Прихватајући се големог комада мармеладног хљеба Доли Бел одахну дугим и тешким хуком као да је тога часа са себе збацила предуго ношен и претежак терет.

Сабахудин осјети потребу да неизмјерно осјећање среће подијели са својим пернатим пријатељима иза жичане мреже. У простор голубане испрати га још једна

усрећујућа, преко залогаја изговорена, њена реченица:

– Сада сам мирна.

Сипајући житно зрневље у дрвена голубија храништа Сабахудин је пјевушио неке скоро упамћене италијанске реченице о љубави и пољупцима, несвјесно подешавајући

боју свога мутирајућег гласа храпавом баритону ружног, а величанственог Адријана Ћелентана:

– Кон венти кватро мила бачи... оди семпре перке ламоре... кон венти кватро мила бааачи...

– Шта кажеш? – прену га Долин дјечачки сопран.

– Ништа. Пјевам.

– А шта си реко?

– На талијанском. Кон венти кватро мила баци.

– А шта ти то значи?

– Двадесетчетири хиљаде пољубаца – показа Сабахудин своје знање страних језика.

– Ух! Ко их само изброја, да ми је знати?

– Ма то ти је пјесма, онако, да се пјева... разумијеш?

– Разумијем, разумијем. Него кажи ти мени имаш ли цуру?

Колебао се Сабахудин неколико часака прије него што одлучи да не лаже:

– Немам моментално. Забављао сам се с једном – али смо чесикали. Без везе.

– А знаш ли се љубит?

– Па онако... знам... – превали Сабахудин тешку лаж кријући лице од њеног испитујућег искусног погледа. – Ко да је то неки проблем!

– Нисам ни рекла да је проблем. Дођи овамо.

С недоумицам у погледу Сабахудин крену према шилтету на коме је Доли Бел објема рукама забацивала косу преко рамена кратко трзајући главом у једну и другу

страну. Сабахудин још видје како она раскопчава горње дугме кошуље и како се у томе отвору указује тијесни кланац дојки, од чега га прођоше жмарци цијелим

тијелом и он пожури да сједне прије него што му она нареди.

– Сједи. Овдје.

Показивала је руком на мјесто уз њен десни бок и Сабахудин се примицао с прекидима, након сваког њеног наредбодавног "Још, овамо..." Осјетио је на лицу

њен безмирисни дах и тврде дланове што су му затезали кожу.

– Важно је да нос не смета – говорила је Доли поваљујући Сабахудинова леђа на под, мајчински благим и упорним притиском руку. Сабахудин је осјећао како

му њене руке закривљују главу исто онако како њоме управља брицо, док га шиша: помисли како би то могло бити смијешно да није помахнитале лупњаве

његовог издајничког срца. Њене су усне већ почивале на његовим сухим преплашеним уснама и Сабахудину се учини да она упумпава у његово тијело свој

врући дах.

– Шта си стиснуо уста? – прекиде Доли Сабахудинов први филмски пољубац у животу, и тај тренутак он искористи да дубоко удахне ваздух.

– Зини. Не толико. Шта си зино ко пеш. Мало... И шта си сакрио језик – нећу ти га одгрист!

Као послушно дијете Сабахудин је извршавао њене наредбе измичући свој доњи дио тијела од њеног доњег дијела исто онако како га је измицао на плесним

матинеима, у дому, док је учио плесати неиздрживи танго. Осјећао је како му се уста пуне влажном лучевином језичне игре и поново пожеље удахнути ваздух.

Доли је о томе знала све:

– Важно је дисање. Чему ти служи нос? И рукама мораш радити. Шараш свукуда. Разумијеш?

Сабахудин је шутке климао главом нестрпљив да поново почне очигледни дио љубавне лекције. У поновном споју влажних усана учини му се како се њихова тијела

окрећу у некој космичкој вртешци, у бескрајном простору који ослобађа руку и тијело, усну и језик. Учини му се да он одувијек зна ову науку љубави и пресели

и свој и њен језик у њена уста, објема рукама стежући њено тијело уза се. Доли се, у трену, оте силини његове жеље и Сабахудин помисли да ју је превише

стегнуо.

– Богами – брзо учиш!

Сабахудин је тужнога лица гледао како се Доли сређујући попадале праменове косе, одмиче од лежаја у који га је сама повалила. "Шта сам учинио?", питао се,

осјећајући како му се у срцу гомила болна туга.

– Јесам ли нешто погријешио?

– И јеси и ниси. Превише брзо учиш.

– А ко је тебе научио?

– Један студент, из мога села.

– Ја мислио Шин... ја мислио Брацо.

– Није. Брацо ми је други. Он се и не воли љубит. Не знам зашто.

у нас је срамота бити њежан

Док је изговарала: "Он се и не воли љубит. Не знам зашто." – преко лица Доли Бел поново се навуче паучинаста копрена туге. Узалуд је Сабахудин кушао замислити

Шинтора како се са неким љуби, слика коју је градио пред својим унутарњим оком распадала се у бесмислене комадиће Шинторовог лица са крезубом рупом међу

затегнутим уснама.

– Било би чудо да он то воли... – изговори Сабахудин спорим гласом опреза и колебљивости.

– Зашто мислиш?

– Па зато. То је њежно.

– А он није њежан?

– Није нико у Паткама њежан. Код нас је то срамота.

Увјерен у тачност онога што је рекао Сабахудин покуша учврстити поглед на њеном леденом лицу, али он клизу преко тог упитног леда и паде на под, одједном

свезан за металну копчу црних Сабахудинових