SANATORIJUM
POLUISTINITO, OTPRILIKE PRE PAR GODINA U OVO VREME...
TRI UJEDA
Kopa. Prodire ašovom u crnicu, još je mekana i vlažna od jučerašnje kiše. Danas prži sunce, oseća da mu se teme razmekšalo, kao u novorođenčeta. Komada neprirodno dugačke i debele gliste, svaki deo nastavlja da se uvija i migolji kao novo biće, ili ga je to vrućina omamila. Zemlja se ne suši tako brzo kao njegova usta i naleteće alatkom na još mnogo buba, glista i crva dok ne završi posao.
Tek se oporavio od teške upale pluća, krišom su mu iza leđa govorili da je jektičav. ''Jektičav'', kako to ružno zvuči, valjda će se reč izgubiti u istoriji i završiti na groblju reči kojima je istekao rok trajanja. Ovo je 21. vek, ''tuber'' je mnogo pogodniji sinonim, čak je daleko suroviji u opisu zdravstvenog stanja, mada tuberkuloza nije bolest trećeg milenijuma. Iskorenjena je, do daljeg, osim ponegde. Ne, on nema tuberkulozu, a pluća su mu zalečena i posle dva meseca je ustao iz kreveta. Noge su pri hodu bile mekane kao u deteta od godinu dana. Smejao se svojim nespretnim koracima, tiho, da ne nadražuje bronhije.
Groblje se može izbeći samo ako te bace u vodu ili na smetlište, razmišlja, slično kao sa arhaičnim rečima. Ne voli vodu, ne na taj način. Ležiš na dnu i truneš, onda eksplodiraš iznutra i voda te izbaci na površinu, izobličenog i rastočenog. Smetlište, hm, tamo te rastrgnu i pojedu pre nego što postaneš nabubrela nakaza. Ipak groblje, ljuštura je tamo prividno najsigurnija, makar u početku. Barem ne vređa pogled živima.
Je li groblje slonova samo legenda, ili u tome ima istine? Ideja o tome mu tera suze na obraze, to mora da je neverovatno patetično – stari, iznureni slon dolazi na odredište, lagano se na sve četiri noge spušta u čučanj, zatim se veličanstveno sporo prevaljuje na bok, kapci se sklapaju preko očiju dobričine i on postaje deo monumentalne kule od slonovače hiljada uginulih srodnika. Ima ih koji preziru patetiku. On ne, dok je umerena i ne zahteva bujicu suvišnih reči radi opisivanja banalnosti.
Odmara. I ruke su izgubile snagu, nije mu do toga da mlati ašovom kao trogodišnje dete koje plastičnom lopaticom džara po pesku. Povuče par gutljaja vode iz flaše. Bolje je kad voda ide u tebe. Gasi žeđ, iako se već ugrejala i dobila ukus. Mora da nije bilo tako u prvim danima postanka Sveta, a ako je i bilo, voda je verovatno imala mnogo bolji ukus. Niti je sunce bilo ovako nemilosrdno prema svojoj kćeri Gei. Ne možemo doznati, razmišlja kopač, nismo zaslužili. Nogom skine četvrtinu besne gliste sa oboda ašova. Ni to nije u redu, da im tako povređujem prirodno stanište, da ih kasapim i šutiram. Neću to uraditi nikada više. Zasigurno – nikada više.
Bolećivost je odlika uzvišenih ljudi. Ili, samo ljudi. Ako je iskrena. Malo je iskrenosti, kao i ljudi. Ostale...šta god...trpimo ali im se ne radujemo. Oduzimaju nam mir, grizu naše snove, čine nas umornijima no što jesmo. Zdraviji su od nas, podsmevaju nam se. Za mene pričaju da sam jektičav.
Novom snagom navali ašovom na zemlju i nekoliko minuta ide dobro. Brzo se umori, sad ga već i znoj oblije na primetnu dehidriranost. Uza sve to, stigao je do sloja gline. Glina se teško kopa, ni mnogo snažniji ne vole da kopaju glinu. Osim toga, ponovo mu krvari potkolenica. Zadnji deo, ispod pregiba kolena, triceps leve noge pa prema Ahilovoj tetivi. Gaza i zavoj su se obojili. Tja, boli ga i glava pa trpi.
Pogled na reku pomaže, korito joj je desetak metara od njega, dobro vidi vodotok sa gotovo neprimetne uzvisine. Reka opušta, ali ne bi voleo da ga bace u nju, niti na smetlište. Šta god uradio, tako nešto ne možeš zaslužiti. Reka je za ribe, zmijuljice, račiće, svi ostali su tamo gosti i ništa više od toga. Smetlište nije ni za koga, jadni su gosti takvim mestima.
U sloju gline retko ima živih bića, drago mu je što je završio sa nehotičnim čerečenjem glista, crva i buba. Kao da i bez toga nema dovoljno smrti. Pogled sa reke vrati na rupu, pa ga usmeri na kučine koje su omotane oko nečeg. Tužne misli su pretežne nad veselim, crne misli se roje kod budala. Tužne misli nisu isto što i crne, one su plemenite, javljaju se samo ljudima. Ostali...šta god...su uskraćeni za to.
Sa inatom petogodišnjaka pokušava da se ašovom probije kroz glinu, odmara, onda proba opet, pomalo histerično. Dobro je što nema nikoga pored njega, jer kroz bolni cvilež prosipa grozne psovke. Sunce mu je selo za vrat, krv na listu leve potkolenice se osušila i potamnela, ukazujući da se gaza zalepila za ranu. Zato se ona na desnom gležnju ofarbala u sveže crvenu. Nije trebalo da se toliko oslanja na desnu nogu. Teško je uzdahnuo. I uzdah pomaže. Isteraš iz sebe barem par demona, makar nakratko. U suštini, i krv je voda, uz nešto začina. Osuđen si na krv, tera te da dišeš da bi je hranio, kako bi ona mogla da hrani tebe. Ne valja kad te napušta, nikako ne valja.
Sagnuo se i rukom pritisnuo gazu na desnom gležnju, suočivši se sa nečim što je umotano u kučine i leži pored rupe. Miris je neprijatan, ali to nije neizdržljivo, pošto nije, još uvek, miris raspadanja. To je samo vonj ućebanog krzna. Seća se, uronjen u deceniju, kako je to krzno, tada majušno, drhturilo pri prvom susretu sa njim, kopačem. I posle toga svakodnevna radost susretanja, čista neopterećena ljubav, privrženost, odanost. Poverenje.
Kad si bolestan, vidiš koliko te vole. Kad si bolestan i star, možeš samo da izmišljaš ljubav i držiš oči čvrsto sklopljenim da istina ne bi uletela u njih. Životinje su drugačije, iako se često iskvare pored ljudi. Ne ljudi, nego...onih...
Njegov pas je cenio svoju usamljenost, baš kao i on svoju. I usamljenost je odlika ljudi. Psi i ljudi, i sve životinje, rađaju se sa usamljenošću u venama.
Još nekoliko udaraca ašovom po glini. Odmerava širinu i dubinu rupe. Čini mu se da bi moglo dublje, radi na tome. Oseća bol na sredini desne butine, tu rana najstrašnije izgleda ali ne krvari. Valjda nisu dokačeni krvni sudovi. Ogromna modrica i otok, nije vredno kukanja.
Par puta je bilo kritično, na rukama ga je dva kilometra nosio do veterinara, bio srećan kad bi se njuška opet ovlažila i energičnost se vratila u udove. Neshvaćenost teže pada ljudima nego li ikome drugom. Jektičav, eto, toliko su uspeli da domisle. Ljubav je, kada je nemaš, opasna, zadaje strah. Ljudi se rađaju sa njom u sebi, crpe snagu iz nje. Gospodar na životinju prenosi emocije. Miran je pas čiji je gospodar staložen, ukoliko se tu može govoriti o odnosu gospodar-podređeni. Taj koji je sada umotan u kučine, ugrizao je samo jednom, ni to, okrznuo je očnjakom zglob siledžije koji se bez povoda iživljavao nad njegovim gospodarom.
Nije on kriv, misli kopač dok poslednji put diže telo i pažljivo ga spušta u rupu. Potapšao je već poluukočeni leš i prionuo na zatrpavanje. Sunce kao da se diglo sa njegovog vrata. Neka sećanja će izbledeti, ne sva. Neka će netragom nestati.
Baca belu penu, vrativši se odnekud posle dan i po odsustva. Arlauče i ne, to više nisu njegove oči. One bi poznale deset godina starog prijatelja. Prvi ujed je ljuto zaboleo, direktno u meso na butini, ostalo je nešto pene oko mesta ugriza. Tuga, da, tužna misao je bila jača od bola. Drugi put mu se zario u desni gležanj, povukao zubima i rasparao kožu, ogolivši nezaštićenu kost. Jedini užas u toj situaciji je bio slušati raspamećeno režanje i urllikanje na smrt bolesnog druškana koji nije, nikako nije mogao biti kriv za svoju zlu sudbinu. Da nije bilo upale pluća, mogao bi da pazi na to ubogo dobro stvorenje, ali...
Lagano je, šepajući, došao do šupe, razmišljao, dugo razmišljao u jednom trenutku, onda osetio više vrelinu nego bol kada su očnjaci pokidali list i tetivu leve noge. Sekira služi za cepanje drva i ni za šta drugo. Upotrebiti je u druge svrhe, znači počiniti neki zločin. Kako razabrati šta je zločin, a šta čin milosrđa? Nije li prečesto rana jedna te ista, bol umesto olakšanja? Želeo je da do večnosti, do Sudnjeg dana diže sekiru iznad glave, da se sve odjednom zamrzne i da nikada ne mora njome da zamahne nadole. Ali, bilo je prekasno.
Taj druškan koji ga je triput ujeo NE MOŽE biti kriv, jer je njegov bol nesaznatan. Užasno je presuđivati, neka je Bog uz one koji su na to primorani. Ljudi nemaju potrebu da sude i presuđuju, za razliku od...onih...drugih...
Udarac je pao iznad očiju, tamo gde je najviše voleo da ga maze. Jadni druškan, jadni, jadni pas.
Zatrpao je rupu, nabacao još preko toga. Crnica i glina, izmešane, mnogo iskasapljenih živuljki u toj smesi. Najkreativnije se igrao sa zemljom kao sedmogodišnji dečak. Pravio je tvrđave i tunele. Oni...drugi...su pravili grudve od blata sa kamenom u centru.
Razmišljao je da li da nekako obeleži humku. Bez obeležja, rešio je. Kada se zemlja slegne nasuće još, i to je to. Dovoljni spomen usamljenosti.
Sav iscrpljen, ranjavih nogu, jedva se dovukao do svoje kuće. Niko ga neće pitati kako je. Biće srećan ako se, jednog dana, domogne groblja. Samo ne voda, i smetlište je bolje. Legao je u krevet, sada sasvim sam. Ležaće tako do jutra, onda će pozvati hitnu pomoć. I boleće ga, šta god mu uradili.
Pošalji komentar ::
14:36 - 2/4/2006
Poslao/la ffrida
Suvishno je da hvalim .... Veca slova Borise !!!
Permanent Link
14:43 - 2/4/2006
Poslao/la spawalica
bash ovo sam pokazivala prijateljima, kad sam prvi put procitala. i...uh...bre......... opet sam isto dozivela.
Permanent Link
15:09 - 2/4/2006
Poslao/la zaratustra
Uhhh... u dahu... i sad mi je potrebna neka technost za grlo, ali ne voda, nikako voda, dobro ti jutro/dan druzhe
Permanent Link
16:06 - 2/4/2006
Poslao/la Lady
Posle ovoga samo gutljaj crnog vina i dugacki treptaj poput naklona.
Permanent Link
00:38 - 3/4/2006
Poslao/la sweetness
gazda, ubicu te, jel' ti znash koliko ja volim pse? mislim prica je fenomenalna ali rasplace me, joj.... smrc
Permanent Link
11:04 - 3/4/2006
Poslao/la miriam
...tuzna prica...
Permanent Link
11:07 - 3/4/2006
Poslao/la dreamybanny
slazem se sa FFridicom , veca slova bwe ! Mogu li ovo da kopiram i sachuvam u svojoj arhivi ? Chisto da imam taj tekstic , necu ga zloupotrebiti. Moze li ?
Permanent Link
03:32 - 4/4/2006
Poslao/la sanatorijum
#banny, mozhe, nema razloga da ne mozhe. ovu prichu sam pisao pod utiskom... hm... ovo nije lako... na uskrs 2003. godine sahranjivao sam psa u bashti. bio je dobrica i skroz blentav, meshavina jazavichara i ko-zna-chega. otrule ga prve komshije, stresirao im pudlicu. gledali su preko ograde dok sam kopao rupu. kucov je uginuo u mukama. ostatak priche je fikcija.
Permanent Link
04:07 - 4/4/2006
omg... borise, strashno... neljudi i sotone... vratice im se to trostruko, i neka. bubica mala... kako to mora da je bilo bolno... znam da nije uteha, ali imam ja tamo gore, u doggy heaven, jednog civavu, basset hound i irskog setera, najbolja su banda i sigurno su tvog malog andjelcica vec skontali i proveli svugde gde ima kostiju, mesa i ljubavi. ljubac veliki od nas svih koliko nas ima cupavaca
Permanent Link
<- Prethodna strana :: Sledeća strana -> |