SANATORIJUM
PITAM SE, DA LI SE IŠTA PROMENILO...
ĆOMI, ŠOMI I ŠOPEN
( Beograd, 1994.g.)
Svetlana je otvorila vrata onoga što će u budućnosti biti njena soba. Da, mama i tata su to lepo uredili, i još su njoj ostavili dosta prostora i kreativne slobode za doterivanje onih sitnica koje mladoj devojci mnogo znače.
Majka je ušla za njom. Obgrlila je ćerku oko ramena. Stajale su, gledajući.
«Kako ti se dopada?», pitala je majka.
«Zaista je divno, mama», reče Svetlana. Prišla je ogledalu koje je bilo smešteno na ormariću kraj prozora. Posmatrala se. Nežni zraci sunca su je obasjavali svojom mekanom svetlošću, igrali se u njenoj zlatastoj kosi i slivali niz njenu čistu belu kožu i haljinicu sa cvetnim dezenom. Izgledalo je kao da čine auru oko njenog tela.
«Mama...»
«Da, mila?»
«Dođi, ispleti mi kiku.»
Majka je četkala Svetlaninu kosu, uživajući u njenoj svilenkastoj mekoći. Kad je završila, obe su posmatrale dugačku zlatnu pletenicu.
Majka je izašla iz sobe. Svetlana je sedela na svom krevetu. Zatim je svukla haljinicu i ostala samo u donjem vešu. Spustila je pogled niz grudi, zategnuti stomak i duge noge bez ijedne malje. Bila je zadovoljna svojim oblinama. Ali, već mesec dana nije radila vežbe. Moraće ponovo da počne. Znala je da je priroda izdašna, ali i da brzo uzima natrag svoj dar ako mu se ne posvećuje dovoljno pažnje i nege.
Obukla je roze bermude i plavu majicu, onda uzela svesku i udžbenik i počela da prevodi sa engleskog. Sutra ima čas, a ne voli da zanemaruje svoje obaveze. Dobro je znala engleski, tako da je začas prevela lekciju. Gospođa Petrović, njena privatna profesorka, biće kao i uvek prijatno iznenađena. Ali, prevodi sa francuskog i španskog moraće da sačekaju do popodne. Sada je na redu bila jedna neodložna obaveza.
Zavukla je ruku u svoj šareni kovčežić i iz njega izvadila svesku uvijenu u kožni povez. Nekoliko trenutaka je sedela zamišljenog pogleda, a onda je počela da piše. Prvo je napisala datum i sat, zatim:
''Dragi dnevniče
Danas smo se preselili u novi stan. Pomalo mi je žao onog starog, i kutka koji sam imala u njemu. Ali, i ovde ću moći da organizujem raspored u svojoj sobi. Nedostaju mi i drugarice, posebno Ivana. Osećam se usamljeno. Možda zato što sam ovde tek prvi dan, pa mi je sve čudno i nepoznato. Ipak, stvari će doći na svoje mesto, kao što kaže moja majka. A najviše mi nedostaje Goran. Nedostaju mi njegove krupne, kestenjaste dečje oči, i njegove pesme. Hoće li me se sećati? Ili će, možda, svoje pesme koliko sutra čitati nekoj drugoj devojci, ispod onog drveta u parku. Sigurno je da ja njega nikada neću zaboraviti. Možda se nekada ponovo sretnemo, ko zna?
Sada je vreme ručku, pa ću morati da prekinem sa pisanjem. Posle ručka ću vežbati neke etide na klaviru, onda ću izaći da prošetam. Uverena sam da će mi šetnja pomoći da sredim nove utiske.''
Prešla je u trpezariju i sela za sto.
«Prijatno», rekao je otac, a zatim su počeli s ručkom.
Napolju je bilo sparno, a Ćomiju se nije skidala trenerka. Izvadio je još jednu cigaretu i pripalio. ''Marlboro''. Petica.
Stajao je naslonjen na neka kola i razmišljao hmmm hmmm hm hm hmmm, a onda je video kako mu se približava ortak.
«D's', Šomi», reče.
«D's, s'ne», reče Šomi.
Krnuli su jedan drugog u rame, u znak pozdrava.
«A, š'šao si se, baki», konstatovao je Ćomi, gledajući Šomijevu frizuru. Za dva milimetra do nule.
«Jebote», reče Šomi. «Onaj Kiza mi se već popeo na kurac! Uz'o sam mu dvesta soma marona pre neku nedelju da kupim nove patike, stare mi se raspale a matorci ne daju lovu, i otad nemam mira od njega. Mislim, gde ja tu i on! Jebote, mislim, nakačio se za tih dvesta marona ko da sam mu uz'o dvesta soma marona!»
«Ma, jajara, jebote», reče Ćomi.
«E, jesi mi vid'o patike?», upita Šomi i malo podiže nogu da patike izvire ispod širokih nogavica ''Diesela''.
«Baš su kul», reče Ćomi. Malo mu je bilo krivo što i on nije imao takve. Air-max. Najnoviji model.
«S'ne», reče Šomi. «Al' sam nab'o nekog matorca u busu! Zgazio me, jebote, po novim patikama! Još poč'o da mi neš'o kenja, p'zda mu materina komunjarska, jebote, još JA isp'o kriv! Nab'o sam mu kroše, ispali mu cvikeri. Mislim, matori je stvarno mentol, mislim, jebote!»
«Aha, s'ne. Š'o se kači? Jebote, ti matorci su tol'ko nevaspitani, mislim, haos kol'ko su nevaspitani!», reče Ćomi.
«E, a ja ti nabodem matorca, razumeš, i onda ti se tu umeša neka žena, ono, iz drugog plana, znaš, i onda ona počne neš'o tu da mi sere, kao š'o udaram starog čoveka i tako te fore, i sere mi tako jedno pet minuta i ja ti tu popizdim, jebote, baš ono popizdim, pa i njoj nabodem kroše! Baš je odvalim! Jebote, dok nisam siš'o iz busa, vladala je tišina! Samo me neki tip, ono, mislim, baš f'ksirao, baš je buljio u mene. Mislim, da je buljio još dve sekunde, jebote, ster'o bih mu takav mavaši-geri, ne bi ga skupili tri dana!»
«Š'o nisi, baki? Ja takvima ne opraštam», reče Ćomi.
Onda su neko vreme stajali i zlim pogledima odmeravali svet oko sebe. Zapalili su po cigaretu. Peticu.
«S'ne», reče Ćomi na kraju. «Snimi š'o sam kupio kasetu, jebote!»
«Koju, 'e'?»
«Snimi, Rejčel! Najnovija, s'ne!», reče Ćomi.
«Rejčel», pobožno prošaputa Šomi. «Kad je iz'šla kaseta, baki?»
«Danas! Odmah sam je pokupio! Pesme su haos!»
«Čuo sam jednu ili dve, mislim, čuo sam onu, znaš, ono:
'ZAŠTO DRAGI TRAŽIŠ VRAGA
NEĆEŠ DA TI BUDEM DRAGA...'
...i ne sećam se kako beše ide dalje», reče Šomi.
«...SA MERDŽOM SAM U GARAŽI
SLOBODNO ME TU POTRAŽI
DRAGIIII
DA SE TESNO PRIPIJAMO
I BRZINU RAZVIJAMO...», nastavi Ćomi.
«To!», egzaltirano viknu Šomi. «Haos pesma!»
«Ima i još jedna, s'ne, čim sam je čuo zapala mi za uvo, ide ovako:
'NA HILJADE NJIH ME ŽELI
A SAMO SE TI OSMELI...'»
«Znam! I tu sam čuo!», reče Šomi. «Jebote, kaseta otkida! Rejčel je stvarno carica!»
Zatim su stajali i gledali omot kasete. Mlada bujna devojka je gledala prema njima. Njene sisurine su na jedvite jade bile sputane belim čipkastim negližeom. Da njega nije bilo, direktno bi iz fotografije skočile na Ćomija i Šomija. Za njih dvojicu to je bio idealan omot. U potpunosti je dočaravao njihovu predstavu o Rejčel; njene duboke oči i kovrdžava tamnosmeđa kosa i telo boginje, pomalo pogrbljeno – videlo se da je propatila, a ipak ostala dovoljno jaka da i na ostale prenese deo svoje neiscrpne snage. I taj njen osmeh: izazovan, blagosiljući i praštajući. Rejčel je bila stvorena za sveticu.
«Ćomi, s'ne, Rejčel je broj jedan. E, daj mi da je popodne stavim u vok!»
«N'ma sile, care», reče Ćomi. «To ću da slušam naredne dve nedelje. Jebiga, posle k'setu izdaje Karla, pa kad nju kupim, onda dobijaš Rejčel.»
«Zaboravi, s'ne! Š'a će mi posle dve nedelje? 'Oću je dok je vruća!»
«N'ma sile, care. Mislim, naredne dve nedelje, ono, samo ću to da slušam.»
«Koja si ti jajara!», reče Šomi.
«Jebiga, s'ne, traži od mene š'a god 'oćeš, ali Rejčel...»
«O-kej», reče Šomi. «Kapiram. Mislim, TAKO NEŠ'O ne bi' ni ja tebi dao odma'.»
«E, a jesi znao da u komš'luku imamo novu ribu?», upita Ćomi.
«Š'a je, nova riba?», upita Šomi.
«Aha. Danas se uselila, s'ne. Dobra cupi. Haos dobra!»
«Je l' plavuša?»
«Plavuša, baki. Ali, nije farbana.»
«Prirodna?»
«Prirodna.»
«Slušaj... Kakav je ovo klavir? Ir'tira me!», upita Šomi.
«S'ne, zato sam ti je i spomenuo. To je ona», reče Ćomi.
«Svira klavir?! Ovakve gluposti?!»
«Ali da je vidiš, s'ne. Haos cupi!»
Svetlana je privela kraju svoju vežbu na klaviru. Sve te etide su joj bile u prstima. Bila je sigurna da će je nastavnica pohvaliti pred ostalim učenicima, kada bude odsvirala isto ovako kao malo pre. Otac i majka su tapšali.
«Je li vam se dopalo?», stidljivo upita Svetlana.
Otac je prigrlio i poljubio u čelo. «Naša devojčica», reče razneženo.
«Htela bih da malo izađem napolje. Da prošetam po novom kraju.»
«Dobro», reče majka. «Ali, nemoj dugo. I ne idi daleko.»
«Neću, mama. Ljubim te.»
Izašla je na ulicu. Prolazila je pored Ćomija i Šomija, graciozno, ramena zabačenih unazad, gledajući pravo ispred sebe.
«To je ona», reče Ćomi šapatom.
«Koja cupi!», reče Šomi.
Svetlana je usmerila svoj pogled na njih. Taj je bio hladan. Oni su zverali u nju, pušeći peticu.
«Zdravo», reče Ćomi.
«Zdravo», reče Šomi.
Svetlana je dodala još malo mraza svom pogledu. Dva lokalna dripca su je uznemiravala u prvoj šetnji novim krajem.
«Ja sam Ćomi», reče Ćomi. «A ovo je Šomi.»
Ona nije reagovala. Nastavila je dalje kraj njih.
«A kako se ti zoveš?», doviknuo je Ćomi.
«Svetlana», reče Svetlana u poluokretu.
«Ceca?»
Svetlana je stala i okrenula se. «Ne. Svetlana.»
«O-kej, sestro... Svetlana. N'ma frke, mislim. Ovaj...'oćeš s nama na ćepi? D' se upoznamo malo bolje?»
«Ne.»
«Odbijaš p'će s nama dvojicom?»
«Da. A sada bih nastavila šetnju.»
«A š'o, sestro... Svetlana, mislim...a š'o šetaš sama, mislim? Bolje je u društvu, mislim. Š'a ti misliš, Šomi?»
«Bolje je u društvu, mislim», reče Šomi.
«D' ti pravimo društvo u...šetnji?», upita Ćomi.
«Ne. Hoću sama da šetam.»
«A, 'nd'v'dualno šetanje», reče Ćomi.
«Da. 'Nd'v'dualno», reče Svetlana. Krenula je dalje.
«O-kej, sestro. Ali, s'mo da znaš, ovaj, dop'lo nam se kako sviraš klavir. Mislim, haos sviraš.»
«Hvala.»
«N'ma na čemu, sestro, n'ma na čemu. A š'a si to svirala?»
«Šopen.»
«A.»
Gledali su je kako odlazi niz ulicu.
«Baš je ono», reče Šomi.
«Otkida!», reče Ćomi.
«Š'a reče? Šopen?», upita Šomi.
«Tako neš'o. Zn'š da imam keca iz muz'čkog», reče Ćomi.
«I ja. A imam keca i iz matiša i srpskog. I iz f'zike i istorije. Sutra imam hemiju, a profanka mi je ono», reče Šomi.
«Ja imam iz geografije. I iz matiša. Č'kaj malo! Imam i iz srpskog. Jebote, tera nas da čitamo Kafku. Proc's, mislim. Mislim, nije normalna!»
Zapalili su po peticu.
«E, ova Ceca je stvarno strava», reče Ćomi.
«Strava, jebote», reče Šomi.
«Ali, ne volim kad mi riba glumi neš'o ko š'o ova glumi. A kara se ko i sve ostale cupi.»
«Sto posto.»
«E, aj'mo kod mene da sluš'mo Rejčel», reče Ćomi.
«S'ne, taj ti je predlog do jaja!», oduševi se Šomi.
«E, 'sam ti prič'o kako smo juče, mislim, pravili sačekušu onom uz Treće gimnazije, zn'š onaj peder, Goran mislim, onaj p'še pesme?»
«Aha, onaj! Jebote, koja pederčina! Š'a je bilo, s'ne?», upita Šomi.
«Sačekamo ga mi, jebote, i priđe mu Boske i BUUM, razvali ga Boske, a ovaj se usr'o, mislim, do jaja se usr'o, pa mu onda natrčimo svi, ja, Bane, Car, Delija, BAM, PAF, BAM, razbijemo ga ko pičku!»
«Jebote, š'o nisam bio tamo?»
«Jebiga, s'ne, š'a ćeš. Aj'mo kod mene.»
«Aj'mo.»
Svetlana se vraćala iz šetnje. Prošla je pored mesta na kojem je srela Ćomija i Šomija. Njih više nije bilo tamo.
Pozdravila je majku i ušla u svoju sobu. Bilo je vreme za francuski i španski, ali to joj se nije radilo. Posegnula je za kovčežićem i izvadila dnevnik.
''Vratila sam se iz šetnje. Ulice i zgrade i lica ljudi koje sam sretala u prolazu, sve je tako sivo. Zaustavila su me dva mladića. Udvarali su mi se. Jedan je bio sladak, ali bili su tako sirovi da sam odmah izgubila interesovanje. Jedino mi se dopao parkić u blizini. Lipe u njemu predivno mirišu, a ispod jednog drveta se nalazi klupa baš kao u parku, u kojem sam toliko puta sedela sa Goranom. Tek sada vidim koliko je divan momak i koliko mi nedostaje. Bože, gde sam to došla?''
Zatim je zatvorila svesku i samo ležala na krevetu, pogleda usmerenog prema nekim prohujalim danima. Onda je počela da plače.
Goran je ležao i srkutao nešto na slamčicu. Svaki pokret je boleo. Gledao je kroz uske proreze svojih natečenih očiju. I to ga je bolelo. Ali, taj telesni bol bio je ništavan prema bolu njegove duše.
Svetlana je otišla. Sve je postalo besmisleno. Odselila se u drugi kraj, daleko od njega. Znao je da ništa više neće biti isto kao pre. Oni...probisveti će je upropastiti. I njega su upropastili.
Hteo je da zaplače, ali nije smeo; suze bi mu strašno pekle oči. Teško je uzdahnuo i pomislio na Svetlaninu kosu i telo. Baš ovih dana je nameravao da ih proba. Sigurno bi mu dala, posle još jednog romantičnog popodneva u parku. Eto, sada mu je to izmaklo i otišlo kod onih...dripaca. Šta da se radi, još uvek je tu Jelena. I ona voli njegove pesme. Probaće kod nje, samo da malo splasne.
S mukom je u sebe uvukao
Još jedan gutljaj iz slamčice.
Pošalji komentar ::
20:32 - 27/3/2006
Poslao/la Sonatica
Da li će biti nastavka ove priče?
Permanent Link
21:37 - 27/3/2006
Poslao/la Ida
Ne zovem se Svetlana, ali se svaki dan pitam, gdje smo to došli, stari moj! 
Permanent Link
22:10 - 27/3/2006
Poslao/la Lady
Cesto kada neko ode sve postane besmisleno
Permanent Link
12:34 - 28/3/2006
Poslao/la dreamybanny
novi kraj , suochavanje sa nechim shto je danas toliko chesto , ostaviti ono pitomo zarad necheg tako plitkog... to je zivot i ne nije se nishta promenilo , ustvari jeste sada je josh gore , previshe je takvih krajeva i ljudi.....
Permanent Link
15:55 - 28/3/2006
Poslao/la samojedino
Bedak ovog podneblja...
Permanent Link
15:56 - 31/3/2006
Poslao/la sanatorijum
podneblje ovog bedaka...
Permanent Link
<- Prethodna strana :: Sledeća strana -> |