Nerado priznajem, ali... odavno ne gledam žene. Ovde ti godinama dolaze jedne te iste. Hoću reći – sve isto našminkane, slično odevene, sevaju, brate, sisama i nogama, gole, bre, zabadaju se onim štiklama u patos, isto piju, ili koktele ili pelinkovac, a ja, kad mi neko naruči nešto od to dvoje, e, lepo bi se ispovraćao... Pelinkovac i stomaklija se nekad pili samo kad te preseče u stomaku, radi varenja... A kad treba da napravim koktel... Ma, bre, sad ću, baš, da im kitim slamčice i šeširiće... I sve se isto kikoću, sve nešto blazirane, trepću isto, gledaju isto, sve mašu onim kosama, pazim da ih ne zakačim ancerom, sve mislim, iščupaću im neku loknu ili lažni pramen... čudo da napravim. I tako... Ono, ne sporim, kad su tek počele da navraćaju, kad ti je ovaj moj splav postao, kao, nešto popularan, a zašto, ne umem da ti objasnim, ja sam ovo napravio što volim da sam na vodi, a društvo se skupljalo, pa kad se već jede i pije... zinem i zaboravim da usta zatvorim kad mi neka od njih uđe... Zajebavali me ovi moji... Ali, posle, sve ti jedno. Jedna kao druga, treća kao prva... Ma, kao ispod štanc mašine. I tako...
Ali, ta, za koju me pitaš... E, nju sam pogledao. Prvo, zato što je prišla šanku, nazvala dobar dan i rekla: ''Čašu što hladnijeg belog, po Vašem izboru. Sešću za sto u uglu.'' Fino je to, razumeš, da ti neko nazove dobar dan, i još da se seti da ti kaže gde će da sedne, ne moraš da zevaš i da pratiš. Drugo, nisam joj dobro video lice, ali sam dobro zapamtio da je bila bosa. Nosila je sandale u ruci, shvataš? Suknja duga, šarena, široka, talasa se onako, blago, a ispod suknje se samo vide članci i stopala. Bluza neka tamna, kako se kaže za tu boju... čekaj,... da, teget... goli joj laktovi i mišice. Kosa, zift crna, vezana visoko, u konjski rep. Sandale, rekoh ti, u jednoj ruci, a drugom drži tašnu preko ramena. Stojim iza ovog šanka, evo, baš kao i sad, držim krpu i zevam. Čekam da se okrene, da joj vidim lice. Ona prvo spusti one sandale kraj stola, pa lepo, sa obe ruke, uzvuče stolicu... sede, pa pokupi noge ispod stola, onako, odjednom, jedva ih odižući s poda... Tašnu okači preko stolice. Ruke stavi ispred sebe, jednu preko druge, vidim, jednim pogledom smeri mi ceo splav, vrati oči na mene, i nasmeši mi se ispod naočara, i onako, malo klimnu glavom. Treće, ja ne pamtim da je na ovom splavu iko osim mene pio belo vino, čisto, i još ledeno. Dođu neke budže, pa kad treba da im napravim špricer, i još kad ne traže sodu, nego sa kiselom, e, popljuvao bi ih... Eto, tad sam je prvi put video, i, zapamtio sam je, brate, kao što čuješ.
Nije bilo nešto mnogo gostiju, onako, možda, za tri – četiri stola. Ona, onako... ima četrdesetak, je l' da?... vidi se, ali lepo nosi godine... Ponesem joj ja ono vino, onako, u ruci, nešto mi došlo tako da joj odnesem. Ona već izvadila tabakeru i upaljač, ne možeš da proceniš koliko su plaćeni, ali vidi se da nije kupljeno u bilo kojoj radnji. Tanka, tamno plava tabakera, sa zlatnim obrubom, baš onako... ma, fino... A moje piksle... vidiš i sam... il' limene, pa olupane, ili staklene, pa okrnjene... Splav, bre!
- Lepo Vam je ovde. – ne sačeka da kažem ''Izvol'te.''
- Jeste. Meni je lepo. - kažem, i lepo, osećam da sam lupio, da nije trebalo tako, ali, pravo da ti kažem, i odvikao sam se od priče i sa ženskim i sa muškim svetom. Ako neko nešto pita, odgovorim, i to ti je. Ona se onako nasmeja, sva sinu u licu.
- E, tako i treba. Da je Vama lepo. A i meni je ovde lepo.
Vratim se za šank. Posmatram ono malo gostiju... neki je gledaju postrance, ispod oka, a dvojica – trojica, ma, neki nazovi poslovnjaci, okrenuli se na stolicama, pa zijaju otvoreno. Sećam se da sam pomislio... ako neko od njih samo proba da krene ka njoj, Boga mi, skočiću. I, nije samo zbog toga što su mi se smučili ti novi biznismeni, lovani, manguparija i mafija, bre!... Nego... nekako... učinilo mi se kao da nema ko da je zaštiti. Šta li su oni mislili, niti sam mislio niti sam pitao. Jedan skoči da joj kao cigaretu zapali, ma, nije stigao na dva koraka do stola, ona već zapalila, i samo ga prostreli, preseče ga pogledom. Uuuu, zna ova da se brani, mislim ja. Ali, opet, pazim. Nikad se ne zna sa ovima, znaš?
Pijucka ono vino, gleda preko ograde u reku, povremeno raskrsti noge ispod stola, pa ih prekrsti ponovo, povremeno zapali, i gleda kroz dim. Vidiš da je ko zna gde, ko zna o čemu razmišlja... I tako... Posedela sat jedan, možda, ne više. E, jeste, i to sam primetio... Ima lepu ruku, fine, tanke prste, negovane nokte... Sva je, onako, odma' vidiš da je fina, shvataš? Vidim ja, pakuje onu tabakeru i upaljač, vadi novčanik, stavlja pare na sto, pa na ivicu novčanice namesti čašu... onako, kao neko ko zna po kafanama, razumeš? Dohvati sandale, ustade, tašnu na jedno rame, sandale u ruku, pa, krenu da izađe. Pustio bi je da ode i da nije pare ostavila. Nekako... bilo mi lepo što je takva žena došla kod mene na splav. Kad je stigla do šanka, zastade, okrete se ka meni, malo nakrivi glavu, nasmeja se... ''Do skorog viđenja'', reče. A ja se zablenuo u njena usta, jedva odgovorih nešto... Kad je izašla, presavi se u struku, pa obu sandale. I odnjiha se, bre. Normalno hoda, ali nekako... ona suknja joj se vrti oko članka... ma, fina, vidiš odma' da je fina. A ja ti, prijatelju, ostah nekako zatečen. Lepo znam da me je ta žena vratila u one prve dane, kad sam pravio splav, za sebe i svoju dušu. Ne znam kako, ali znam da je nekako. I da je zbog nje. Posle sam opet gledao, kad će neka ženska uđe, ali gledam u noge, razumeš... Ako je bosa, ona je. I sve pazio da na onaj sto gde je prvi put sela stavim papir da je rezervisano.
Hoćeš ti još jedan konjak? Da dospem? Dobar konjak piješ. E... gde sam ono stao? Da! Kažem ti, oko pet, pola šest popodne, onako, kad vidim da sunce krene da pada, ja samo stavim papir... običan papir, ja napisao ''rezervisano'' na onaj sto. U to vreme se pojavila, pa, računam, možda tad šeta, pa će da navrati. Kad, jedan dan, negde oko jedanaest, eto ti nje! Bela, uska suknja, do članaka, bela, duga bluza, u suknju upasana, a na suknji, kroz gajke, umesto kaiša, provučena tamno plava marama. Na vratu svilena tamno plava traka, a dva prsta iznad pupka, stoji medaljon. Na rukama tanka zlatna narukvica, i jedna, tamno plava, pored nje. Kosa, opet u visokom repu, ali sad vezana plavo-belom mašnom. Tašna i one sandale, isto, teget. I, isto, kao prvi put kad je došla, ušeta kao u svoje, sinu joj oko ispod onih naočara, isto nazva dobar dan, i krenu ka stolu. Sačekam da sedne i već joj nosim čašu ledenog belog. Niti mi je rekla, niti sam je pitao. Shvataš, takva je bila da sam odmah znao da ona ništa drugo ne pije osim te čaše vina, baš kao što mi ti izgledaš kao neko ko uvek pije konjak, i to baš ovaj... Bili tu neki moji, pecaroši, popili, pa se razgalamili, al' da vidiš, gleda ona u njih, i smeška se, vidi se da joj prija da ih sluša. Kad sam joj doneo vino, pogleda me, pa me pita:
- Je l' Vam još uvek lepo ovde?
- Jeste. Još mi je lepo.
- I meni je još lepo.
Eto, to ti je bio sav naš razgovor, to drugi put kad je došla. I sve isto. Malo gleda u reku, malo osluškuje one moje ribare, malo ozbiljna, malo se smeška, malo, onako, kako bih ti rekao... kao da odluta, ili se nečega seća, pa, tužna... Kad je pošla, sve isto kao prvi put. Opet ostavila novčanicu, platila isto kao prošli put... ma, šta platila? pretplatila, ali opet ja, osetim, ne treba ništa da kažem na to... razumeš, vidim da ona tako hoće, da zna zašto to radi. I, opet, isto, ode. Isti osmeh, ista rečenica, isto obuvanje sandala...
Posle toga... Pa šta da ti kažem... Nekad je navraćala pre podne, nekad pred sumrak, kako kad. Uvek lepo odevena, i uvek po neki plavi detalj. I ti si je po tome zapazio, zato za nju pitaš? Nekad izvadi knjigu iz tašne, pa čita. A nekad, opet, izvadi neki notes, lista, pregleda, čita čas ovu, čas onu stranu... rastuži se sva, ne sijaju joj oči... samo okrene glavu, skroz je okrene, kao da gleda iza leđa... i samo joj sklizne suza... k'o na filmu, pravo do usta... Upije je, proguta je ustima, ne podiže ruku da je obriše... samo joj se zamagle malo naočare, zatrepće očima, i pusti da joj se suza osuši.
Onda dugo nije dolazila... skoro cele zime. Raspitao bih se ja, ali kod koga? Nikad ni sa kim nije došla, uvek sama. Nemam ja vremena da se brinem za svoje mušterije, ako mi neko za nekog kaže, pa i da znam, ovako... A i što manje znaš o ljudima, bolje ti je. Ali, opet, nekako, navikao sam se da dolazi. Dođe neki trgovački putnik, nudi neka francuska vina, ne pitaj pošto su, da ti se zavrti u glavi, ali, vrede... sve stara po dvadeset i nešto godina... Setim se ja moje Bezimene, pa kupim jedno desetak flaša. Dam sve što sam imao, plus dodam iz kase. I ako ne dođe nikad više, pa, jesam li ja zaslužio da popijem? Jesam. I tako... uzmem.
Uzmi taj sir. Ide i uz konjak i uz vino. Ni njoj nisam stavljao čačkalice, pa neću ni tebi. Uzimaj prstima. I ona je. I maslinke je volela. Radovala im se kao dete. Tako sam navikao njoj da stavljam iz vino, na sto. Ali, posle ih odnesem, nikad istovremeno, nego kad otpije gutljaj, i ispali prvu cigaretu - onda. Posebno sir, posebno masline. I to da ti kažem, nije me sramota. Jednom sam video kako drži maslinku među zubima... e, moj prijatelju, sav se preznojih, ali, onako baš, svojski, skroz... kad je zagrizla, pobegoh iza šanka, u wc. Jedva ga smirih.
Gde sam ono stao? Kad sam je posle toga video? E, da... sećam se, već je bio kraj aprila. Na splavu niko. Samo ja. Ušeta ona kao da je juče dolazila. Isti osmeh, isti pozdrav, opet me pita je l' mi još na splavu lepo, opet kaže da je i njoj na mom splavu još uvek lepo... Ali, ne znam ni ja kako, oči joj nekako... kao ugašene, a i kad se nasmešila, i kad je progovorila... stegnuto joj grlo. Radio svira, onako, ni glasno ni tiho. Neke fine pesme, balade, tužnjikave, ali lepe. Meni dođe samo od sebe da joj sipam ono francusko vino. Pa i jeste svečana prilika... nije dolazila nekoliko meseci, skoro da sam joj lik zaboravio. Taman ja krenuo ka njoj sa čašom, kad podiže ona glavu, ustreli onaj moj radio pogledom, stao ja, ni tamo ni ovamo, ne znam šta joj bi... valjda zbog pesme... Dođem do stola, ali nikako da spustim čašu... E, prijatelju, gledao sam ja razne ovde kako plaču, ali to video nisam... samo joj se odjednom izliše oči, zagrize zubima u donju usnu, kao da hoće da je iskida, a glas iz sebe ne pušta. Grlo joj se uvuklo, oči ispod onih naočara zaokruglile, natekoše lepo, potopi joj se lice. Pobeže joj jecaj, ne stiže da ga u sebe vrati, proguta. Stegla vilice, zgrčiše joj se ramena, steže prste u prstima... jedva diše, kao da je ostala bez vazduha, a glavu ne pomera... Gleda u onaj radio kao da nešto iz njega na nju hoće da kidiše... Ja stao. Ne znam ni kud ću ni šta ću. Ma, da sam mogao da naslutim onako nešto... Nego... nikad... Mislim, gledao sam ja kako plaču, pa se deru, viču, vrište, jecaju, ali, bre, brate, ono sve kao da ih neko snima, a ona... Spustih onu čašu. Vratim se iza šanka. Vrtim se, ne znam gde ću, pa ti izađem napolje. Došlo mi da je zagrlim, da je tešim, da joj tepam kao detetu... Zato sam izašao. Ne ide to. Šta će meni tako nešto? Ali nije mi ni svejedno, da se ne lažemo. Vratim se posle jedno desetak minuta. Ona sedi, mirno, rekao bih. Ni traga suzama. Samo joj lice nešto bleđe. Osmehom me presrete na vratima. Kao da ništa nije bilo. A znamo i ona i ja da jeste. Bilo je. Znam ja da ona zna, zna ona da ja znam. Kao da imamo neku zajedničku tajnu.
- Hoćete li doći da zajedno popijemo još po jedno? – pita.
Aha! Ja inače nikad ne sedam sa gostima, ne mogu da slušam, bre, stalno iste priče, te ovako nam je, te onako nam je, te bilo je bolje, te biće još gore, te ovaj se muva sa onom, a onu kreše onaj, čije je dete bolesno, ko je pokrao koje preduzeće, ko je koga zatekao na gomili, koji će tim da pobedi, ko je kome sasuo šaržer u stomak... Šta me se tiče?! Ali sad, kad me ona zovnu, ja ponesem onu flašu, i još jednu čašu za mene, i sir i masline.
- Čemu nazdravljamo? Pitam.
- Nekom je danas rođendan. Pa, u to ime...
- Ali, nije tebi.
- Nije.
- Nek mu je sa srećom, rekoh.
- Nek je živ i zdrav, odvrati ona.
- Ne znaš gde je?
- Znam.
- Pa?
- Ništa. Malopre je bio u tvom radiju.
- Šta je radio? Pevao?
- Ne. Neko je pevao ono što je on napisao.
- Tebi?
- Meni.
- Kako se zove?
- On?
- Ne. Kako se zove pesma?
- ''Praštam ti dug.''
- Onda je sve u redu.
- Valjda.
- Nije loše biti sam.
- Nije.
- A ti, vidim, lepo umeš da budeš sama.
- Umem. Samo...
- Samo ponekad ti nije lepo?
- Ponekad nije.
- Ali ti je još lepo na mom splavu?
- Jeste.
- I meni je lepo.
Eto... to ti je bio sav razgovor. Pijuckasmo ono vino, oboje se okrenuli ka reci, ja podigao one asure, otvorio joj pogled... Seo, ispružio noge na ogradu, pogledam u nju, i ona isto. I, eto, to ti je ta priča. Nego, ti je znaš, ili si je ovde video, pa se raspituješ?
- Možda je znam.
- Aha...
- Hoćeš još jedan konjak?
- Dospi.
- Ti... uvek tako?
- Šta?
- Igraš se tim ključevima i gledaš svaki čas u telefon?
- Ključevima se igram uvek, a u telefon gledam samo danas.
- Čekaš da te neko zovne?
- Ne. Čekam da nekom stigne moja poruka.
- Doći će ti društvo? Hoćeš li da spremim nešto za klopu?
- Ne. Sam sam. Neće niko doći.
- Hoćeš ti nešto da pojedeš?
- Ne. Dao si mi sir i masline. Dosta je.
- Dobro.
- Imaš li još tog vina što ona pije?
- Imam.
- Stavi jednu flašu na led. Možda ti danas dođe. I naplati. Sve ovo. I to vino.
- Ideš?
- Idem.
- Šta da joj kažem? Ako dođe?
- Ništa. U stvari... Čestitaj joj rođendan.
- Ko joj čestita?
- Pa, ti. Ko drugi?
- Dobro. A ti?
- Ja sam joj čestitao. Sad joj je stigla poruka.
- I oprostio si joj?
- Šta?
- To što te je volela.
- Jesam.
- Što ne ostaneš onda još malo?
- Kao... ko?
- Kao čovek iz radija.
Ex ponto 
Ako mozeš ostati miran kad na tvom putu
Ruke nam se obavijaju, 
Ratnici svjetlosti se prepoznaju na prvi pogled. 
