...Nije mi jasno kada cu vec jednom da odrastem i da pozelim normalne stvari.. Da ne budem vuse klinka koja zeli ono sto je "zabranjeno" ili nemoguce, koja padne na zeleno-plave oci koje do sada nije ni primecivala, niti pozelela ikad...a sada su joj misli preokupirane njima...
Dokle cu zeleti nemoguce? Boriti se sa vetrenjacama? Sanjati sve ruzicasto? Ostavljati dobro i sigurno zbog doze misterije i izazova... Nikako da odrastem. I dalje zivot shvatam kao igru. Kao jednu veliku igru. Dopustila sam novom igracu da udje u nju. I to kakvom igracu.... Onom koji je spreman na sve. Onom koji je toliko razlicit od mene da me to istovremeno i plasi i privlaci....
Kako razumeti sebe nakon svega? Kako shvatiti tu neodoljivu zelju da budem njegova iako sam svesna da on nikada nece biti moj?
I dalje se ponasam totalno naivno...Izgubljeno... Kao da ne mogu pronaci svoje mesto u ovom ludom svetu.. Pa zato lutam... Naletim na pogresne i pustam ih u svoj svet kao da je to najnormalnija stvar na svetu iako znam da nije...
Znam da je on takav kakav jeste. Mala zunzara koja leti bez glave. Radoznao do ludila, zeljan novih stvari iznova i iznova, otvoren za sve mogucnosti. Ne slusa glavu, vec samo svoje zelje i strasti. Prepusta se uzivanju. Jer za njega je zivot uzivanje. Ne pronalazi sebe ovde, ali ipak pronalazi radost. Vikende provodi ljubeci neke nove usne, ne dozvoljavajuci nijednoj da ga veze za sebe. Sa svojih dvadeset pet godina, nije spreman da izgubi svoju slobodu. Ne znam da li ce ikada i biti spreman...
Dok ljubi moje rame, osecam da bih se lako mogla zaljubiti. Dok osecam njegov dodir na svojoj kozi, pozelim da budem tu zauvek. Njegova. Da upijam njegov miris i da ne prestajem da gledam njegove oci.
Ali, onda se javi zrnce razuma. I ja bezim.
I on zna da cu pozeleti da se vratim. Kao i sve pre mene. Zna koliko je jak njegov magnetizam.
Pusta me da odem sa blagim smeskom na usnama.
Sigurna u sebe odlazim, iako sam se vec nakon treceg koraka pokajala. I vec pozelela njegove usne na svojim ledjima...


Lycka