Stanovali smo na kraju sela, u jednoj od niskih, neomalterisanih seljackih kuca u cijim se sitnim, poluslepim prozorskim oknima dugo ogledalo sunce, zalazeci iza oranica. Sta bi drugo i moglo da gleda, osim samoga sebe, osobito zimi, kada tamo, iza prozorskih okana, nije bilo nicega drugog osim nase sirotinje: stare zidne peci koja je gutala kukuruzovinu, mirnog stola koji je milovanjem ruku nase majke postao pokoran i oko koga su se okupile stolice sa iskrivljenim nozicama, onako kao sto se nesvesna gladna telad okuplja oko svoje majke koja ne zeli da progovori….
Nas dom je, ipak, imao neku tajnu zbog koje su naseg dobrog oca svi okolni siromasi postovali i voleli. Govorili su da je to najvredniji covek u okolini, ali tajna, bar za nas, nije bila u tome.
Visoko, za nase decje oci na nedostiznoj visini, o klinovima zabijenim u zidove sobe, visile su male, neobicne torbice i sitne kesice. Nikada ih nismo mogli dotaci, niti opipati, jer smo jos bili samo deca, a nas mudri otac je smatrao da deci ne treba da budu sve stvari dostupne.
U dugim zimskim vecerima kada zavija vetar u dimnjaku a decja masta slobodnije leti, tajna ovih torbica jos vise je budila nasu radoznalost.
- Oce, - molili smo ponovo, vec gotovo neodlucno naseg strogog oca – kada ces nam reci sta se nalazi u torbicama?
Otac nije mogao odoleti nasim molecivim pogledima.
- U njima je zlato, deco moja! – rece ozbiljnim glasom, i samo sam ja videla kako se osmehnuo nasoj majci, koja je podigla pogled sa rublja koje je krpila.
- Zlato? – saputali smo u tisini sobe. Ova rec je imala neobicnu, raspevanu, penusavu melodiju koja je odjednom nevidljivom koprenom obavila te pune torbice koje su mirno visile na klinovima i na kojima se ocev pogled, ispunjen ljubavlju, sada dugo zadrzao.
- Ali.... Ali, ako je u njima zlato, zasto ne uzmes malo, oce?
- Na prolece, deco, ako dozivimo....
- Na prolece? Ali zasto moramo cekato prolece? – osmelili smo se i stali da zapitkujemo.
- Jer zemlja jos spava.....
- Spava? – saputali smo, gotovo uplaseni pomislju koliko smo glupi sto na to nismo ni pomislili. Ako zemlja spava, kao sto nam kaze otac, onda treba cutati i cekati, isto onako kao kada on spava.
I nismo vise zapitkivali, prisluskivali smo poput onih malenih zvezda u zimskoj noci, tamo na polju, na oranicama, iznad kojih vetar prolazi necujnim koracima, pazeci da se zemlja, njegov veliki umorni drug, ne probudi iz sna.
Cekali smo, dakle, prolece, cekali smo da se otkrije tajna.
Cesto smo i zaboravljali na nju, ali ponekad kada je otac, posto zavrsi poslove oko kuce, posmatrao kako se sneg topi na krovu i voda sliva niz strehu, ili kada je znacajnim pogledom pomilovao male torbice koje su, reklo bi se, iz dana u dan postajale sve nemirnije – ipak smo nesto naslucivali. Zamisljali smo da ce se sa prvim prolecnim suncevim zrakom, tajanstvene torbice iznenada otvoriti i iz njih ce izleteti pticice sa zlatnim perjem i kljunom.
Ali, to nije tako bilo.
Jednog lepog dana, kada smo se probudili, torbica vise nije bilo na svojim mestima. A zajedno s njima nestao je i nas otac.... Gde? Kuda?
Ispred kuce, suncevi zraci igrali su po belo okrecenim zidovima i okrugli oblaci jurili su iznad seoskih kuca, u pravcu oranica. Sledili smo ih skakucuci, spoticuci se, veseli, omamljeni uzbudjenjem. Hteli smo da otkrijemo tu, tako ljubomorno cuvanu zajedicku tajnu torbica i naseg oca. Vec sa ivice sela ugledalo smo u daljini figuru naseg oca. Sakrili smo se iza jednog zbuna, zaprepasceni onim sto vidimo.
Otac je sadio zlatno semenje! Kao da i danas tamo, napolju, ispod slobodnog neba vidim njegovu uspravnu i snaznu priliku, kako jednom rukom drzi motiku i posle svakog drugog koraka zarije je u rastresitu zemlju , dok drugu ruku zavlaci u torbicu, okacenu o vratu, vadi iz nje i baca u zemlju fino zlatno semenje koje se presijava na suncu....
Zasto je to cinio? Tada nismo shvatili.
U to doba bagremovi na ulicama vec su bili okiceni belim svadbenim ruhom, a mi smo, sa tog ruha krali cvetove – dragulje. Jednoga dana smo se setili vec skoro zaboravljene tajne: oca, torbica i zlatnog semenja. Opet smo se sakrili iza zbuna na ivici sela. To nam je bilo uobicajeno mesto za sakrivanje, mozda zato sto je tako bilo zanimljivije i uzbudljivije.
Bili smo tronuti onim sto smo videli. Nas veliki i ozbiljni otac spustio se na kolena, kao sto se radi kada covek razgovara sa malom decom, a takvog ga , kod kuce, nikada nismo videli. Milovao je sitne biljke, drobio cvrstu zemlju oko neznih stabljika, a mozda im je i tepao, samo ga mi nismo culi, jer je vetar duvao u suprotnom pravcu i odnosio glasove.
Na zlatno semenje vise nismo ni mislili, bilo je bolno i lepo videti ovu igru, videti prvi put naseg strogog oca kako se igra..... Zazeleli smo da i mi postanemo biljcice, da se otac poigra sa nama, da nas miluje, da zbog nas ode rano ujutro od kuce, da zbog nas posmatra kretanje sunca i oblaka. Jer, sve je to cinio zbog onih drugih.... Bar smo mi tako verovali, samo zbog njih.....
A sunce, ogromno zazareno sunce , bilo je prijatelj nasem ocu. Pod dejstvom njegovog toplog daha, biljke su se razvijale, razgranale i donele plod. Nas otac je uvek bio okruzen paradajzima zahvalnog smeska i blagih lica, elegantnim paprikama sa stidljivim rumenilom na licu, okruglim i nespretnim dinjama, kojima je pomoc uvek bila potrebna, bilo da ih je vetar isprevrtao, bilo da su se zaglibile u lepljivo blato, posle letnjih pljuskova..... Otac je bio srecniji sa njima nego da je svuda oko sebe imao istinsko zlato. I mi deca vrzmalo smo onuda gledajuci kako se teska srca odvaja od njih kada bi neko dosao u njegovu kolibu da ih kupi. Nije dozvoljavao da se njegovi ljubimci potcenjuju. Svadjao se i prepirao zbog njih, zatim bi ih, pre nego sto ih spusti u torbu kupca, lepo, pazljivo obrisao od prasine. I gledao je dugo za kupcem koji se udaljavao prema selu, a mi smo shvatili zasto je ipak, zadovoljan. Kao da je imao jedinu zelju da, mazeci ih, pazeci ih, odneguje svoje biljcice, pa da svu njihovu lepotu preda drugima u ruke. A nismo mogli znati sta u svakoj takvoj prilici skriva u plehanu kutiju, koja se nalazila u kolibi i na kojoj je – to sam jedanput videla – bila nacrtana vetrenjaca....
Mnogo sta nije shvatila nasa decja glava a ni onu staru tajnu nismo smatrali odgonetnutom. Nismo razumeli zasto su pokreti naseg oca iz godine u godinu bivali sve umorniji, kada bi sa zida skidao one tajanstvene torbice i zasto ga sve vise iscrpljuje ova neobicno lepa igra, od proleca do jeseni, tamo napolju, na njivama.....
Ni mnogo godina kasnije, kada sam ja postala velika, a moja braca odrasli i porodicni ljudi, nismo shvatili zasto nas je toliko bolelo sto su, jednog proleca, njegove male, ljubomorno cuvane torbice i kesice ostale nedirnute. Jer, zakljucili smo sa iznenadjenjem, njih je mozda voleo vise nego nas!
Tek kada je jednog mracnog, beshlebnog dana nasa ostarela majka skinula torbice sa klinova i odnela na pijacu da ih proda, tek onda smo razumeli sve.
- Sta je u tim kesicama, bakice? – upita najstarija unuka nase majke.
- Zlato, sine moj! Zlato siromaha.... – odgovori majka i odnese ih sa suzama u ocima, da za njih dobije jedan hlepcic za porodicu.
Pošalji komentar