Чудан живот живимо из дана у дан, ујутро устајући из себе као из гроба, рађајући се попут Сунца да би увече, како то већ бива у постељу као у гроб легли, као када Сунце зађе за хоризонт и нестане и последњи зрак. Оно што се догађа између ова два догађаја, између две крајње тачке најчешће погрешно називамо животом потпуно превиђајући да је оно чега смо свесни и очевици заправо тек патрљак стварности. Наш прави живот се догађа тек након заласка Сунца, када  који су тешко доступни машти али за којима свака душа жуди као најчишћим делом Васељене утонемо у сан, у оно чега се тешко или скоро никако не сећамо, у оним тренуцима када мозак наставља да прикупља све оне податке који ће нам некада пасти на памет као генијална идеја; у ствари, ми смо само препознали ону јаву које се нисмо никако могли да сетимо. Мрак је прамајка и извор живота; тада, када се наша чула одмарају од заморне и тешке свакодневице, тек тада се на чудестан начин наш дух ослобађа лутајући по пределима

У сну упознајемо светове и бивамо њихов део јер је сврха сна и живота у њему препознати нешто што је давно изгубљено а одувек наше. И тако, живећи у сновима чешће и стварније него на свесној јави, проводимо дане и ноћи, од  сна до сна.