Pocinjem da citam poruke koje moja krv u meni zubori...

13.4.2008
Kad pesnici pišu romane, oni obično postupaju tako kao da su Bog, i kao da mogu poneku ljudsku povest da obuhvate celu celcatu pogledom, i da je shvate, i da je tako predstave kao da je bog priča samome sebi, bez ikakvih velova, pošto je on svugde i na svakom mestu. To ja ne mogu, kao što to uopšte pesnici ne mogu. Ali moja povest je meni važnija negoli nekom pesniku njegova; jer je to moja vlastita, a ona je povest čoveka – ne nekog izmišljenog, mogućeg, nekog idealnog ili inače nestvarnog, nego jednog istinskog, živog čoveka, koji je jednom postojao. Šta je upravo istinski živ čovek, to se danas svakako zna manje no ikada, te se zato u gomilama ubijaju ljudi od kojih je svaki dragoceni ogled prirode, koji postoji samo jedanput. Da mi nismo još nešto više nego ljudi koji postoje samo jedanput, da se može svaki od nas puščanim zrnom doista skloniti sa sveta, bez ikakva traga, onda ne bi više imalo smisla pripovedati priče. Ali, svaki čovek nije samo on sam, nego je on jedinstvena, sasvim osobita, u svakom slučaju važna i znamenita tačka u kojoj se pojave sveta ukrštaju samo jedanput na taj način, i nikad više. Zato je povest svakog čoveka važna, večita, božanska, zato je svaki čovek, dokle god živi i ispunjava volju prirode, izvanredan i dostojan svake pažnje. U svakome je otelotvoren duh, u svakome pati stvorenje, u svakome se izbavitelj raspinje na krst.
Malo njih danas znaju šta je čovek. Mnogi to osećaju, i stoga umiru lakše, kao što ću i ja umreti lakše kad budem do kraja napisao ovu priču.
Ja sebe ne mogu nazvati znaocem. Ja sam samo tražio, i to činim još i sada, ali više ne tražim po zvezdama i u knjigama, nego počinjem da osluškujem pouke koje moja krv u meni žubori. Moja priča nije prijatna, ona nije zaslađena i skladna kao izmišljene priče, ona odiše besmislenošću i zbrkom, bezumnošću i snom, kao život svih ljudi koji neće više da se lažu.
Život svakog čoveka je put ka samome sebi, pokušaj jednoga puta, nagoveštavanje jedne staze. Nijedan čovek nije nikad bio putpuno on sam, ali svaki teži da to postane, poneko potmulo, poneko jasnije, svako kako ume. Svako nosi sa sobom, sve do konca ostatka svog rođenja, sluz i ljušturu jednog prasveta. Poneko ne postane čovek nikad, već ostaje žaba, ostaje gušter, ostaje mrav. Poneko je gore čovek, a dole riba. Ali svako je hitac prirode uperen ka čoveku.

Svima nama je zajedničko poreklo, majke naše, svi mi potičemo iz istog ždrela; ali svako, kao pokušaj i hitac iz dubina, teži svojoj vlastitoj svrsi.

Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas može da protumači samo sebe samog.

Herman Hese " Demijan"
Objavio smirna u 09:06 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (3) | Pošalji komentar


Komentari:

Pošalji komentar

Eh, baš je lepo ovo ponovo čitati, jer ovo je jedno od mojih omiljenih dela ))) dobar izbor, draga )))
Poslao FemmeFatale u 11:13, 13.4.2008 | Link | |
@FemmeFatale, Hese-a je uvek lepo iznova citati,
drago mi shto ti je prijalo procitati,Hese je sav dobar.
Poslao nisamluda u 11:45, 13.4.2008 | Link | |
Sve sto mogu da kazem, da mi se svidja, i Hesse
je odlican, i drugar ga citira ponekad meni, svidja i se.

Al pazi, reci koje ispisujes, i govoris, te reci si do duse sam TI !!
To je jedan od kosmickih zakona.
Poslao Almsivi u 15:01, 14.4.2008 | Link | |





[Template by: Rapsodia Colors.net] [Adaptacija za BlogOye Portal: WhoreOfBabylon]