pesme, priche, tekstovi kako god... https://www.blogoye.me/Sanatorijum/ sr Sat, 18 Apr 2026 05:26:10 +0200 BlogOye! OSAM SUNČEVIH RATNIKA Kao što je poznato odvajkada, na neki se košarkaški turnir vodi 12 igrača, teoretski svi budu zdravi i sposobni da igraju na konkretnom takmičenju. Dakle, prva petorka i sedmorica kao zamene, to je jasno svakom dobronamernom građaninu i čoveku. Pre svakog od tih takmičenja stvara se tenzija kako se moraju vratiti ''s njim ili na njemu'', te su onda svi pod tenzijom: igrači, trener i pučanstvo koje otvorenih čeljusti prati nadmetanja, i po potrebi pušta očnjake... Lepo je to tako teoretski, praksa pak kaže nešto malo drugačije: igra njih osam, smenjuju se, rotiraju se – u košarkaškom slengu, ostali bleje na klupi, srećni što su uopšte pozvani. Utrče na teren eventualno na plus trideset razlike, ili ako ključni igrači odu na klupu zbog pet ličnih. To je jasno. Dobro. Gledam nešto ovih noći nebo. Vidi se dobro, videlo se još bolje kad je bila nestala struja. Onda se dosetim i ovog našeg Sunčevog sistema. Pa se opet setim košarke. Rezultat? Ukratko ću. Sunce: selektor i trener, Bog i Batina, bljuje vatru, i po potrebi radijaciju, na igrače. Merkur: mali i nabijen, trčkara oko trenera, ali nikakve vajde od njega iako bi trebalo da bude plej. Čini se kao izgubljen slučaj. Venera: takođe bi trebalo da bude plej, veći i teži od saigrača Merkura, ali ima užasno sporo kretanje i sav je nekooperativan i nadrkan. Osim toga, vazda se kreće kontra od onoga što mu je trener rekao. Zemlja: hteo bi da bude i plej i šuter i klasično krilo, non-stop priča nešto ostalim saigračima i pokušava da ih organizuje, ali ovi ga izgleda slabo jebavaju. Ni dva posto. Čitav tim ispašta zbog njegove nadobudnosti, a selektor ga već poprilično mrko gleda. Mars: potencijal! I za pleja i za košgetera, ali ga trener za sada ne ubacuje u vatru, iako je mali multitalentovan. Jupiter: klasični teški centar. Pouzdan, mada malo ''na svoju ruku'', što mu se ne treba uzeti za zlo jer skupi većinu promašenih lopti i ''otpadaka'' kojima publika gađa one bekovske primadone. Sav je istetoviran i olujan, te publika izbegava da se kači s njim. Saturn: takođe centar. I on u reketu, i tu blizu reketa. Publika ga voli više od kolege saigrača Jupitera, pošto je uvek doteran i ima neke fazone, kao da ne igra košarku nego tenis. Kao dubl u tenisu, sa Jupiterom bi bili prvaci Mlečnog puta. Ovako, u timu su gde im je plej Zemlja... Jebiga... Uran: pouzdani krilni igrač ledenog lica. Mnogo bolje sarađuje sa centrima nego s bekovima. Bekovi kao da ga i ne vide, a on se kreće tamo-vamo i sve vreme im ne misli ništa dobro. Deluje nakrivljeno, ali ne promašuje kad dobije loptu, koju nikako da dobije. Neptun: pokretljivo krilo koje može da igra i kao bek šuter. Ponekad se ukopa u mestu i ni vajdice od njega, sve da ga neki od plejmejkera i vide. I on ima svoje obožavateljke, kao i njegovi saigrači Jupiter, Saturn i Uran. Zemlja ima intimnog obožavatelja Meseca. Publika: podeljena između centara i bekova, s tim što gađaju bekove a mahom pogoci završavaju na centrima. Nepravda, što i sama publika, organizovana u Kajperov pojas, kaže. Oni su radikalna frakcija publike organizovane u Ortov oblak. Krila retko ko dira, jer krila blistaju kad je i sve ostalo kako treba. Da rezimiramo. Prvu petorku činili bi Venera i Zemlja kao bekovi, Jupiter kao centar i Uran i Neptun kao krilni igrači. Na klupi, kao glavne rezerve, Saturn, Merkur i Mars. E, pa se posle čudimo što smo i u košarci otišli u pičku lepu materinu... Sun, 06 Nov 2011 03:02:00 +0100 https://www.blogoye.me/Sanatorijum/91127/   IPAK SAM PAŽLJIV     kako da im kažem dok sedim pored reke a čopor pasa oko mene i ženka mi leži u skutima predvodnica tog čopora koji je kadar da rastrgne   kako da im kažem da me slepi miš okrznuo usnama po mojim usnama rastali smo se za tren oka   kako da im kažem da greše iako su sigurni u ispravnost svojih postupaka   gore je nebo svuda je noć našao sam svoje sazvežđe koje ne mogu videti golim okom vidim ga tek kad gledam negde pored toliko je malo i magličasto jedno sazvežđe za mene   kako da im kažem da vetrovi nisu tu da bi im rasturali frizure ili kvarili koncepciju dana posebno ako padne i kiša   kako da im kažem kad ne vide psa retardiranog psa divne riđe boje s dugačkim opuštenim ušima – tvrde da je ta pasmina glupa – a pas i ja gledamo u nebo govorim mu da je to moje sazvežđance pas gleda gore onda gleda u mene. Wed, 21 Oct 2009 06:47:00 +0200 https://www.blogoye.me/Sanatorijum/69742/ MAKI GRBAVI                 Devetog avgusta dve hiljade devete godine umro je Maki Grbavi. Marijan Kamenović. Retko ko je znao njegovo pravo ime i prezime. Jedan od onih likova koji se podrazumevaju i koga svi znaju, ali samo znaju. Prosio je svud po gradu, onda je išao da prosi i po drugim gradovima, nekoliko puta sam ga video i u Beogradu, na Kalemegdanu. Njegova je deviza bila: ''Ja nikog ne diram, ja sam miran, ja samo prosim i pevam.'' Bio je veoma bistar, pedeset godina mu je bilo kad je preminuo, ali to je nebitno, Maki Grbavi je jedan od bezvremenih ljudi. Uveren sam, dok je istorije grada Pirota, dotle će se i Maki pamtiti.             Imao je svoje pesme koje je smišljao na licu mesta, i pevao je i pevao je i pevao... I nikoga nije dirao, većina prolaznika nije dirala njega; naprosto je bilo normalno da kad prođeš pored Makija ostaviš neki dinar. Par puta sam prošao pored njega, bio je sav u krvi. Neke dileje ga šutirale, razbili ga. Makija, koji samo kleči, peva i ne gleda ni u koga. Pevao je i dalje, dok mu se krv slivala iz usta. Bilo je i dileja koji su ga pljuvali i šikanirali na najprizemnije moguće načine, osetili se iz nekog razloga nadmoćnim nad Makijem Grbavim, iako je on video više sveta od svih njih zajedno. ''Ja nikoga ne diram, ja samo pevam...''             Prisećam se, bilo mi je možda devet, najviše deset godina, pored Gradskog fudbalskog stadiona postavili autodrom. Pored autodroma šatre s fliperima i video igricama... ''Bato, bato, možeš li nešto da mi objasniš?'', čujem nečiji glas iza sebe, Maki, upiljio se u mene, to je bio moj prvi direktni susret s njim. ''Da li mogu da te zamolim da mi ovih pet po dva dinara zameniš za jednu od deset?'' Imao sam desetku, Alija Sirotanović, dao mu je, on meni dao pet kovanih dvodinarki, onda se zagledao u Aliju. ''Bato, bato, možeš li da mi objasniš zašto se on tako smeje?'' Zagledamo se i Maki i ja u Sirotanovića, baš se skoncentrišemo, ćutimo, Maki počne da me gleda, kažem mu: ''Ne znam, Maki.''             Maki Grbavi je bio Rom, ciganin, ali to je nebitno, jer on je prevazišao i svoje poreklo, nacionalnost, prevazišao je sve konvencionalnosti i koncepte. Samo je pevao i nikoga nije dirao.             Prošle godine prelazim most preko Nišave, Maki se ugnezdio na mostu. ''Bato, bato, je l' mogu nešto da te pitam?'' Ja već sav samosvestan, uskurčen i pun sebe, takođe se sećam one epizode sa autodroma od pre 20 i nešto godina... I žurim, u punom sam spidu, kasnim ali Makija ne mogu da odbijem. ''Kaži, Maki, ali brzo.''             ''Bato, bato, šta je to advokat?''             U kurac sad, šta je advokat, kako da mu na mostu definišem advokata, nikada o tome nisam ni razmišljao.             ''To je, Maki, čovek koji brani drugog čoveka za kog se sumnja da je zbog nečega kriv'', kažem mu.             ''A zašto se on time bavi? Meni to nije jasno, bato. Molim te, objasni mi.''             Matirao me u dva poteza. Nisam uspeo da mu objasnim. Ni advokata, ni nasmejanog Aliju Sirotanovića sa nekadašnje desetodinarke.             Maki Grbavi je bio rođen kao zdravo i pravo dete. Onda su ga nešto mnogo razbili, onda je dobio tu grbu na leđima. Mnogi se kurče kako nose nekakav svoj krst na leđima, ni ja nisam imun od takvih sranja. Maki je imao svoju grbu. Valjda mu je ta grba pritiskala pluća, pritiskala i pritiskala. Preminuo je u bolnici. Do poslednjeg dana je pevao i nikoga nije dirao. Marijan Kamenović – Maki Grbavi.             I da, sećam se, bilo mi je možda 12 godina, dolaze mi baba i deda iz Beograda u Pirot, vozom, radujem im se kao kučence, baba me izljubi na železničkoj stanici Pirot, odmah zatim me pita: ''A ko je onaj jedan, malko je grbav, bio je s nama u kupeu i sve vreme nam pevao? I smejali smo se od Beograda do Pirota, i on nam je pričao gde je sve bio.''             Maki, neka ti je laka zemlja, ljudino. Thu, 20 Aug 2009 06:20:00 +0200 https://www.blogoye.me/Sanatorijum/67656/   DEKAPITACIJA ŽABE I PROBADANJE ZAMORČETOVOG SRCA                 U srednjoj školi samo smo lovili žabe u kanalu napravljenom da spreči Turke kako ne bi prodrli u srednjevekovni gradić poznatiji kao Momčilov grad, po vojvodi Momčilu. Žabe smo lovili za časove biologije. Tačnije, za svega dva časa. Ti se vodozemci jako lako hvataju, ali mi nismo nijednog ulovili, nismo hteli. Umesto toga zezali smo se sa žabama pored kanala koji je tada bio dobrano prekriven žabokrečinom i voda u njemu nije cirkulisala (reklo bi se – još od vremena vojvode Momčila, a to je bilo u XIV veku). Otišli praznih ruku na biologiju. Ali jedan nadobudni štreber je doneo žabu. Lovio je nezavisno od nas. Žaba u teglu, parče vate natopljene etrom preko žabe u tegli. Stvor počne da se omamljuje, dok nam profesorka priča kako ćemo sada posmatrati reflekse, pošto žaba totalno padne u nesvest.             ''Ništa neće da je boli'', kaže profesorka. ''Izvršićemo joj dekapitaciju. To se obavlja makazama, rastvorite joj usta , jedan krak makaza joj je u ustima, drugi iznad očiju, i onda presečete taj deo. Treba da ostane samo donja vilica, videćete jezik i početak kičmene moždine. Onda ćete uzeti iglu i razoriti joj kičmenu moždinu. Svrha toga je da proučimo reflekse, jer refleksi su filogenetski bla bla bla...'', ne mogu više da je slušam. Pravim skandal na času, čas se završava, žaba je preživela, meni ostalo da se vadim do kraja školske godine.             Nekoliko godina kasnije već sam na medicinskom fakultetu. Vežbe iz fiziologije. Opet žabe. Na drugoj sam godini medicine, još nijednog pacijenta nisam video, asistent kaže: ''Sada ćemo proučavati reflekse, posebno ćemo obratiti pažnju na muskulus gastroknemijus. Prvo ćemo opiti žabu etrom, sačekati je da se umiri, onda ćemo joj izvršiti dekapitaciju bla bla bla... Dekapitacija je bla bla bla...'', imam snažan utisak da mi deja-vu traje jako dugo.             ''Ovo ćete verovatno svi raditi kada budete polagali praktični deo ispita iz fiziologije'', završio je asistent svoj solilokvij. ''Sada svi alat u ruke, pa da počnemo...''             Presekao sam žabinu glavu iznad očiju, video sam joj jezik, mali je, ružičast, sužava se od baze ka vrhu, video sam i početak kičmene moždine. Zabio sam šiljak u to i počeo da vrtim levo-desno. ''Žabu to neće boleti...'', rekoše. Žaba bez glave je počela da ispušta jezive zvuke, nalik na krčanje nedovoljno dobro uzemljenog radio prijemnika.             ''Ona ništa ne oseća'', kaže mi asistent gledajući kako radim. ''Sad joj smakni kožu i postavi je na ovaj stalak. I odmah zatim joj kani malo Ringerovog rastvora, da se mišići ne umrtve.''             Praktični ispit iz fiziologije je protekao bez žaba. Nije ih bilo, zavladala neka nestašica žaba u tom roku kad sam polagao, i položio.             Eto me na trećoj godini, vežbe su iz patološke fiziologije, patofize kako je studenti zovu. Vežbe drži veoma simpatična asistentkinja, par puta sam se javio da dam pravi odgovor i zgotivila me do kraja, a i ja nju. Međutim, jednog dana krenu vežbe sa zamorcima. Zamorci su kao miševi, samo su beli poput pahuljica, pufnasti, i imaju crvene oči. Cilj vežbe je da zamorcu špricem uzmeš krv direktno iz srca, pa da onda proučavaš ovo i ono. Zamorac, kao što bi i svaki drugi živi stvor, oseti da mu preti velika opasnost, te pristupi defekaciji i uriniranju, refleksno. Usere mi i upiša svesku, praktikum, ranac, sve. Srculence je u njega manje od nokta na malom prstu, sav je mali. Krenem iglom u njega, sve me boli dok to radim, povučem, nema krvi, promašio sam. Iza mene se stvara debeli laborant, smrdi na neku opaku rakiju, kaže mi: ''Pa šta čekaš! Opet!''             Gledam njegovu ćelu, špric mi i dalje u ruci, prinesem iglu zamorcu, zastanem.                ''Ajde, ubodi ga! Još malo pa gotova vežba!'', strovali mi u lice oblak nekog metanola iz usta. Onda mi otme špric i zabode ga u zamorca. Promašio. Nema krvi. Zabode ga opet. I opet. I opet.             ''E, da ga jebem, crko je.''             Mrak preko očiju, izvlačim laboranta iz vežbaonice u hodnik, unosim mu se u facu, za nama izlazi asistentkinja: ''Borise, nemojte, događaju se takve stvari...''             Pogledam nju, pustim pijanog medveda, uđem nazad u vežbaonicu. Za mnom asistentkinja. Pitam je: ''Na kojoj godini ste Vi imali susret sa prvim pacijentom?'' Fri, 10 Jul 2009 14:20:00 +0200 https://www.blogoye.me/Sanatorijum/66343/   IZLET                 U nedelju smo išli na izlet. Naša drugarica Ana je slavila rođendan, pa je htela da nas odvede negde u prirodu, da se tamo igramo i družimo. Dan je bio lep i ptičice su cvrkutale.             Ana se obradovala našim poklonima i bila je jako srećna. Meni je mama dala pare za cigarete, pa su me sačekali dok ih nisam kupio. Onda nas je Ana kolima odvezla na izlet u prirodu. Usput smo prošli kroz nekoliko sela, i na kraju smo stigli na izlet. I tamo je bilo lepo. Išli smo Ana, Sanja, Đura, Vlada i njegovi sin i žena, Vlada i Milica i ja. Oni su išli svojim kolima, a mene, Sanju i Đuru je vozila Ana.             Odmah smo se smestili u nekoj šumici, a onda smo sedeli i pričali dok se nismo odmorili od puta. Pored šumice je tekla rečica, pa smo je gledali. Kad smo se odmorili, Milica i Sanja su počele da seku paradajz i da ljušte krastavce, a mi smo skupljali drva po šumici. Ana je ponela torticu, kao i batake, svinjski vratić, vešalice i bifteke, pa smo hteli da ih ispečemo, za rođendan. Dok je vatrica razigrano pucketala, mi smo sedeli i pili pivce. Vlada i ja smo otišli do rečice koja je veselo žuborila i odneli ostalo pivce, vince i sokiće da se hlade u vodi, jer je sunce, koje nam se odozgo smešilo, počelo da greje pivce.             Onda smo išli da se šetamo. Priroda je bila predivna, a cvetići su lepo mirisali. Odjednom smo videli vrelo odakle je voda izvirala duboko ispod zemlje, i niko od nas nije znao odakle ta voda dolazi. Posle smo videli ribnjak s pastrmkama, pa ih je Đura slikao. Ja sam slikao Đuru. Posle smo se vratili i usput smo čavrljali.             Od vatrice se napravio baš divan žar, pa smo onda pekli mesance. Pekli su ga Đura i Ana, a mi smo pričali s njima i pili pivce. Posle je meso bilo gotovo, pa smo ga jeli. Ja sam uzeo biftek, batak i svinjski vratić, i mnogo su mi se dopali. Pohvalili smo pred svima Đuru i Anu kako su lepo ispekli roštilj. Kad smo pojeli meso, Ana nas je poslužila tortom, koja je bila baš slatka i imala je orahe i čokoladu.             Onda mi se prispavalo, pa sam malo prilegao, a Đura je slikao bubice koje su radosno milele kroz travu, dok ga je Sanja gledala. Đura je čak slikao i jednog malog crvića koji se mnogo smešno kretao, pa smo se smejali. Sanju i Anu su ujele neke bubice, pa su bile malo neraspoložene, ali onda smo ih opet zasmejali, pa su se oraspoložile.             Kad smo se najeli i odmorili, polako smo krenuli kući. Meni je bilo malo žao što moramo da idemo, jer mi se baš dopalo tamo. Rešili smo da opet napravimo izlet, iako Ani tada neće biti rođendan.             Tako se završio naš izlet. Meni je on bio najbolji u životu. Wed, 10 Jun 2009 01:31:00 +0200 https://www.blogoye.me/Sanatorijum/65061/   SLUČAJNI TURIST   Najčešće se kaže da je slam mešavina poezije i performansa, da je to brza, urbana poezija koja se izvodi po klubovima te svoje korene vuče još iz uličnih poetry performansa, a puno duguje i hip-hopu.   Bila je Pula i bio je festival ''Polis'' u Puli, i u okviru ''Polisa'' takmičenje u slemovanju. Slemovalo se na temu ''Slučajni turist''. Vaš ljubazni gazda Sanatorijum osvojio je solidno četvrto mesto, budući da je prvi put u životu slemovao, pa se još i takmičio. Ovo što sledi je pesma sa tog slema. Predugačka je za slem formu, ali namerno sam je takvom i napravio. Za početak je dovoljno. Ne možeš da odeš negde kao ''gušter'' i da odmah pobediš. Nije pristojno. Uživajte!     Turist je budala jer voli da putuje i da se svojim očima uveri kako postoje stvari koje su već vekovima pohranjene u enciklopedijama.   E!   Kad se turist svojeočno uveri, onda sve te stvari zaista postoje jer se turist fotkao pored njih i uz njih premda je bitnije da drugi to vide gde nego na Fejsbuku, Tagdu i sličnim mlatišumaonicama.   Turizam treba ukinuti te uvesti radne posete gradovima i lokacijama na raznoraznim geografskim dužinama i širinama da da baš kao neku radnu obavezu!   Uzmimo mene za primer: nekada davno bio sam turista i taman smerao da zapevam: ''Dok palme njišu grane...'' kad ono kurac! Pored mora lipe i bagremovi! ''Liiipeee cvaaatuuu...'' Osvrnem se – stvarno je more s plimom i osekom onda popizdim: gde su palme?! Šta će ovde lipe, to imam i pored Nišave! A da mi je bila radna obaveza da posetim taj grad na moru i da mi je sve bilo plaćeno pristao bih da na rivi raste i ogromni mladi crni luk s percima što zaklanjaju sunce.   Recite ne turizmu! Zamislite gomilu nadrkanih gotovana koji će se buniti na kišu i na oblačnost i na njoke ili zašto im zakon brani da jedu prstace! A nijednog trenutka ne pomisle kako sve to nisu ni zaslužili, da im je čak i ovo prevelika milost! Zašto se niko ne jagmi za posetom znamenitim rudnicima uglja?! Makar da obiđe površinske kopove, sve to ga još uvek greje preko zime, kad mu je hladno na smučanju i na skijanju i na kurcu i na palcu, pa onda satire čajeve da se kao ugreje, e pa zašto onda ne poseti najpoznatije plantaže biljaka od kojih se prave čajevi?!   Radne posete bi od gotovana načinile aktivne učesnike koji se neće dosađivati i kenjati za svaku sitnicu, no će sve to skontati kao stvar koju svojim mogućnostima mogu poboljšati tako da svi budu zadovoljni, ili da domaćin počne da pizdi na gosta.   Gledaj sad ovako: išao sam u radnu posetu i vozio se u autobusu dobrih 14 sati, oko mene sedeli isključivo glupi turisti i među njima neka žena koja je autobusu otvoreno rekla da ga mrzi, a autobusi su velika zlopamtila i ovaj naš autobus je 10 sati ćutao i smišljao paklenu osvetu, a na isteku desetog sata prvo je ženi sasuo na glavu svu vodu iz razdrndanog klima uređaja, a zatim je na jednoj posebno oštroj krivini otkačio baš njeno sedište pa je žena s kraja sutobusa letela sve do šofera i kad se vratila nazad zakukala je svom mužu: ''Đorđe, ja mrzim ovaj autobus! A lepo sam ti rekla da idemo avionom!'', na šta joj je Đorđe, suočen sa demonskim moćima autobusa, rekao samo: ''Da, draga.'' E, vidiš, meni u tom autobusu ništa nije smetalo jer sam išao u radnu posetu, i dobio sam prevoz kakav sam i zaslužio svojim dotadašnjim radom i zalaganjem. Misliš da sam protestovao kad sam video kakvu su mi sobu dali u hotelu posle tog putovanja? Misliš da jesam? Ni najmanje! Moja radna poseta bila je vredna taman toliko da dobijem sobu bez prozora, ali zato sam kao sustanare imao desetak reptila, isto toliko leptira, kao i stanoviti broj različitih letećih i milećih insekata. Zamisli da su mi takvu sobu dali u svojstvu turiste! Terao bih tu stvar do Strazbura, minimum! Ali zajebi sad tu sobu. Koncentriši se i iz dubine stomaka zaurlaj: RECI NE TURISTIMA! RECI DA RADNIM POSETIOCIMA! Jer to je za dobro sviju nas, drage moje i dragi moji, sve ovo vam iznosim iz samo jednog razloga: budimo zdravi i srećni, i ne dozvolimo! Recimo NE!   Imam da dodam još nešto: šta svinjski grip?! Ako si govedo od čoveka onda H1N1 nikako ne možeš širiti dalje ali bićeš glavna faca u kraju kad budu smislili goveđi grip! Mon, 01 Jun 2009 08:56:00 +0200 https://www.blogoye.me/Sanatorijum/64569/   VODIČ ZA UMIRUĆE     bolestan kao nikada dugo ležiš u krevetu i osećaš je kako proviruje kroz pravougaonik okvira prozora   slab si i vidici su ti suženi i znaš da nešto jako nije u redu jer su svi prema tebi ljubazni preko svake mere ali misliš pa dobro ostaje mi dosta vremena da proanaliziram sve svoje postupke   tu i tamo moraš do WC-a i pri tome ti pomažu pridržavaju te da ne padneš a ti se brecaš govoriš da možeš sam pa pokušavaš sam ali klecava kolena kažu nešto drugo   oklembešen na šolji jedva nađeš snagu da se napneš i postaješ svestan da sve više mrziš samog sebe jer si previše malaksao da je oteraš dok proviruje   od šolje do kreveta kilometar i po puta...   kljukaju te pilulama raznih boja i oblika neke redovno zastaju u grlu i duša ti se odavno usmrdela od lekova a svi oko tebe se smeše i govore biće dobro ali ti niko ne kaže zašto je loše   analiziraš ono što si radio zatim odustaješ jer nema svrhe   biće dobro govore tvom ubledelom licu i smeškaju se   ne reaguješ samo gledaš pravougaonik neba rešen da ne obraćaš pažnju na njeno provirivanje i njihovo licemerje   prisećaš se kako izgleda nebo koje ne staje u okvir prozora prisećaš se onoga što se odvija tamo napolju   predugo si izvan igre a budale oko tebe umeju da kažu samo biće dobro   omiljena muzika ti se odavno smučila i svoje pisce favorite si poslao dođavola   ionako više nije bitno...   konstantno si febrilan sa sve češćim paroksizmima a bol se samo pojačava   krevet pod tobom kao da se pretvorio u gomilu šiljaka koji su nesnosniji od bilo čega   stiže nova tura lekova praćena novim nasmešenim biće dobro a ti shvataš da više ništa ne možeš da izgubiš   krajičkom oka je pratiš kako proviruje dok sa mukom ustaješ iz kreveta navlačiš na sebe prvo što dohvatiš i teturaš se ka izlazu silaziš niz stepenice a onda si napolju   sav taj prostor sve to nebo kakva čarolija!                                                                      biće dobro govorili su ti a sada pojma nemaju gde si i kako ti je što tebe tera da se smeješ na sav glas ali za smeh nemaš snage   pogled u sunce je toliko bolan da najzad do kraja prihvataš kako je kraj jako blizu   zdrave sunce ne boli razmišljaš niti je loše ikada postalo dobro   koračaš polako čini ti se da je sila teže podivljala ne gledaš u prolaznike nego u svoje cipele levu pa desnu pa levu pa desnu i čini ti se da si tek delimično u njima   zastaješ na sredini mosta čvrsto stežeš ogradu dok voda u reci odlazi dalje a kej i drveće ostaju na istom mestu   onda puštaš ogradu i polaziš dalje sasvim polako dišući plitko i ubrzano hladan znoj i srce koje bi da iskoči   razgledaš izloge sa odećom cipelama muzičkim uređajima i ribolovačkom opremom   smeši ti se proleće a ti ne smeš da uzvratiš osmeh majskom ambijentu jer štediš snagu   ulice i zgrade i parkovi su isti i proleće u maju kao proleće u maju i lica prolaznika kao lica prolaznika i sve se uklapa ili ne uklapa samo se ti nalaziš negde izvan toga   biće dobro govorili su ti   ulaziš u omiljeni lokal jedva čujnim glasom naručuješ pivo donosi ga poznati kelner i dok plaćaš gleda te čudno kao da te vidi prvi put   iz pozadine se čuje tvoja pesma ali više nemaš vremena da razmišljaš je li ti se smučila   ostavljaš kelneru telefonski broj na koji će tvojima javiti šta ti se desilo pošto si popio pivo i spustio glavu na sto u društvu one što je provirivala. Wed, 18 Mar 2009 14:53:00 +0100 https://www.blogoye.me/Sanatorijum/60511/   ISKRIVLJENA OGLEDALA                 Nisam ga video godinama.                    Radovao sam se ponovnom susretu s njim, iako je delovao krajnje odbojno – smrdeo je i odeća mu je bila pocepana. Bio je grub i nije mario za češljanje, kupanje, kulturu. Govorio je glasno, a glas mu je bio napukao i mogao je samo svojim glasom oterati bilo koga od sebe, da nije bilo tih reči koje je izgovarao.             Uživao sam sedeći sa njim i lagano ispijajući jaku rakiju koju je izneo na sto. Ja sam svoju poštovao, a on je svoju voleo i brzo je praznio čašu.             ''Ne vole me'', rekao je. ''Psujem ih i urlam na njihova glupava lica i njihove  suvišne pokrete. Vidim da me se plaše, ali ja njih ne mrzim.''             Sa svakom novom čašom postajao je sve tiši i kada je popio gotovo litar pića bio je veoma tih. ''Pogledaj me'', rekao je. ''Ne daj da ti urade ovo...''             Gledao sam u njegove zakrvavljene oči i debele prste s prljavim noktima, i spopala me tuga zbog mog starog prijatelja – život je pobegao negde pored njega ali žigosao ga je nemilosrdnije nego mnoge druge.             ''Razumem'', rekao sam i zamahnuo da zgnječim bubašvabu koja se šetala po stolu.             ''Ne!'', viknuo je i dodao tišim glasom: ''Ne razumeš.''             Preneo sam ga do kreveta i ostavio ga da se ispava.             Izašao sam i posmatrao ljude oko sebe. Nijedne ruke koju su mlatarale ili čačkale nešto, nijedne lepe ili manje lepe oči nisu delovale nevino.             Pogledao sam svoj odraz u nekom izlogu, zatim krenuo dalje još bržim korakom. Thu, 26 Feb 2009 07:33:00 +0100 https://www.blogoye.me/Sanatorijum/59101/   AH, JULIJANA!     julijana lepoto nad lepotama nebeska vilo i ponoru naših užarenih pogleda   o čemu si razmišljala dok su tri tvoja obožavatelja slomljena grčem beznadežne ljubavi oduzimala sebi život želeći da tako postanu neraskidivi deo tvog srca   verovatno se ne sećaš njihovih likova još manje njihovih imena   julijana čarobnice i veštice najlepši snu i noćna moro da li je ikada pogled tvojih modrozelenih očiju prešao preko nekoga sa interesovanjem ili željom kao što prelazi preko izloga punih tesnih haljina i lakovanih cipelica s dugim štiklama   jesu li za tebe zaista čitav svet i sve sudbine samo jedan veliki prozirni izlog iz kojeg bez tračka emocije odabireš ono što će te samo tog trenutka zadovoljiti  a već sledećeg biti poderano izgužvano odbačeno   julijana kurvo nad kurvama gledaš nas kao svoje igračke dok izvijaš telo i pružaš dugačke noge u gracioznom hodu     mrziš nas a ti si predmet našeg obožavanja i znaš to i ulice to znaju i zvezde to znaju i mostovi i reke i svi to znaju   i tebi to ništa ali baš ništa ne znači   ti sediš na svom svilenom krevetu i ispijaš šolju kafe i nežno i milo ispuštaš vetrić čekajući da dođe vreme za još jedan fatalni izlazak pred nas. Sun, 08 Feb 2009 09:03:00 +0100 https://www.blogoye.me/Sanatorijum/57749/   POREMEĆEN KOMPAS     sećam se jednog mačora imao je homoseksualnu notu i par puta sam ga uhvatio kako mi njuši kitu dok sam spavao u krevetu vlasnice mačora   bio je i još jedan kod neke druge vlasnice ali taj je jednog dana izašao kroz prozor i više se nije vratio   onaj prvi to nije mogao prozor je bio na petom spratu   bila je i jedna mačka motala mi se oko nogu i mrzelo je da lovi miševe ali zato je po čitav dan lovila mene   volim da mislim kako je pomalo patila kad sam otišao jer je gledala za mnom dok sam se gubio u daljini   kad sam se vratio na to mesto nje više nije bilo tako da sam pomalo patio   pomalo patim i za nekim dragim ljudima posebno ženama - gubile su se u daljini dok sam gledao za njima   sada nema ni mačaka ni žena i hoću da verujem kako samo gledam u pogrešnom pravcu. Wed, 21 Jan 2009 18:00:00 +0100 https://www.blogoye.me/Sanatorijum/56544/