Rane..
8.6.2009
Uvek sam se pitala koliko neko moze biti covek, odnosno necovek... i svakim danom ucim to iznova...
I nikako da shvatim da takve stvari ne treba da me razocaravaju.. Pa ljudi su samo ljudi.. prepuni mana, koje jednostavno isplivaju na povrsinu... a mene i dalje tako lako povrede neke gluposti. Neke izgovorene recenice. Neki hladni pogledi. Neki bitni i nebitni ljudi. Ne volim sto sam izgubila svoju ljusturu. I sada i najmanji udarac zaboli. Bole stare rane koje taman bar malo zacele, pojavi se Neko da malo procacka po njima i ponovo ode.. kao da zna tacno kada sam se malo oporavila, pa dodje da procacka kako rane ne bi skroz zarasle. Uvek zna pravi trenutak. Ne znam kako...
Komentari:
Ako ti je za utehu nisi jedina, al nekako vremenom i taj bol otupi pa sve manje i manje boli, ne znam da li bol otupi ili mi postajemo jaci al svejedno lakse se podnosi...pozdrav
Ja draga moja ni ljusturu nisam imala,pa odmah dodju do zivih rana...ali ja sam tvrdoglavija od svih pa i po ceni da boli do kostiju ipak sam covek,veci od njih...to vazi i za tebe,sigurna sam...
Stojim pred svojim krajem
oko mene bogatstvo i vrti
neki ovo nazivaju rajem
dok ja u oci gledam smrti..
Mrzim sto sam emotivni rak...
SUtra je novi dan..
tvoje misljenje nije usamljeno,mene su lomila razocarenja jer nisam mogla da prihvatim ljudsku glupost,lose osobine i tu ruzniju stranu zivota,ali vremeno shvatis da padajuci zbog drugih cinish loshe samo sebi...
