prihvatili posla. Kada je ručak bio završen, od prasenceta su ostale samo oglodane kosti i bio sam toliko kulturan da nisam podrignuo ni posle flaše kisele vode popijene na eks.
Marija je ostala i na večeri, i posle toga još, celu noć, samo ona i ja u mom krevetu. Nije se smejala, a ja sam krišom pustio jednu suzu kad sam izgubio nevinost. Šest hitaca iz snajpera, koji su završili u zidu naspram prozora, ostali su nezapaženi.
Imao sam trideset dve godine i bio ludo zaljubljen. Dvadeset osam puta sam je zaprosio i uvek sam bio odbijen. Nije želela taj papirić i burmu, jer bi se osećala zarobljena. Ali, nikada nije odbijala zlatno prstenje, narukvice i lančiće, koje sam joj poklanjao u zanosu strasti.
Toliko sam je voleo da sam jednom, u afektu, stao na prozor svog toplog gnezda i isturio grudi prema svom bivšem prozoru, a sa usana su mi se otkidale glasne reči: »Neka pucaju! Neka me ubiju kad me ti ne želiš, draga! A ako me želiš, kaži mi da se pomerim!«
Dva metka su mi prozviždala kroz lobanju, a jedan kroz grudni koš. Dok sam padao, poslednjom svešću sam čuo: »Želim te, dragi.«
Otvorio sam oči i trudio se da uoštrim prvu stvar na kojoj mi se zaustavio pogled. Neka baba s brkovima i bradavicom na obrazu.
Onda je došao čovek u belom mantilu sa savršeno ozbiljnim i strogim izrazom lica. Zatim su mu se crte lica razvukle u osmeh.
»Dobro došli«, rekao je čovek u belom mantilu.
»Gde je Marija?«, pitao sam.
»Marija? Tihomire, vi ste bili četiri godine u dubokoj komi.«
Izašao sam iz bolnice na dan mog trideset šestog rođendana. Vratio sam se u svoje toplo gnezdo. Tek kada sam video stanje u garsonjeri, shvatio sam: prošlo je četiri godine. Budući da sam voleo Mariju svakim danom sve više, posle ovoliko vremena osetio sam da sam skroz lud za njom. Ali, gde je bila ona? Tražio sam je svuda, baš kao što sam nekad tražio skrivene flaše. Ovog puta nisam našao ništa.
Onda sam je, nakon nekoliko dana, sreo na ulici. Ispod ruke je držala mušku osobu visoku bar dva metra i široku bar metar i po.
»Ti?! Živ si?«, zapanjila se Marija.
»Draga, samo kaži i ispravićemo tu grešku«, rekao je muškarac iz basa.
Otrčao sam u svoje toplo gnezdo, povređen i slomljen. Mesecima sam patio. U kulminaciji očajanja, jednog dana sam sebi prerezao vene, ali krv je prokapala dole, do suseda koji su živeli ispod mene i oni su pozvali hitnu pomoć, i onda su me ušili.
Uhvatila me teška depresija. Ležao sam na krevetu i razmišljao o Mariji, čeznuo za njom. Pio sam više nego ikad. Čitav jedan zid je bio prekriven gajbama kisele vode. Rešio sam da zaboravim Mariju. Prva pomisao posle toga bila mi je kako sedi na šolji i napinje se i oči su joj čvrsto sklopljene i žile na vratu izbočene, a iz nje izlazi i izlazi...
Posle šest dana sam se odljubio. Otišao sam kod Mihajla (u najvećoj tajnosti, jer je uvek vrebala opasnost od moje rodbine). Zatekao sam ga kako pravi balon od žvakaće gume preko čitave sobe. U svakoj ruci je imao po jednu flašu kisele vode, obe do pola prazne.
»Mihajlo«, rekao sam mu. »Nikad ne dozvoli da ljubav ovlada tobom. Žene su gore od bilo čega što te može zarobiti.«
»Aha«, rekao je Mihajlo. »Iako ne znam o čemu pričaš, jer nikad nisam bio sa ženom, ta ideja mi ne zvuči loše. Uzgred, gde si tih ovih godina?«
Stari dobri Mihajlo...
Nakon kratkog vremena osetio sam užas. Bilo je gluvo doba noći, a ja sam poželeo gutljaj kisele vode i ustao sam iz kreveta da otvorim jednu flašu. Ali, avaj, sve flaše su bile prazne. Počeo sam da se znojim i obuzela me drhtavica. Hitro sam se obukao i istrčao iz svog toplog gnezda, polulud od bola koji mi je razarao mozak. Napolju je padala beskrajna prolećna kiša, a ja sam posrtao mokrim ulicama tražeći makar jednu prodavnicu u kojoj bih mogao da kupim kiselu vodu. Ali sve je, o sve je bilo zatvoreno. Iz dubine ispustio sam zverski urlik i obeznanjen se srušio na zemlju, dok su kišne kapi bezuspešno pokušavale da ugase vatru kojom sam izgarao u agoniji.
Prestao sam da pijem kiselu vodu i otišao u Zavod za lečenje od zavisnosti. Slatko su se ismejali kad sam im izneo svoj slučaj. Rekli su mi da sam načisto lud, a za takve postoje druge ustanove.
Naredne tri nedelje sam bio jako bolestan. Mislio sam da mi je došao kraj. Pri temperaturi od 45 stepeni Celzijusovih, priviđala su mi se mala bića, zelena poput meni dobro poznatih flaša.
Dvadeset drugog dana sam bio kao nov, poputno zdrav i okrenut životu. Usput sam prestao da konzumiram i žvake. Bio sam izbavljen i snažniji nego ikada. I Mihajlo je bio oduševljen kao nikad pre.
Mislim da je to počelo sa onim plamenim temperaturama. Moguće je da sam tada doživeo neki težak poremećaj. Uglavnom, prvo mi je palo na pamet da sam bez prevoza bio bespomoćan. Kud god bih krenuo, bio mi je potreban prevoz. E, pa rešio sam da to više tako ne može. Počeo sam da koristim samo svoje noge. Između jednog i drugog kraja Grada stajali su kilometri i postali su znatno duži, ali su bili nekako slađi, možda zato što sam najzad osetio da su stvarni. Ko mari što sam svaka dva meseca kupovao par obuće.
Kad mi je bilo trideset osam godina, shvatio sam da mnogo zavisim i od sopstvenih nogu. Ta misao mi je došla nasred ulice. Sledećeg trenutka sam legao na zemlju i nastavio put kotrljajući se. Više uopšte nisam koristio noge i nisam osećao da mi nedostaju. Nisam se osvrato na komenatare prolaznika i smeh dečurlije. Bio sam srećan. Najveći problem mi je prestavljalo kotrljanje do svog toplog gnezda, jer sam živeo na sedmom spratu, a stepenice su bile vrlo strme.
Novine su donele naslov:
KOTRLJAJUĆI SUGRAĐANIN
- »Tihomir Leskovac je postao nova atrakcija Grada odbijanjem
da se kreće uz pomoć nogu. Molimo građane da ga ne šutiraju...«
Zašto moram da uzimam hranu? Prestao sam da jedem. Otkotrljao sam se do Mihajla, koji je i sam prihvatio moj način kretanja.
»Mihajlo, primetio sam da smo zavisni od hrane. Ja sam prestao da jedem. Odmah se osećam slobodnije«, rekao sam mu.
Bio sam dosledan u svojoj odluci, ali sam počeo da gubim na težini. Na kraju sam težio samo 40 kilograma. Sve češće su na mene naletali psi, misleći da sam gomila neoglodanih kostiju.
Kad sam ostavio hranu, zar sam mogao da dozvolim da budem zarobljenik potrebe za vodom? Voda je postala deo moje prošlosti.
Postajalo mi je sve lakše da lišavam sebe potreba, uprkos tome što sam svakog dana bivao sve malaksaliji.
Krenuo sam s Mihajlom u jedno zajedničko kotrljanje gradom. Ljudi su nas gledali, a onda su neki od njih legli i kotrljali se s nama. Posle nekog vremena su ustajali, čistili odeću i govorili: »Ova dvojica su načisto ludi.«
Mihajlo je bio još mršaviji od mene i bio je vrlo slab, pa sam često morao da zastanem s kotrljanjem da bi me stigao.
»Izdrži, uvek je teško u početku«, rekao sam mu, mada sam i ja bio u jadnom stanju.
Tada mi je sinula jedna ideja i viknuo sam: »Mihajlo, zaustavi disanje! To je uzrok svih naših zavisnosti!«
Prestao sam da dišem i počeo je da me obavija mrak. Kao iz velilke daljine čuo sam Mihajlov ropac: »Dobra ide...«
Kad sam došao sebi, gomila ljudi je bila nad nama, a neki heroj je pokušavao da nam da veštačko disanje. Prvo sam grčevito odbijao, a zatim mi je, kao proviđenje, došla kristalno jasna misao: BIO SAM ZAVISAN OD ŽELJE DA NE BUDEM ZAVISAN!
»Ovom drugom nema pomoći«, rekao je neko.
Uspravio sam se na svoje klecave tanke nožice i pogledao oko sebe. Aha, eno kafane. Najpre idem na pivo i porciju pohovanog mozga, a onda ću...
NEŠTO MALO ŽEŠĆE...
COITUS POSTMORTEM
od svih ljudi na svetu
T. je bio najveća životinja
i sve u njemu je bilo podređeno
instiktima što ga je činilo
važnom ličnošću zaslužnim građaninom
i opasnim protivnikom a kada
protivnika nije imao sam ih je
izmišljao i ulagao dosta strasti
u njihovo gaženje – zato je T. bio
veliki čovek vredan strahopoštovanja
i svih onih spevova koje su o njemu
kreirali njegovi najljući neprijatelji
i prijatelji iz pukog moranja
T. je imao devizu
karaj dok ne umre
i karaj kad umre
i karaj prah –
i ta deviza je dobila široki smisao
jer je bila primenjivana na
svaku delatnost kojom se T. bavio
bez obzira da li je na klaviru
svirao Mesečevu sonatu
ili pravio novac ili ulagao sebe
u spoznaju Platona Hegela i
Staljinove demagogije
i smatrao je Ničea za ptičicu a
duboko je žalio što za protivnike
nije mogao imati Džinkis- Kana Atilu i Hitlera
odjednom i zajedno
idol mu je bio pećinski čovek koji je
bez milosti straga zajahivao ženke a zatim
smislio kako da raspali oganj da bi ispekao
mamuta kojeg je ubio upravo izmišljenim kopljem
i prevezao ga pomoću upravo izmišljenih točkova
čime je zaslužio da postane vođa horde
od svih žena na svetu T. je odabrao baš
najanđeoskije među anđeoskim stvorenjima da bude
prvi od sto pedeset anđela koje je smatrao
ličnom svojinom odredivši mu zato
najskuplje haljine najmekše krevete i najteže obaveze
prema svom mužu gospodaru i bogu
više nije smela da se odaziva
na ime Ružica već samo na
Venera Afrodita ili Helena
i bič je pucao o belinu kože
kad god bi je pozvao imenom Ružice
a ona se mahinalno okrenula na poziv
i tako je bilo sve dok nije naučila
da je Ružica ostala negde kraj Ibra
kako bi ustupila mesto Veneri Afroditi i Heleni
ovijenoj Diorovim togama
i posutoj kapima Šanela
T. je lepo organizovao svoj život
i bio toliko zadovoljan time da je
smatrao kako ima pravo da organizuje
i tuđe živote ili da ih prema potrebi
jednostavno ukine pa je zato
i radio te stvari – organizovao je
ili ukidao – sve na osnovu procene i zasluge
protiv čega se niko nije bunio
što je T. prihvatio kao sveopšte odobravanje
samim tim prihvatajući ulogu Gospoda
u postojanju mase
danju je za svoju dušu pisao radove –
poput Uticaj na psihologiju naroda ili
Put ka krovu uspeha – nakon čega ih je
naravno objavljivao u enormnom tiražu
a noću je terao Veneru Afroditu ili Helenu
da obavlja dužnost pokorne supruge –
glavne među sto pedeset postojećih
T. je voleo bičeve lance kožu
i erotsko rublje makar isto
koliko i cveće koje je negovao
u bašti i fotografisao se kraj
njega za mnoge časopise i publikacije
a baštovanske nežnosti je uspešno
kompenzovao vezivanjem udova žene za
ivice kreveta i izlaganjem njenog tela
svojim primitivnim poimanjima strasti
pošto bi Venera Afrodita i Helena
sa bujicom suza i izvesnom količinom krvi
počela da ispušta dušu T. bi se pridigao
seo kraj nje i poveravao joj svoje planove za
sledeći dan i nakon što bi ispričao ko će
biti reorganizovan – ili ukinut – na koji način
će doći do novog kapitala i kakvim duhovnim
i fizičkim aktivnostima namerava da ispuni
dan do večeri potapšao bi je po obrazu
štipnuo za grudi i pozvao neku od ostalih 149
anđela da se pobrinu za nju u prolazu izvodeći
zaključak kako sve one imaju
krupne vlažne i pomalo uplašene oči
baš kao da su zaista anđeoske
T. je voleo da voli i bio je uveren
da zna da voli i svi oko njega su ga ubeđivali
da zna da voli i da im je njegova ljubav
potrebna iznad hleba vode i vazduha –
takvi su vozili crna blindirana kola i
ponekad neku od ostalih 149 žena ili
neku od 460 povremenih avantura dok
su mnogi dobili kredite placeve kuće
ili bar solidna primanja i ljubav je
cvetala kao cveće u bašti i svi su bili
baštovani tog cveća ali niko nije znao
šta je T. voleo više od svega
a T. je više od svega voleo nagon smrti koji
ga je uvek iznova terao napred i protiv kojeg
se najžešće borio jer nagon smrti
je uvek prijatelj
a samo jednom dželat
T. je odavno spoznao granicu
prijateljstva sa nagonom smrti i
nikad je nije prekoračio i zato
je uživao i samo uživao i čak
nalazio užitak u traženju novih užitaka
jer je znao pravila igre i umeo da
komanduje nagonom smrti – zato
su i bili prijatelji i zato je T. bio najveći
ništa nije večno a svako može da pogreši –
često je T. ponavljao samom sebi i
uvek je polazio upravo od toga misleći
da nimalo nije večan i da uvek može
načiniti grešku ali je takođe bio i
grandiozna ličnost koju su uporno
ubeđivali da je večna pa je vremenom
počeo da obraća pažnju samo na krupne stvari
kako i priliči večnima iako je još uvek
duboko u sebi smatrao da večnosti nema
ušao je u sobu svoje Venere Afrodite i Helene
da joj podari dozu nežnosti i ona se obukla
kako je on voleo a onda mu je predložila da
vežu njega i on je ushićeno pristao – iako inače
ne bi ali je baš tada bio jako nadražen i želeo
novi užitak – uz napomenu da mu jedna ruka ostane
odvezana i da mu se u nju stavi bič i tako je i bilo
i njegov glavni anđeo ga je zajahao i stvar mu se
dopala i tražio još i još i još sve dok nije osetio
snažan bol u grudima vratu i levici zavapivši
zašto sad zašto baš sad da tražim više nego što treba
ali njegova Venera Afrodita i Helena nije prestajala
sa jahanjem jer je tražila svoje i karala ga je i kad je
već umro i karala ga je kada se rastočio u prah
zatim je izašla
da je vidi masa
i rekla je da se zove Helena a masa je poludela zbog njene
lepote i potukla se među sobom izlomivši
crna blindirana kola
i spalivši kuće
i preoravši placeve
i proćerdavši kredite.
NEŠTO ZA ZAGREVANJE...
LATICE CRNE BOJE
ušla je bez kucanja
vrata su bila otključana
zdravo
rekla je i pružila mi buket cveća
tiho se nasmejala mojoj zbunjenosti
tim poklonom i
rekla je
to je da promenimo početak priče
buket je bio mekan i nežan
ali pupoljci su bili crni
i iako su mirisali lepo
plašili su me
ti crni pupoljci
bili su hladni
bili su ledeni
i naterali su me da se naježim
sedi dok stavim ovo u vaznu rekao sam
ne
drži ih dalje od vode
skloni ih sa svetla
sakrij ih u najudaljeniji ugao plakara
rekla je ona
ti pupoljci će sami procvetati
kada im dođe vreme
nije mi bilo potrebno to cveće
ali ona koja ga je donela
nedostajala je mojoj sobi mom krevetu
meni
i izgledala je stvarnije i lepše
od bilo kakvog buketa
razgovor sa njom nije bio nategnut
ali uvek mi je njeno ime bežalo
iako sam je dva-tri puta pitao kako se zove
i smeo sam da se zakunem
da mi je uvek rekla neko drugo ime
i sva imena
su joj savršeno pristajala
gledao sam je u oči
a ona mi je uzvraćala pogledom
da sam svoj morao da skrenem
na neku drugu stranu
i uvek kad bih smogao snagu da ga vratim
boja njenih očiju je bila drugačija
iako su i dalje bile tamne duboke polusnene
osećao sam da se sve više gubim
i rekao sam
moram da pogledam ono cveće
ne može dugo izdržati tamo
gde sam ga ostavio
sedi
rekla je
kada ti žena pokloni cvet
on ne vene tako lako
a ovaj još nije ni procvetao
zatim smo se ljubili
divljali
i nisam znao koliko je to trajalo
onda sam se prenuo
jer je prestala da me privija uza sebe
i pogledao sam svoje lice u ogledalu
i moje lice je bilo 5 godina starije
i moja kosa je bila 5 godina sedija
i moja soba je bila 5 godina nesređena
i moja kornjača nije 5 godina dobila hranu
i gledala me je besno iz svoje posude
sa 5 godina nepromenjenom vodom
ali kornjače dugo žive
i lakše podnesu 5 godina od mene
kuda ćeš
pitao sam onu koja mi je 5 godina
svake noći rekla drugo ime
pa više nisam znao ni svoje
a ona se samo nasmejala
obukla suknju i košulju
obula svoje cipele
i uspravila se
dosta je bilo
rekla je
jer bi vreme moglo početi da ide unazad
izašla je isto onako lako kako je i ušla
a ja sam ponovo ležao na krevetu
i mislio
eto vratilo se opet je sve isto
ali
tada sam osetio
kao da su mi odsekli deo tela i shvatio sam
sa sobom je odnela i onu magiju
ne ostavljajući ništa iza sebe
čak ni boju svojih očiju
čak ni svoje ime
a onda sam se setio
i skočio sa kreveta
i otrčao do plakara
misleći na buket koji sam tu odložio
pre 5 godina
prah
samo prah i praznina je ostalo iza nje
mislio sam
ali u plakaru je još uvek ležeo buket
baš onako kako sam ga ostavio
i još uvek je bio mekan i nežan
a pupoljci su počeli da se otvaraju
da šire svoje latice
i za tren su postali
prelepi crni cvetovi
mirišljavi i ledeni
i počeo sam da plačem
i sa svakom mojom suzom cvetovi su
postajali veći i što su postajali veći to sam
više plakao jer su ti cvetovi imali boju njenih
očiju i verovatno njeno ime
a onda sam kroz jecaj čuo kornjaču kako me
psuje iz svoje posude i kad sam joj dao hranu
i pomilovao je po glavi
cvetovi su se osušili.
ukratko...
Pozdrav! Je l' treba da vičem ono - proba, proba... ili da naglasim očiglednu stvar da je ovo moj prvi post... ili već tako nešto? Ne? Dobro. Onda samo pozdrav. Za početak.<- Prethodna strana :: Sledeća strana -> |