Прича о Београду - загребачки новинар
Пише: Из Београда Миљенко Јерговић, загребачки новинар
За путника који у Београд стиже цестом са запада то је данас, у свеједно које доба дана, град којем је скоро немогуће прићи због незамисливих прометних гужви.Како не постоји заобилазница, никад није саграђена, без обзира на религијско вјеровање наших старих како Хрватска ради а Београд се гради, тако се према центру града крећу и они који ће наставити пут према унутрашњости Србије, да би се промет раздвојио тек код Херцеговачке петље, практично на попишај пута од Теразија.
У сваком случају, путник има довољно времена да осмотри архитектуру новобеоградских блокова, саграђених углавном у шездесетима, у вријеме југославенскога привредног чуда, сивих и наказних, без имало зеленила, и ту схваћа какве је, заправо, Загреб имао среће што је у тој ствари каснио за пријестолницом, па је Нови Загреб израстао с више урбанистичке мјере, а мање вјере у социјалистички прогрес. Нигдје бетон није тако сив као у бившим социјалистичким метрополама.
Осим сто се несхватљиво умножио, возни парк Београђана се у посљедњих годину-двије обновио и ушминкао. Све је више повољних кредита, купује се на лизинг, а људима је важније купити ауто него се круха најести. А онда се сви, без изузетка, чуде том феномену и говоре како тако није нигдје на свијету, осим, наравно, у Хрватској.
Очито су Срби и Хрвати постали утјехом једни другима, иако кад стигнеш у Београд и мало попричаш с људима, брзо схватиш како ту вјерују да је тамо све боље, љепше и богатије, а да су Хрвати неки паметнији и способнији људи. Опћенито, нитко о Хрватима данас нема тако високо мишљење као Срби. Када дођеш у центар града, пред бившу Скупштину Југославије, коју си цијело дјетињство гледао на телевизијској разгледници Београда, или на Теразије, пред тобом се укаже нека друкчија слика града. Кнез Михаилова је реновирана, а број књижара у тој улици и око ње скоро да је већи од броја књижара у цијелој Хрватској. Многе од њих раде до десет навечер, а неке су отворене недјељом и празником.
У њима има људи, иако је тек завршио Београдски сајам књига, највећи и по свему неуспоредиви сајам у овоме дијелу свијета, који је према грубим процјенама у седам дана посјетило око 150 тисућа људи. Плаћале су се улазнице које уопће нису биле тако јефтине. Преведено у наше новце, око двадесет куна, а посто су плаће у Србији барем двоструко ниже него у Хрватској, тај износ реално је био и већи.
На сајму се куповало све и свашта, са џамбо плаката на прилазима излозбеним халама смјешкале су се локалне књижевне звијезде, али највећа звијезда сајма била је Che Guevarinna кћи, која је представљала и потписивала књигу сјећања своје мајке Aleide Marx de la Torre, која је у издању Геопоетике прије објављена у Србији, него у шпањолскоме оригиналу. Неколико десетака метара даље, на штанду Вечерњих новости, своје је мемоаре потписивао Вук Драшковић. Прва наклада од 50 тисућа примјерака већ је распродана, књига је по много чему занимљива, а највише по томе што је Драсковић дефинитивно једини политичар с ових простора који се каје и јавно признаје да је у нечему гријешио. Признање објављено у "Мети" није искупљујуће, нити ће њиме Савле постати Павле, али јест занимљиво.
Умберто Еко није стигао у Београд у големој и врло угледној талијанској делегацији писаца и издавача, али његова нова књига, "Историја ружноће", јест. Издавач Плато објавио ју је рекордно брзо након талијанскога издања. На књизи је радило седам преводитеља и чак пет редактора,тако да је грешке готово немогуће пронаћи. Овакав издавачки потхват код приватних издавача у Хрватској није могућ.
Међу оно што у Хрватској није могуће спада и то да су најугледнији србијански листови Политика и Данас свакодневно објављивали специјалне културне додатке који су се бавили догадањима на сајму, а на рекламним штандовима код улаза у хале свим посјетитељима бесплатно су дијелили примјерке данашњих новина. Притом, ти културни додаци нису били ни рекламни проспекти, нити тривијални цвркут и блебет из Пола уре културе, него су били озбиљно исписани и у њих је утрошена отприлике она уредничка и новинарска енергија каква се у нас уложи у, рецимо, Свјетско првенство у ногомету.
Више се у тих седам дана у београдским новинама писало о књигама, него што се у Хрватској напише за годину дана.Али пустимо књиге и књижаре, требало би несто и појести. У Београду постоји понешто различита култура прехране по ресторанима, крчмама, механама и ростиљарницама, него у Загребу. Основна разлика састоји се у томе да се тамо и обичан свијет, који баш и није при парама, радо и често храни на јавном мјесту. Оно што је у Загребу џанк фуд, тровачница за радничку класу, ученике и студенте, то су у Београду генијалне мале залогајнице, не веће од новинскога киоска, пред којима се често за никакве новце боље једе него по загребачким новинским гастро рубрикама. Очувана је и традиција крчми у којима се може само пити, али кад огладниш, јест ћеш као господин, а задњих година све се више отварају и ресторани с традиционалном београдском и србијанском кухињом, што је настала на вазда инспиративном књижевном и гастрономском размеђу Истока и Запада, које рађа погузлуке сваке врсте.
Једно од таквих мјеста је ресторан Дача, на Карабурми, у улици Патриса Лумумбе, у кварту који још увијек изгледа попут предграђа у филмовима југославенскога Црног вала. Е, ту се пију најбоље ракије од марелице, дуње, сухе шљиве, малине... и једе се којешта од онога што је дио те неке величанствене србијанске и београдске гастрономске традиције, која се посве неправедно обично сводила на причу о роштиљу, пасуљу пребранцу, кавурми, сарми и којекаквим варијацијама цариградских изворника.
Дача већ годинама инзистира на изворнијим и грађанскијим јелима, чији су се поједини рецепти могли наћи у Политикиној Великој куварици,големој књижурини објављеној још почетком тридесетих, али већине рецепата није било ни тамо него су израњали из археологије сачуваних кухињских биљежница нечијих бака и прабака. Али како овај путник нема нарочитог истраживачког дара, још на путу према Београду размишља само о Дачиним телећим одресцима на жару у умаку од сухих сљива, па их увијек и наручује.
Потпуно друкчији дојам оставља Dorian Gray, ресторан на углу улица Краља Петра и Страхињића бана, на шминкерском корзу који злобно називају Силиконска долина. Рецимо како је Dorian Gray француски ресторан,иако није, и рецимо да има сличности са загребачким Мarcellinom, иако ни то није точно. Конобари имају држање као да су несвршени студенти драматургије, винска карта је као створена за госте који се воле пренемагати знањима из виноградарске географије, а гости за дивно чудо изгледају сасвим пристојно за локалне шминкере и богаташе.Вјеројатно би нам и њихова загребачка субраћа једнако изгледала када их не бисмо препознавали. Једино по чему се, рецимо, зна да Dorian Gray није у Загребу, то су цијене - барем троструко ниже него у Marcellinu, те прегласна и грозна музика, некакви лажни Андалужани, на трагу Gipsy Kings.
А како се једе? Па, онако како је и ред да се једе на таквом мјесту, дакле јако добро, заправо генијално, али наравно и силно претенциозно.Оно што је, међутим, незаборавно и по чему је Dorian Gray неуспоредив јест чоколадни колач Oscar Wilde. И на крају, с товаром књига и лаком депресијом која нас прати пред повратак кући, вриједи још обићи и зелену тржницу. Ипак су то мјеста по којима се препознају градови и на којима им можемо исказати своје највеће поштовање.
Ако сте се врзмали по Кнез Михаиловој и Теразијама, најближи вам је Зелени венац, древна пијаца при дну Призренске улице. Већине онога што ћете ту наћи има и у Загребу, а већина је и истога, шпањолског, македонског или грчког подријетла, али је вриједило доћи због онога чега у Загребу више нема: праве алеве паприке, слатке и љуте, сушене свињске и говедске печенице, ужичког и златиборског кајмака, те као врхунац – сјеничког сира.
И тако, док купујеш, обраћајући се на своме језику старцу са шајкачом, доживиш и то да ти он на крају каже да опет дођеш, он је ту сваке суботе и недјеље. Ухвати те тада нека неподношљива туга, због онога што ти знас, а он не зна, нити га је брига, јер он у Београд долази из срца Србије,што је довољно далеко да му буде сасвим нормално да мисли како и ти, с таквим својим западним говором, живиш у том граду. Та туга, наравно, није политичка, као што то сфтови и хуље мисле, него је туга за храном и књигама. Али пуно је дубља и трајнија од сваке политичке туге и носталгије.
