Мој Ниш...памтим га по мирису печених паприка за ајвар ( с јесени) ; од скоро за земљу прикованих тешких, кишних облака тај мирис није могао даље и остајао је негде између неба и земље, на нашу велику радост коју сам ја, са друге стране, доживљавао као врсту слаткасте боли ( није пријатно, сав си расејан и никакав али не би да ово прође). Трајно сам остао везан за ово доба године и овај мирис и Ниш у то време. Много пута ми се догодило да сам у октобру месецу бивао у другим државама и могу рећи да ни у једној од њих град тако лепо не мирише на детињство као што је то случај са мојим родним градом. Нешто од те душе је задржао Солун; ништа слично више нисам видео.

Нишлије нису ни приближно богате као Београђани или Новосађани али се никада није штедело на храни. Стога није ни  чудо што  су надалеко познати као врсни гурмани а многи од нишлија су ушли у анегдоту и причу управо преко хране а најкласичније пример за ову тврдњу је приповетка- драма Стевана Сремца '' Ивкова  слава''. Често се у нишлији сударају тврдица и расипник и ја мислим да никада није извесно ко ће од ове двојице у датој ситуацији да претегне.

Да, мој Ниш.. одрастао сам уз стадион ФК'' Радничког'' у кућици коју је мој отац, као први голман овог клуба, добио на привремено коришћење. Мислим да сам још тада неповратно заволео родни град – одраставши међу комшијама различитог имовинског стања, верске и националне припадности заволео сам то шаренило које је Ниш у изобиљу нудио.