Ne umem da shvatim svoje emocije. Ni svoju neobjasnjivu zelju za patnjom. Nekako, ne umem da budem srecna kada je ljubav u pitanju. Ne mislim na izbor momaka, vec na to da jednostavno ne umem ad uzivam u sopstvenoj sreci... Uvek trazim ono zrnce neceg loseg. Trazim crno u belom. Trazim manu svojoj sreci.
I uvek je pronadjem. Ako je zaista nema, moj mozak je lako izmisli. Nikakav problem.
Tek kada me tu, u predelu srca zaboli, tek tada se osecam kompletnom. Tek tada mogu da funkcionisem. Da zivim. Volim. Pisem.



Ne umem da budem srecna.Verovatno sam bas zbog toga i ovoga puta pronasla nekog ko je totalna suprotnost meni. Nekog koga bih tesko ukrotila. Nekog ko predstavlja veliki izazov. Misteriju. Nesto novo. Drugacije. Nekog zbog koga bih lako patila. Verovatno sam ga zato i pronasla. Umem ja to. Da idem svesno sama protiv sebe. Ponekad to cinim nesvesno, ali ovog puta to nije slucaj.
Sada potpuno svesno pozelim da budem njegova.. Cini mi se i da se totalno svesno zaljubljejem u njega. u njegovu energiju. U njegov glupavi smeh koji mi se cak ni malo ne svidja. Ali on je kao magnet. koji tako jako privlaci. On je bas onaj tip zbog koga biste upozorile drugaricu da se pazi i bezi, jer je on opasan. Opasan za nasu emotivnost. Zavodljiv. Svestan svoje harizme, pa je zato koristi bez rezerve. Ali, zato biste mu vi bile u rezervi. Ili vasa drugarica. Ili neka potpuno druga cura. Imao ih je puno. I imace ih jos.
Samo to njegovo iskustvo ga cini jos privlacnijim. Svaki njegov dodir je magican. On je bas onaj tip na koga znate da ne trebate da padnete. Ne trebate. A ipak padate. Skroz svesno. Jer ne mozete protiv njega. I to sama pozelis. Nije on taj koji juri. On pruzi sebe onoliko koliko je dovoljno da se navuces. Da, bas kao droga....
On je moja doza heroina koja mi je tako potrebna.
On je moja droga. A dao mi je sebe tako malo.
Kako sam tako lako pala?!