Postoji jedan neverovatan gad koji se zove
Miroslav Antić.
Ždere moj hleb. Pravi moju decu. Nosi moja
odela.
Sa mojom ženom leže u krevet na moje
rođene oči,
jer zna da sam tog trenutka sigurno negde
daleko u Lenjingradu.

I taj Antić sto me je upropastio i kao
pisca i kao čoveka,
dakle: taj, koji ce na kraju leći u moju
sopstvenu grobnicu,
pita me jedno jutro: šta vam je, boga mu,
čoveče,
izgledate mi nekako bolesni?
A šta se, izvinite za izraz, bas njega tiče
kako je meni
i dokle mi je?

O meni se najlepše brinu oni koji me
ostavljaju na miru.
A on pere ruke mojom rakijom. Ima ključ od
mog ateljea.
Ljudi, taj me tera da čitam knjige. Petlja sa
mojim plavušama.
Dere se u mojoj kući. Ogovara me. Svašta
laže.

Deca mi liče na njega, a on nosi kravatu.
Brije se, poznaje neke ljude. Radi.
Svako jutro se tušira. Pravi se da zna sve
o zenbudizmu.
Prevodi knjige. Čini mu se da ima prijatelje.
Mom sinu, zamislite svinjariju, mome jedinom
sinu, kupuje sladoled.

Bio sam mornar. Bežao sam, ili odem, na
primer, u Pariz.
Pokrijem se ćebetom preko glave. Pustim
brkove.
A on me i tu pronađe, u nekoj ulici Žolive,
u nekom bednom hotelu,
i vrati kuci. I rasplače me.

Mati moja Melanija, koja ne zna da je rodila
mene, a ne njega,
više ga voli. Više mu veruje. I on to još
kako koristi.
A on je, uveravam vas, on je ta upeglana stoka
kojoj ja dižem spomenik.

On je ta uvažena životinja kojoj ja pišem
biografiju
ovako popljuvan i sam, i do krajnosti zgađen
što moram da mu javno pozajmim oči i dušu
i ono malo para koje sam jedva pozajmio.

Kad sam ja, na primer, skočio sa
Petrovaradinske tvrđave,
on je uskakao u đačke čitanke.
Kad me je doktor Savić lečio od alkohola,
on se pravio kao da ima neke veze sa
filmom.

Gde god se pojavim, gurao me je da ga ne
obrukam.
Pristajao je na kompromise. Cerekao se na
prijemima.
Primao je moje nagrade. Mešao se u moje
snove.
Jedan licemer.

Jedan stvarni licemer.
Jedan provincijalac!
Jedan koji je trpeo sve ono što ja nikada
necu trpeti.
I koji sada tako fino žuri da crkne umesto mene,
da bi umesto mene,
svinja jedna,
da bi umesto mene što pre jedini živeo.

Mika Antic

I odjednom sam shvatio:
postoje reči bez usana.
I verovanje bez daha.
To je nekakav izazov onoga što je ispred nas,
kao da te začikuju da nešto nećeš uspeti,
a ti probaš i uspeš.

Zamisli da si sova i dužnost ti je da žmuriš
i da se bojiš svetlosti.
A ti se čvrsto zarekneš i hipnotišeš sunce.

Objašnjavanjem stvari,
oduzimamo im nešto od one lepe čarolije,
od onog zlatastog omota,
ispod kojeg se kriju tolika čudesna
značenja svega što izgleda isto.

Reči su iskraćale. I iznošene. I krpljene.
Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena,
ostaje samo smisao kao čudo svih čuđenja.

Mika Antic

Možda niko nije umeo da te želi ovako
kao ja noćas.

Tvoje ruke bele kao samoća.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća.
Tvoj malo šuštavi glas.

Sa nosom dečački prilepljenim
uz okno vagona,

nejasan samom sebi
kao oproštajno pismo padavičara,

i čudno uznemiren toplinom
kao razmažen pas,

putujem, evo, putujem
da natrpam u glavu jos neslućene predele,
da drveću poželim najlepšu laku noć
na svetu,

da se vrtim kao lišće,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.

Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.

Mika Antić

Podeliću sa tobom
sva moja šašava zdravlja.
Zavoli moju senku
što se klati niz dan.

Sutra nas mogu sresti
ponori ili uzglavlja.
Ludo moja, zar ne znaš:
divno je nemati plan.

Izidji iz tog detinjstva
kao iz starih patika.
Zavoli moj osmeh, dubok
kao jezerske vode.

Evo, i ja sam se izuo.
Pod vrelim tabanima
rastapa mi se asfalt.

Budi uz mene kad odem….

Mika Antic