Ti ne shvatas mene kao pesnika,
bice satkano od hartije i misli,
ne vidis da u kosi koju rado gledas
leze i sunce i dani pokisli.
Ti ne osecas moje tajne ceznje,
a pravis se da mi dusu znas,
te moje oci, tamne poput gara,
jasno ti kazu da tu ne pripadas.
Ti ne shvatas mene kao pesnika,
ni oblake slutnje sto lebde iznad mene,
ne zanima te prica o zivotu,
koju su mi davno kazivale sene.
Ne pratis trag belih krila,
kad moja masta nekud otplovi.
Dosadne su ti moje moje bajke,
nestvarni su ti moji snovi.
Ti ne shvatas mene kao pesnika,
misticnu stazu koju nocima sledim,
dok mi pricas neke ,,tvoje stvari",
lik tvoj u mom srcu sve vise bledi.
Ti smatras da ja sanjam druge,
a ja zapravo mislim na cvece,
dok je kod tebe zima ljubomore,
u mojoj dusi stanuje prolece.
Ja se ne menjam i uvek idem
gde me odvedu moje cudne misli,
a ti me ostavi, i zali za onim,
sto nikada razumeo nisi.