Ne zelim vise o tome da pricam. NE!!! Ne dam, ne zelim i necu!!! Ne smes, ah, ne smes, ni da pomislis na to da me prevaris na tako podao nacin, jer ti ja necu dozvoliti! Ni najstrasniji pas cuvar te nece spasiti od hladnoce mog pogleda. Ne smes!!!! Ponekad dopustim toplini da me obavije na sam pomen tvoga imena, ali to je sasvim pogresno, zar ne? Ipak, i najjaci pokleknu. Nije istina da pametni popustaju, a to sto ja necu popustiti ne znaci da nisam pametna. Dobro ja znam ko sam i sta zelim od zivota. U taj se profil ti ne uklapas. Ne dam ti da se uklopis!!! Debeo lanac i katanac cu staviti oko srca ako zatreba, ali jednostavno necu dozvoliti nepromisljene upade! Ti tu neces upasti ni slucajno! Neces se cak ni okliznuti kod ruba mojih misli i zapretiti mi da neocekivano uskocis i zaplivas mojom rekom osecanja. Ma ne dam ti, cujes li me?!!! Razum ce valjda pobediti. Ne dam, necu i ne zelim da te ZAVOLIM........

• Rekla da te mrzim?

• Da te ne podnosim?

• Da bi zivot bez tebe bio lepsi i laksi?

• Da nemas nikakav smisao moga zivljenja?

• Da tvoj pogled ne utice na mene?

• Da mi uopste ne trebas?

• Da bi dan kada bi otisao bio praznik za moju dusu?

• Da si samo tek nistavna trunka prasine sto mi se lepi za cipele?

Ako jesam, priznajem, LAGALA SAM!!!!

Ja mogu da zivim bez tebe. Mogu da provodim dane i noci misleci na tvoj osmeh a da obuzdam zelju da te pozovem. Nece mi dosaditi sva kisna jutra u kojima se budim sama, jer uvek mogu da zamislim da je to monotono rominjanje kise na mom prozoru samo muzika specijalno narucena za moje budjenje. Trudicu se da ignorisem tu shishtecu, mracnu i ledenu prazninu u srcu koja je tu otkada si otisao, slepim verovanjem da se posle oluje uvek javlja duga. Dopusticu izmucenom osmehu da se stidljivo pojavi na mom licu, dicicu glavu i prekinuti vecne borbe sa vetrenjacama, neka hvala.

Ti nisi moj centar sveta!!!

Preruseni andjele,

ja vidim price u tvojim ocima,

ljubav u tvom iskrenom srcu.

Je li je to bio samo srecan dan

kada si se okrenuo i pogledao u mom pravcu,

ili je nebo pre toga bilo u mojim ocima?

Pokazao si mi sve nove stvari,

sjaj mesecevih zraka.

Bila sam slepa,

ali sada si mi pomogao da ponovo progledam.

Bila sam izgubljena,

sada sam se nasla sa tvojom srecom koja me okruzuje,

i otkrivam da se moji snovi mogu ostvariti.

Nije pocelo ovako

desilo se samo jednog dana.

Nasmesio si mi se

i videla sam te drugacije.

Sada bih drhtala samo da budem deo tvog zivota,

uzmi me za ruku, i povedi me u njega,

ucinicu da se nikada ne zavrsi.

Jer ja cu te voleti

do kraja mog zivota.

Drzacu te na sigurnom ovde, u mom srcu.

Ne mogu ziveti bez tebe, jer bi moja dusa umrla.

Pogledaj me u oci, znas da govorim istinu,

provescu ostatak mog zivota,

voleci te.......

U maglovitoj veceri dah mi se ledi,

lagano hodam, hitra kao srna, zeljna da dotaknem poznato i milo.

Ko sunce izranjas iz sivila,

smesis mi se i ruku mi dajes meku i toplu.

Kroz jesen prolecem hodamo,

zvezde nam na ramenima, toplina u srcima.

Ja ne znam sta je nesrecna ljubav,

nisam lutala i trazila, spoticala se i padala,

nasla sam TEBE......

      Dan je predugacak, kao i ova jesen bez tebe. Nestajem negde u plavoj daljini a nebeski luk se pretvara u svod. Vetar tiho susnjari kroz lisce, a zemlja je zuta, zlatom okicena. Stojim i trazim prste u dzepovima, mislim na sunce, mislim na tebe. Jedan je beskraj - ta plava daljina kojim mozda lutaju tvoje oci. Uzdah. Starija sam za jos jednu praznu jesen.....

Otkad te nemam, sve mi je prazno,

a opet se nadam nekoj sreci.

Noci su duge, prokleto hladne,

iz bola-boli postaju veci.

Otkad te nemam, neka mi tuga

s jutrima ranim razdire grudi.

I svi su mi dani skoro isti,

i sva mi lica, sve isti ljudi.

Otkad te nemam, sve mi je prazno

dok vetar tvoje tragove brise.

Htela bih napred, al puteva nema.

Stanem, vracam se......

                                           nemam te vise.

Pozeleh krila na jedan dan,

da opet, na sekund, budem samo dete.

Ostvarim tej zeljeni san,

kliknem nad likom plave planete.

Pozeleh krila, nevino i cisto,

da se ne utopim medju ljidima sivim,

oslikam zivot temperom i kistom,

da sve saznam i sve dozivim.

Pozeleh krila, velika i bela,

gde svako pero licnu tajnu krije,

da me nose preko njiva i sela,

da spoznam svako brdo moje Srbije.

Pozeleh krila, i to bas na javi,

cetiri zida odzvonise zeljom,

da se vinem gore, mir da me preplavi

dok lebdim tom paperjastom posteljom.

Osecam strastvenu zelju da pribegnem

pticjoj magiji prvoga leta.

Pozeleh krila, krila da pobegnem

od ovog surovog, realnog sveta.

Jutro mi donosi nemir,

sivi oblak se zlurado smesi,

dok cekam tebe u zacaranom sam krugu.

Neces doci. Da li gresim?

Duboko u sebi ja slutnju krijem,

nije ti stalo da cujes mi glas,

mozda si sam, mozda sa nekim,

svejedno ti si izneverio nas....

Ti ne shvatas mene kao pesnika,

bice satkano od hartije i misli,

ne vidis da u kosi koju rado gledas

leze i sunce i dani pokisli.

Ti ne osecas moje tajne ceznje,

a pravis se da mi dusu znas,

te moje oci, tamne poput gara,

jasno ti kazu da tu ne pripadas.

Ti ne shvatas mene kao pesnika,

ni oblake slutnje sto lebde iznad mene,

ne zanima te prica o zivotu,

koju su mi davno kazivale sene.

Ne pratis trag belih krila,

kad moja masta nekud otplovi.

Dosadne su ti moje moje bajke,

nestvarni su ti moji snovi.

Ti ne shvatas mene kao pesnika,

misticnu stazu koju nocima sledim,

dok mi pricas neke ,,tvoje stvari",

lik tvoj u mom srcu sve vise bledi.

Ti smatras da ja sanjam druge,

a ja zapravo mislim na cvece,

dok je kod tebe zima ljubomore,

u mojoj dusi stanuje prolece.

Ja se ne menjam i uvek idem

gde me odvedu moje cudne misli,

a ti me ostavi, i zali za onim,

sto nikada razumeo nisi.