| |
| Postala sam godisnjak....barem kad je blogovanje u pitanju.... naslov dovoljno govori..... kraj, a ne znam cega..... kraj, strpljenja, zelja, motiva, volje, ideja, stremljenja..... kraj svega.... osim zelje da pocnem iz pocetka....izbrisem proslost, krenem od nule, i jedina mi je zelja da imam mir u dusi. da mi je moje dete srecno i pored mene, da mi je drugo dete srecno i da ode.....za svojim zivotom, da nadje sebe, da se izbori za mesto pod ovim nebeskim svvodom. a meni treba samo mir i spokojna dusa. na dobrom sam putu, doduse tek pruzila prvi korak, i znam da ce biti tesko i znam da ce boleti, i znam da necu lako stici do cilja....al moram, jer mi treba mir i spokojna dusa. |
Objavljeno: 1.5.2012, u 21:25 |
Komentara (1) | Pošalji komentar | Link |
|
Plašim se da nije fer što ću ovo napisati, da nije fer prema mom Mišku. Miško ima bezgranično poverenje u svoju majku, i sve što radim, radim kako bi njemu bilo bolje, lepše, kako bi on bio srećniji a i ja sa njim. Onai ljudi koji me znaju od početka mog blogovanja shvatiće o čemu pričam, možda će neko pomisliti da i nisam baš normalna kad pišem o ovakvim stvarima ali...... Retke su prilike kad me lepa emocija inspiriše da nešto napišem, uvek je to neka tuga, seta, ili šta već.
Miško već nekoliko godina pije lekove koji ga malo "spuštaju", umiruju, regulišu ponašanje. Pored redovne terapije za epilepsiju njegova dokotorka mu je dala i "rissar", koji kad god mu dajem u ruku oko srca me nešto stegne. Čitala sam uputstvo, pa neželjene efekte, pa bolesti kod kojih se taj lek daje.....i nimalo mi se ne sviđa. Igrom slučaja, pre neka dva meseca bio je prehlađen i nisam htela da ga vodim u Boravak . Ostao je kući, ujutru sam mu spremila doručak, skuvala čaj, i kad sam krenula prema tabletama vidim da nemamo "rissar". Pomislim, pa hajde da probamo, bitno mi je da pije lek za epilepsiju a ova situacija mi se učinila "baš zgodnom" da probamo hoće li biti isti, hoće li biti malo opušteniji, možda mu više ne treba taj lek....ma svašta mi je padalo na pamet. Prvih dana , ništa posebno se nije primećivalo, bio je malo vedriji, raspoloženiji, ....i hiperaktivniji. Odjednom je imao smisla za humor, smejao se (možda i više nego što treba), zadirkivao svoje drugare u Boravku. Meni je sve to bilo jako simpatično (za razliku od mojih kolega u Boravku koji su non-stop sa njim ) Ali hajde da se vratim desetak godina unazad, kada je Miško bio u pubertetu, kada su počele one "momačke reakcije". Prirodna i normalna stvar. Dal je to sreća il ko zna šta, nisam imala većih problema s njim kad je u pitanju seksualni nagon. Naravno pratim ga iz časa u čas, iz dana u dan iz godine u godinu......i nikada ali baš nikada nisam primetila da je došlo do one faze vrhunca, i da je "obavio posao". Odlazio je u sobu, legne u krevet, pa se vrtucka, pa čujem neke zvuke, podvriskivanje, ali nikad do kraja. Naravno raspitivala sam se i razgovarala sa doktorkom, koja me je savetovala da je najbolje da ga otac nauči kako da pomogne sebi. Nažalost, otac nije hteo ni da čuje za tako nešto. Što je još tužnije ni starijem bratu nikada nije palo na pamet da se zapita kako to radi Miško, da li uopšte radi takve stvari, i ako radi trbea li mu pomoć da ga posavetuje......Pa ne mogu još i to. Sve sam učinila, kupam ga, brijem ga, ja sam mu i drug i drugarica i majka i živim za njega, ali ne mogu to. Bilo bi mi bolesno, bilo bi nezdravo, ne mogu i tačka.
I onda dođe dan kad mi je ponestalo "rissara", pa prođe još koji dan, mi kod kuće, uobičajeno popodne, ja gledam TV, Miško se povukao u sobu, čujem ga da se vrpolji, podvriskuje, meškolji se.....Posle nekog vremena izlazi iz sobe i pita me jel može da obuče čiste gaćice.
Kad je otišao u dvorište, proverila sam i prvi put videla trag.
Plakala sam. Malo od tuge, malo od sreće.
I tako svaki drugi dan.
Dete srećno i zadovoljno, smireno.
Međutim u kolektivu je postao i previše hiperaktivan,
Zakazali smo kontrolu kod doktora
Doktor je insistirao da se "rissar" ponovo uvede.
I dalje se uvuče u sobu, pokrije ćebencetom, vrtucka se, podvriskuje....ali nema više traga. "Rissar" je učinio svoje.
A mene opet hvata tako neopisiva tuga. |
Objavljeno: 7.10.2010, u 11:59 |
Komentara (3) | Pošalji komentar | Link |
|
| Posle više od godinu dana evo me opet. Zadnji put sam pisala u julu prošle godine, pa mi se nekako pobrkala lozinka, a iskreno nisam nešto ni imala inspiracije za pisanje. Nemam je ni sad, al hajde čisto da se prijavim da sam tu, Ponekad prošetam po blogoyu, vidim i stara i nova lica, pa na fejsu vidim neka okupljanja blogera i usput im jako, jako zavidim :(((((. Poglavica me spasi pa mi dade novu lozinku. Imam ja vrlo često potrebu da "zalepim" neku emociju na post, a emocija svakojakih i svakodnevnih ima na pretek. Ovo moje "ćure" o kojem sam već puno pisala u prethodnim postovima opet mi je tu negde iza leđa, pa me požuruje jer dečko je maher za youtube, sluša sve i svašta pa ću ovaj postić morati brzo da završim i da mu ustupim mesto, jer kad brat dođe s posla ne može niko da priđe kompu. Blogeri, veliki pozdrav za sve :)))))) |
Objavljeno: 5.10.2010, u 18:41 |
Komentara (7) | Pošalji komentar | Link |
|
Verovatno će se neko zapitati: "pa šta ova žena hoće od svog života, ovamo kuka kako joj je teško a kad dođe vreme....ona opet kuka".
Pre 18 godina kad sam započela moju borbu za napredak mog deteta, za njegovo bolje sutra, za njegovo osamostaljivanje....u celoj toj borbi uvak sam bila tu pored njega, nismo se odvajali ni jedan trenutak jer bila sam mu potrebna.Samo kad su nas na silu rastavili pa njega smestili u bolnicu dok je bio mali, samo je to period kad smo bili razdvojeni. Milion puta sam pomislila kako bi bilo lepo da i on idzađe uveče sa svojim društvom, da otputuje negde, da ode na ekskurziju. Pa svaka mi je ekskurzija starijeg sina i ostalih znanin i neznanih đaka bila kao so na ranu. Samo ispraćamo nas dvoje, a njega nikad da ispratim. On uvek uz mene. A već odrastao, stasao u pravog momka.
Došlo vreme, 08.juli, budim ga a njemu se ne ustaje....Skuvala sam mu nesić. To ga je malo pokrenulo. Izvrnu svoju kaficu na brzinu i vrati se u krevet. Vidim da mu je teško. Ne ide mu se, jer zna da ne idem i ja. Tu sam ga malo "zamuvala", kao žurimo se, pobeći će nam autobus, pa šta će drugari tamo bez njega....plakaće.Tuširanje, doručak, tabletice, putna torba već juče spakovana, mama mu sve pokazala šta nosi i gde se šta nalazi, dala mu instrukcije kako treba da se svako veče tušira i prljavi veš da stavlja posebno ( koliko će on to shvatiti ), sunčane naočare na onaj njegov mali prćasti nosić, slamnati šešir na glavu.....seo pored svog najboljeg druga iiiiiiii odoše. Poljupci, mahanje,......a mene steglo oko srca pa hoću da svisnem. Ode mi dete sedam dana na ekskurziju. Borim se sa svojim osećanjima pa sve nešto kao radim, pišem neke izveštaje, stisli me rokovi al ne ide. Zovem muža da dođe po mene jer osećam ne bih mogla sama doći do kuće. Ne želim da uznemiravam ljude koji ih vode na ekskurziju, pa oni imaju pune ruke posla. Odveli su 17. dece od toga jedan broj dece su u kolicima, nepokretni, jedni su hiperaktivni....ma ne bih im bila u koži. Kući sam popila jednu "veselicu", zaspala, ali ni posle buđenja moje "srculence" ne pušta. Onda uveče usledi telefonski poziv, kažu mi "Laki pa on je predobar, prava beba, nije nervozan, sve sluša, nikakvih problema nemamo sa njim, hoćeš da ga čuješ?" Pa naravno da hoću, a on kratko i jasno kaže " Dobro sam laki, čućemo se sutra, ćao, ćao...." Imala sam utisak da ga gnjavim, pa je hteo da me otkači što pre. Moje dete odraslo, ali ovo odvajanje od mamine suknje je mami mnogoooooooo, mnogooooo, teško palo. Brinem za njega, samo me je strah da ne pati, da nije tužan......Uh, i sad me "čukica" podseća da je tu. Al šta ću, takav je život. Čekam sredu, u stvari jedva čekam sredu pa da ga mama i dočeka sa ekskurzije. |
Objavljeno: 9.7.2009, u 12:46 |
Komentara (8) | Pošalji komentar | Link |
|
| Dvadeset i dve godine. Nezna cega. Ne moze ih definisati. Svaki normalan covek moze da kaze ; " dvadeset dve godine srece, ili dvadeset dve godine tuge, ili dvadeset dve godine pakla ....ili neznam cega vec...." Kad se dvadeset dva pomnozi sa Novim godinama, osmim martovima, rodjendanima svojim, njegovim, decijim, slavama: njegovim, kumovskim, ....ma svim onim sto je njoj pricinjavalo srecu ili bar zrno srece.....on se trudio- ali bas trudio da joj to tako zagorca da dodje u onu ludu fazu kad kaze " Ah Boze tako mi je svejedno hocu li ujutru osvanuti ziva". I koliko god se ona trudi da je to sve ne dodirne, i ne povredi....ipak je jako,jako boli dusa i zebe joj oko srca.
Ponekad svratim na blogoye i procitam poneku pricu, a skoro sam citala neke dirljive "Mozda sam to bila JA" |
Objavljeno: 30.4.2009, u 18:37 |
Komentara (13) | Pošalji komentar | Link |
|
| Ne znam zasto, ali ipak i u ovim godinama jako mi je stalo i puuuuuunoooo mi znaci kad me se neko seti. Iz petnih zila se trudim da se setim meni dragih ljudi, da ih obradujem,iznenadim kad ni ne slute.Tad je iznenadjenje jos vece kad ga ne ocekujes. Cak mi se desavalo da posaljem mojim prijateljicama poruku sa tekstom "E, pa srecan mi rodjendan". Koliko zvezdica u naslovu toliko "godinica".(malo li ja?)
P.S. Jos uvek me niko nije naucio kako da ubacim neku lepu slicicu u post, a tako bih vam svima "servirala" jednu rodjendansku tortu, i poneko picence. Mogli bi to neki moji prijatelji da urade za mene u svom postu. Blogeri, iako me nema cesto, puno mi znacite, ljubim vas sve...:)) |
Objavljeno: 31.1.2009, u 13:22 |
Komentara (8) | Pošalji komentar | Link |
|
| Godinama sam vec u istoj prici.Kako pomoci mom detetu, kako pomoci ostaloj deci ometenoj u mentalnom razvoju.Toliko me obuzima, toliko se dajem, toliko uzivam u svakom i najmanjem uspehu, a Bogu hvala ima ih mnogo. Od malog udruzenja sa nekoliko roditelja i dece, i ponekog druzenja u igraonici postigli smo jedan zavidan novo ozbiljne organizacije koja danas ima svoj Dnevni centar-celodnevni boravak gde se skupljaju umereno,tesko i visestruko ometene osobe. U Centru rade mladi divni ljudi sa puno entuzijazma i ljubavi. Posveceni su deci (osobama) svih devet casova svaki dan. Najnovije postignuce nam je nas sopstveni kombi prilagodjen prevozu osoba sa invaliditetom.Usluga je predobra, decu preuzimamo ispred njihove kuce, dovozimo ih u Dnevni centar, i opet vracamo kuci kod njihovih roditelja. Toliko sam ovih godina obuzeta sa nasim korisnicima da bukvalno ne gledam ni levo ni desno. Vrlo cesto imam priliku da cujem rec "socijala", "socijalna kategorija"...ali ja gledam samo moju decu i nas napredak.
I onda juce, prvi put srecem se sa jos jednom kategorijom - razlicitom od nase. Deca iz hraniteljskih porodica. Igrom slucaja, hranitelji i deca bili su nasi gosti u boravku. Svi su dosli da preuzmu paketice koje nam je dodelio Deda Mraz iz Centra za socijalni rad. I onda na jednom mestu gledam andjele, zdrave.lepe, rumene, vesele,u krilima necijih majki a nazalost ne svojih.Da tuga bude veca oni te zene zovu "mama".Pa gledam jednu vremesnu gospodju koja ima i unucad kako u narucju drzi bebu od deset meseci. A beba muska, pa kad razvuce osmeh a pojave mu se one dve jamice na obazima, a zabele se cela dva zubica pa zamlati i rukicama i nogicama od srece, pruza ruke svakoma.....A tu, u blizini su mu jos dva brata i dve sestre, koje su kod nekih drugih "mama".
Pa bacim pogled na nase andjele.
Neko u invalidskim kolicima, neko cutljiv, stidljiv, neko pa opet hiperaktivan, neko u celoj toj guzvi ispusta krike, dal zbog srece, dal zbog guzve ne znam. Gledam odrasle ljude, momke, devojke koji se isto raduju tom paketicu kao i ono dete od tri-cetiri godine....
I jos jedna slucajnost, danas odlazim u gerontoloski centar da obidjem moju komsinicu koja je juce smestena, i gledam te stare ljude, nemocne,stare, bolesne na izmaku zivota.
Sve je to socijala, i svaka je vredna paznje, ljudske reci i topline.
Nema kantara koji moze izmeriti kome je teze.
|
Objavljeno: 27.1.2009, u 22:35 |
Komentara (14) | Pošalji komentar | Link |
|
| Na danasnji dan prosle godine sam poslala mojoj vrbares poruku : " *-jedna * zvezdica za srecu;jedna * zvezdica za smeh ; jedna * zvezdica za iskrice u ocima...Ma sta nabrajam , sve zvezde sa neba neka ti se spuste na dlan i ulepsaju ovaj rodjendanski dan.". Moja vrbares je tako nekako nazvala i svoje kategorije postova...po ovim zvezdicama. Nismo tako blizu i nije stigla da me nauci kako da ubacim neku dobru muzikicu ili slicicu za njen rodjendan. Dobro bi dosla neka tortica. MILA MOJA SRECAN TI RODJENDAN. Generacijo moja, pa mi smo u najboljim godinama. Lolim te PUUUUUUUNNNNNNOOOOOOOOOOOOOOOOOOOO. I naravno od MIska veliki poljubac. |
Objavljeno: 18.12.2008, u 21:09 |
Komentara (5) | Pošalji komentar | Link |
|
| Jako bih volela da cujem jos necije misljenje, mislim da mi je od velikog znacaja za moj buduci (koliki toliki zivot). Cvrsto sam resila da okrenem list. Necu vise da budem ona ista budala, da prastam, da cinim, da pomazem, da volim, da imam razumevanja, da trazim opravdanja za lose postupke, da se smejem i kad mi se place......Kome i zasto. Da svaki put iznova lupam glavom o zid, da gledam kako su ljudi bezosecajni. Da me cene i postuju samo dok to njima ide u prilog....Zasto da trosim energiju za nekoga ko mi nije bitan u zivotu. Sva energija ovog sveta mi je potrebna za moje dete i necu vise da je trosim i budem povredjena....Molim vas, recite mi ima li sanse da se neko ko ima 45 promeni preko noci, i bude drugi covek, druga zena....Resih ja pa sta mi Bog da. Zaustavicu zemlju i silazim, jer dosta mi je ovakve voznje.... |
Objavljeno: 7.9.2008, u 01:12 |
Komentara (15) | Pošalji komentar | Link |
|
| Kakav je divan osecaj kad je svuda oko tebe mir, spokoj, harmonija....Sve ide nekako svojim uobicajenim a lepim tokom. Posao, kuca, razgovr,dogovor, osmeh, paznja....I prosto se osecas kao da lebdis. Kao da si ne bas na sedmom nebu ali tu negde blizu. Ali valjda kad si blizu neba uvek mozes da ocekujes i munju iz tog vedrog neba. A te su najagore. Munje iz vedra neba te pogode a ti si nespreman, ne ocekujes je, i onda te tako strasno zaboli, i ta munja udara direktno u srce, jer je dosla od tvog rodjenog (pa jos prvorodjenog). I tu se pamet pomeri, neznas sta te je snaslo, cime si zasluzio tu munju, dali samim cinom rodjenja istog, ili dugim godinama briznosti,odgajanja, ljubavi, besanim nocima bdenja pored kreveta dok temperatura ne padne, besanim nocima cekanja da se vrati iz grada, kolacima koji su omiljeni, patikama,majicama,farmericama,jaknama.....zivotu koji sam mu podarila. Ni jedna munja ne moze tako da dotakne i povredi, kao ova munja iz vedra neba. A tako je bilo vedro,suncano,mislila sam da je ceo svet moj. Vratice se opet i sunce i vedro nebo, ali ostaje taj gorak ukus, i oziljak. Mozda postoje neki melemi koji te oziljke uklanjaju. Ako neko zna neka mi javi, jer ovo strasno boli. |
Objavljeno: 23.7.2008, u 22:01 |
Komentara (5) | Pošalji komentar | Link |
|
Predivan dan .
Celo moje Drustvo, i ja naravno sa njima uputili smo se danas na izlet, druzenje sa prijateljima iz susednog mesta. Ambijent vise nego lep, lovacki dom, visoko drvece da nam pravi hladovinu, drvene klupe i stolovi....mmmmmi na kraju lovacki paprikas. Bilo nas je stotinak. Nismo mi bili jedini gosti. Iz jos tri Opstine Drustva su dosla na "sportsko nadmetanje" i druzenje.
A sta da kazem o osecaju, kad si okruzen prijateljima , poznatim licima a u svemu tome "sva moja deca" srecna i zadovoljna. Ma jednom recju prava uzivancija. A onda stize SMS. "Dolazim , imam krem pantalone, majicu boja cokolade".
Uvek sam verovala da andjeli silaze sa neba  , al ovaj moj andjeo dode pravo iz kola. Prilazi mi, odmah smo se prepoznale, iskren osmeh, poljubac, pa zatim razgovor... A oci, pa ne mogu ni da opisem Valjda je dovoljno reci "Oci andjela" .Ma priznajem, dotakle smo se i blogera, a sta da radimo kad smo obe blogerke.
Mnogo je dobro, kad znas "s kim imas posla".
Al vreme je brzo proslo i po mog andjela opet dodjose kola, neznam kako ona al ja sam bogatija za jedno novo prijateljstvo.
I kad dodje vreme "sportskog nadmetanja", pade kocka na mene da u ime ekipe osvetlam obraz. Ja , koja ima fobiju od lopte i svake vrste sporta, morala sam da se takmicim . (Decu smo postedeli zbog vrucine, a i naruckali su se paprikasa pa su bili pospani). Moj civilni vojnik i ja. Ostale cetiri ekipe su imeale isto po dva takmicara. Ljudi moji, ni ja nisam verovala, ali bila sam najbolja, i moja ekipa osvoji prvo mesto. Normalno imala sam podrsku iz "publike". 
Da je vise ovakvih dana, gde bi mi bio kraj.... |
Objavljeno: 31.5.2008, u 19:48 |
Komentara (5) | Pošalji komentar | Link |
|
Pre dva dana moja ljubav ( a ko bi bio nego moj Miskic) i ja smo isli u N.Sad na neki kontrolni pregled. I posto imamo rodjake , ostali smo preko vikenda kod njih. Bilo nam je prelepo. Baka je htela da ugodi po svaku cenu i Misku i meni. I u svem tom ugadjanju, moj sin je prvi put pio kafu. I to neskafu. Kad ga je baka pitala jel hoce, prvo je pogledao u mene, podigao obrve, ocekujuci moje odobrenje. "Ma hajde moze, to nije ona gorka kafa...." rekoh mu ja. A on me pita : "Laki, od ove kafe nece porasti repic Misku?"
"Nece duso, tu mozes slobodno da pijes". Eto sad vise nikad necu morati sama da pijem kafu, imam drustvo...i to kakvo drustvo. Koliko srece, toliko i neke skrivene tuge u meni..... |
Objavljeno: 18.5.2008, u 14:56 |
Komentara (13) | Pošalji komentar | Link |
|
| HRISTOS VOSKRESE, srecanUskrs svim pravoslavnim blogerima.
Nesto me tera da napisem ovaj post, mozda i ne bi trebalo ali zelim da imam negde zabelezeno do kad nam je u goste dolazio zeka....
Jucesnji dan kao i svaki pretpraznicni, uzurban, pripreme kolaca, spremanje kuce, i svih onih sitnica koje sam mogla uraditi juce da bih danas uzivala u Vaskrsu sa svojom porodicom.
I u toj zurbi, jer mora se misliti na stotinu stvari ( kako napraviti sto jeftiniji kolac, i kako izbeci suvisne troskove i uklopiti se u oskudni budzet ) , zaboravim da imam u kuci bebu od 19 godina, koji je svih ovih godina brao travu za zeku i ostavljao mu sarena jaja pored svog kreveta.
Sinoc pre spavanja, ulazim u sobu kod mog sina i vidim da je uredno nabrao travu i stavio nekoliko jaja. I?
Sta da mu kazem.
"Znas sine u stvari taj zeko ne postoji, i vise nece kod tebe dolaziti"
Ili:
" Nisi bio dobar, pa ti zeko nece doneti nista" A bio je dobar i uvek je dobar.
Racunam, ujutru cu poraniti pre njega pa cu skoknuti do prodavnice i kupiti mu par sitnica kojima ce se obradovati.
Ali uzbudjenje je bilo preveliko, jer moj sin se probudio oko 6 sati i zalosno konstatovao da mu zeko nista nije doneo. Ipak sam ja isla da "proverim" da slucajno nije bila kapija zakljucana, ili "da nije zeko mozda greskom ostavio poklone negde drugo". I dok sam ja krisom unosila "zekine" poklone u korpu sa travom i jajima, tata ga je u drugoj sobi zagovarao.
Kako smo svi bili "Iznenadjeni" kad smo videli da je zeka ipak usao kroz prozor i ostavio poklone za Miska .
Naravno da je dobio polone od zeke kad je dobar decko. NAJBOLJI NA SVETU
|
Objavljeno: 27.4.2008, u 21:08 |
Komentara (8) | Pošalji komentar | Link |
|
Bogatstvo je sirok pojam.....
Davno je davno bilo to, kad sam bila mala i slusala mog oca koji je nama trima govorio kako je on najbogatiji covek na svetu jer ima tri cerke. I jos je govorio : "Deca su najvece bogatstvo". Onda mi to uopste nije bilo jasno gledajuci nas kako smo siromasno ziveli.. Nas tri , jedna drugoj do uva, pa dok do mene (najmladje ) dodje haljinica ili pantalonice to vise ni na sta ne lici. A gde je sve ostalo sto prati jedno bogato detinjstvo......U to vreme u skolama se vodilo racuna o najsiromasnijima, i mada to uvek izazove setu kod mene kada razmisljam o tom periodu, beskrano sam zahvalna mojoj uciteljici koja je za mene uvek nalazila "polovne" cipelice, skolsku torbu,uniformu (tada se nosila), i obavezno besplatnu uzinu. Cisto da se ne razlikujem od ostale dece.
Danas kad sam majka, roditelj, shvatam sta je moj otac govorio.
Postoji jos jedna vrsta bogatstva koju sam ja stekla kroz zivot. I to je zaista NEPROCENJIVO bogatstvo. Da li je neko rekao ili ne, neznam .Mozda i jeste. Da je covek bogat onoliko koliko ima prijatelja. Mislim da je to istina. Ne da mislim nego znam.
Covek je drustveno bice i normalno je da ima poznanike, drugare, kolege, komsije..... i prijatelje.
Poslednjih dvadesetak godina kao nikad su mi bili potrebni prijatelji. I imala sam ih. Nekoliko.
Ne pijemo svaki dan kafu, ne cujemo se ponekad mesecima, ne vidimo se, a prodje i godina-dve, ali moji prijatelji su tu onog momenta kad mi zatrebaju. Da me saslusaju, shvate, daju podrsku, pomognu ako mogu.
Prijatelj je neko kome ne zelim sve ni da kazem sta me boli i koliko mi je tesko, jer znam da cu i njemu naneti bol i patnju.
Prijatelj je neko ko se nudi, ko te prosto tera da ti pomogne. Ko razmislja za tebe, i o tebi.
Prijatelj je neko ko ce tvoju tajnu odneti u grob.
Ja sam BOGATA zena, a ne plasim se pljacke jer moje bogatstvo nije u zlatu,dijamantima,parama - moje bogatstvo je u srcu i u mojoj dusi.
U mojim PRIJATELJIMA
|
Objavljeno: 20.4.2008, u 14:03 |
Komentara (12) | Pošalji komentar | Link |
|
Hocu li ja ovo umeti da ispricam na dobar nacin neznam ali pokusacu. Sve u svemu istinit je dogadjaj, od juce iz mog bliskog okruzenja iliti komsiluka.Samo se nadam da medju komsijama nema blogera da mi nebi udarali repliku.
Glavni junak ove price je komsija M* deda od 70-ak godina. Tesko bi ga bilo definisati. Svajcarski penzioner, kaze sam da je pemziju dobio na ludilo, a jos su mu usput pale "balete" pune secera na glavu. Nesecam se tacno koliko "baleta" ali cini mi se nesto jako puno. I odavno on ovde "uziva" svoje penzionerske dane. Okruzio se sa malim milionom pernatih ljubimaca, od morki,plovki,curki, pa preko patki,guski,kokosaka i valjda ima jos nesto u tom bogatom asortimanu. U svemu tome jedno 10-12 koza sa sve momkom medju njima ( da se ne placa kad zatreba da jarac skoci) Neznam koliko vam je poznato ali nema goreg smrada od uspaljenog jarca. To nije sve, u kuci otprilike 10-ak macaka, svih uzrasta i boja, jos poneka oda oko kuce i po dvoristu, a o dzukcima ne bih ni da pricam, njih ima sigurno 7-8 komada. Da se nadje, zlu ne trebalo. Kroz dvoriste se ne moze proci od smeca, djubra, raznoraznih rezervnih delova.......
Sve se jako brizljivo cuva za crne dane. A pemzija se rasporedjuje na dvoje "decice " (koji pritom ne pricaju jer se nekome od njih ucinilo da je onaj drugi dobio vise od taje ).
Elem, pored komsije M* zivi tik uz njegovu kucu komsija N* (a pritom je moj brat od rodjenog ujke). N* kuca je jednom recju savrsenstvo, dvoriste je kao park, od tuja, jela, breza, ruza, i engleske trave ne znate gde pre pogledati. Raj na zemlji. Iznad kuce ogroman vocnjak kajsija , uredjen savrseno. Ma takav je i komsija N* (ne zato smo mi je brat) nego je covek sav od akcije, jednostavno nema praznog hoda, mozak radi 300% na sat. Ima dva divna sina, vaspitana, obrazovana, i vrlo pristojna.
Ovo je bio "kratak" opis glavnih junaka ove price.
Juce popodne dok sam ja "kulirala" uz moju popodnevnu kaficu u dnevno sobi, cujem da dopiru neki glasovi iz pravca decije sobe. I malo mi nije jasno zasto je moj sin na TV pustio domacu seriju, i to jos tako neku kriminalisticku. Cujem kako neko vice " izadji kukavice, dodji ako smijes, ja sam lud 99% i kad te ubijem necu odgovatari za tebe" Jeb*** ti majku koja te oprasila, je* ti svoju sestru, ti ces moju medju dirati e evo ti medja na, na, .." i cujem neke tupe udarce.
U tom momentu me zove sin da vidim sta se desava
Komsija M* opremljen sa asovom, kosom, udara po temelju N* kuce pa malo promasuje temelj i kopa po N* "engleskoj travi. Cela ulica jeci od njegove dreke, komsiluk izviruje kroz prozore, niko ne sme da mu pridje. Lepo rece covek da je lud 99%.
Posto je to odmah preko puta moje kuce, pogledam i vidim da N* uopste nije tu, kola mu nisu u garazi. A M* se uporno obraca nekom imaginarnom iza kuce.
Kad, odjednom s leve strane cujemo poznati zvuk N* kola. Stize N* na svoj prelaz , dovezao je komsinicu sa terapije, i ona polako izlazi iz kola a komsija M* kosu na rame , asov pod ruku , okrete se i krenu prema svojoj kuci. A N*, kao sto rekoh mozak mu radi 300% na sat, nema pauze nastavi dalje nekim svojim poslom i nema pojma da mu se M* samo minut ranije naj* majke, i da ga je vec pod crnu zemlju stavio.
U medjuvremenu kod mene dolazi moja prijateljica na kafu, i dok sam ja prala soljice i dzezvu, cujem "umilni" glas mog komsije M* na vratima. Trazi mog muza. Ja mu iz kuhinje kazem da nije tu, da je otisao negde. Medjutim on ulazi i pocinje pricu " A onaj tvoj N*********** " pa mu glas zadrhtao, al ja nisam dozvolila da nastavi.
Rekla sam mu "Komsija mene te price ne interesuju, i necu u mojoj kuci da se o tome prica" .
A ljudi moji kad on osu paljbu " Da ti je* majku, ti ces meni da zabranis da pricam pa ja sam lud 90% (gde se izgubi onih 9% sa ulice neznam, valjda ih istreso kod N*) Jeb* ti pas majku, djubre jedno, ti ces meni zabraniti......" I ode.
Opet navali na onaj jadni temelj i na englesku travu, ni krive ni duzne.
Ali N* ne bi bio N* da nije hiperaktivan, za pet minuta opet se stvorio ispred svoje kuce. I prilazi mu komsija M* staje pored vrata kola i kaze :
M* - "Jebo ga ti, izadji, ne boj se, pa necu ti ja nista"
N* - "Pa sta je bilo dobri moj komsija, kakvi su to problemi?"
M* - "Ma ja sam N* lud 99%, ja sam bolestan covek a niko neceeeeee daaaaa miiiii pomogneeeee"
i rasplaka se M*, pade N* na grudi, ovaj ga zagrli poce da ga tesi : "Nemoj plakati komsija , pa ti i ja cemo sedeti ovde kod mene na terasi i piti rakiju od kaisije, pa nije dotle doslo da se ja i ti svadjamo....."
Sto ga N* vise tesi, to M* vise place.
Razidjose se posle nekih pola sata, a ja povredjena sto mi psova majku i kazem onako besna mom sinu :
"Kad je lud 99% trebao bi da ide u ludnicu a ne da seta po ulici"
A na to ce moj sin "Mama , on izgleda seta sa onih 1%"
To nije prvi put da M* pravi takve scene u komsiluku i svi se nesto sklanjaju od njega, zaobilaze ga u sirokom luku, ali mi nije jasno dokle ce tako "ludovati". Dal treba necija glava da bude "pokosena" pa da se onda nesto preduzme.
Jedino opravdanje njegovog sina na sve ovo od juce je " Nemojte zameriti, malo je popio"
A sta bi bilo da je malo vise popio?
|
Objavljeno: 15.4.2008, u 18:16 |
Komentara (10) | Pošalji komentar | Link |
|
Nekoliko godina unazad neminovno je bilo da smo s vremena na vreme mi kao porodica bili pozivani na proslave 18.rodjendana. To je poslednjih godina trend da se to slavi kao neki veliki dogadjaj. Iskreno receno ja se ni ne secam mog 18.rodjendana. U stvari ne secam se kako sam ga proslavila, i da li sam ga uopste slavila.
Pisala sam vec o prvim septembrima i koliko su oni bili bolni za mene. Nekoliko godina za redom, a onda polako pocinje i tuga i tiha patnja kad je 18.rodjendan u pitanju.
Ali zaista je istinita ona ( ne znam cija al je pametna ( 'NIKAD NE RECI NIKAD").
Ja sam bila kategoricna i zauzela "cvrst" stav povodom proslave Miskovog 18. rodjendana. NECU GA SLAVITI , u tom smislu da necu zvati goste,angazovati muziku, iznajmiti restoran, ...Rekla sam da ko hoce da dodje,dobrodosao, a nisam mogla da podnesem tu simboliku 18. rodjendana PUNOLETSTVO, ODGOVORNOST, SAD SI SVOJ COVEK, SAMOSTALNOST...... sva ta simbolika koja se nikada nece odnositi na mog Milosa. To mi je bilo kao neka ironija sudbine, farsa, neznam ni sama kako sam na to gledala. Samo ne zelim da me neko pogresno razume. Sve njegove rodjendane sam proslavila i to od srca, ni bolje ni losije nego starijem sinu, ali taj 18. mi je bio posebno bolan.
Dva meseca pre Miskovog 18. bili smo pozvani kod rodjaka na rodjendan. Normalno idemo svi. Rodjendan u restoranu, muzika-citav orkestar, pevac, pevacica,atmosfera do usijanja. Moj Miskic uziva, igra, tu su sve poznati ljudi,tetke,ujke, ujne, prijatelji......I........... pita me "Laki, mogu i ja imam rodjendan?"
To nije sekund, to je manje od sekunde kada se u glavi nesto prelomi, pa onda ja sebi postavim pitanje:
"A, Laki hoces li ga zeniti?"
"Hoces li ga pratiti u vojsku?"
"Hoce li ici na matursko vece"
"Nista od toga nece biti."
"A kad ce on biti zvezda veceri, ako ne za svoj 18.rodjendan?"
"Batali Laki simboliku 18.rodjendana, ucini za svoje dete nesto sto ce pamtiti ceo zivot"
Ne znam ko i neznam sta mi zivotu stalno podapinje nogu na ovom mom putu koji se zove zivot, ali ni tada kad je vec sve bilo dogovoreno, svi gosti pozvani, sve organizovano, stize vest kao grom iz vedra neba - moja svekrva je umrla. Tacno dve nedelje pre njegovog rodjendana.
Bilo mi je jako zao svekrve, namucila se,bila je vec dugo bolesna i nije joj bilo spasa, ali........ bila sama tako ljuta,besna , ne na nju, na sudbinu sto mi ne da da malo dignem glavu, da udahnem punim plucima. Imam osecaj da se stalno nesto gusim. A ne znam u cemu, i zbog cega.
A rodjendan zakazan. Sad to treba sve drugacije organizovati. Uhvatila me neka tuga. Mom Misku da se dodje na rodjendan kao na neku dacu-ne daj boze. Al sta je tu je, ne mogu da vredjam osecanja mog muza. A on do poslednjeg dana, kidao se u sebi . On Milosa ne voli ,on njega obozava. I za njega je to bilo kao da mu krademo nesto najlepse sto ce doziveti u zivotu. Muziku smo vec bili otkazali, ali Bogu hvala muzicara ima na svakom koraku, pa se prosto nude.
Bila je njegova odluka, nisam uticala ni jednim gestom, moj muz je odlucio da pozove neke muzicare : kontrabas, i harmonika. Mislila sam da to nece vredeti nista, ali ko ne veruje nek proveri.
Uvece smo otisli u motel, Misko je svakog gosta docekao na vratima, odveo do stola, bio veseo, igrao, brat i njegovo drustvo su pravili stimung cele veceri . Na kraju sve goste moj Miskic je ispracao, zahvaljivao se, i bio je ZVEZDA VECERI.
Slika koja je u foto galeriji je sa njegovog 18. rodjendana i mislim da dovoljno govori i o njegovoj a i mojoj sreci.
|
Objavljeno: 9.4.2008, u 21:41 |
Komentara (5) | Pošalji komentar | Link |
|
Velika dilema.
Ziveti sa nekim vise od dve decenije, i iz dana u dan sistematski i kontinuirano psihicki maltretirati tog nekog za koga tvrdis da ga volis, da ti je stalo do njega, delis postelju sa njim, strahove, povremene trenutke srece, intimu, a onda ga sutra opet ponizavas, omalovazavas, vredjas, i ubijas mu svako dostojanstvo i volju za zivot.
Ko je kriv? Onaj ko maltretira tako dugo ili onaj ko je maltretiran tako dugo"
Zaista velika dilema! |
Objavljeno: 7.4.2008, u 20:46 |
Komentara (12) | Pošalji komentar | Link |
|
Vec se sva treem od ljutine i nervoze, ne mogu ovo mojo bandoglavo magare skinuti sa kompa , a imam zelju svima da objavim da su pozitivne vibracije bile uspesne. Zato ljudi ako vam je nesto hitno i bitno samo javite da se POZITIVNO VIBRIRA i uspeh je zagarantovan.
Odbor za socijalnu strategiju JEDNOGLASNO doneo odluku da poveri poslove Dnevnog boravka Drustvu za pomoc mentalno nedovoljno razvijenim osobama, a ja posle 3,5 godine volontiranja dobijam posao i PLATU. Jako sam srecna.
HVALA VAM PRIJATELJI na vibracijama. |
Objavljeno: 3.4.2008, u 21:45 |
Komentara (18) | Pošalji komentar | Link |
|
Kad bi sad neki doktor izmerio moj puls, pa pritisak, pa op[te psihofizicko stanje, mislio bi da sam na samrti. Ljudi ja svaki cas cekam vest, ovog momenta zaseda komisija-odbor da donesu odluku o mom stalnom zaposlenju. Nesmem ni da se nadam da cu nakon 3,5 godina mozda opet dobiti posao. Ako ima pravde i Boga koji je video da ja od sveg srca volontiram vec 3,5 godine i to sa puno volje i ljubavi. I sto je najvaznije sa puno rezultata.
Pa red je valjda i pred Bogom i zakonom da dobijem i neku crkavicu za moj trud i rad.
Jos mi srce ludacki udara,cekam, a ne smen da skoknem po sampanjac da ne baksuziram.
Ajde molim vas ako neko sad cita saljite mi pozitivne vibracije...................................
|
Objavljeno: 3.4.2008, u 14:17 |
Komentara (9) | Pošalji komentar | Link |
|
2002. u ferbruaru umrla mi je majka. Ocevu smrt sam jako tesko podnela, ali bila sam mlada ,zivot me jednostavno terao da guram napred. Dobila sam posao u tatinoj firmi,pa upoznala momka,zaljubila se ,udala,rodila decu i nekako nisam imala vremena da se predajem tom bolu. A bio je veliki roditelj,pisala sam o njemu,i dan danas ga nisam sasvim prebolela. Najverovatnije nikada i necu.
Ali mama kad je otisla,kao da mi je neko ukrao.Budila sam se sa njom u smislima,zivela, i tonula u san sa njom u mislima. Prvi put sam osetila da dusa moze da boli. I zaista me je bolela.Ona mi je bila sve.Podrska,pomoc,oslonac,a najvaznije od scega bila je majka.
Mislila sam da ce Misko babinu smrt doziveti teze,ali uspela sam u svom bolu da mu objasnim koliko je on to mogao da shvati i prihvati da je tako moralo biti.A mi smo morali da nastavimo da zivimo bez nje. Mama je umrla u februaru, a u septembru iste godine ( to je onaj septembar kad Misku nisu dozvolili da nastavi skolovanje) suocavam se sa najstrasnijim iskustvom u mom zivotu.
19.09.2002. jedan sasvim obican dan,reklo bi se cak i lep.Stanje redovno, posao,kuca, deca, obaveze, i predvece uobicajena setnja do tetke.Miskic je posle "Principovca" uvek imao dobar apetit,pa i dan danas. To vece kod tetke, najeo se kao prasence grozdja. Prosto mu tetka nije mogla nadavati koliko je on mogao pojesti. Niko nije ni naslutio da nesto moze da se desi ili ne daj Boze da naskodi. Dolazak kuci,kupanje,i sa bratom u sobu na spavanje. Za mene najlepsi deo dana,kada uz TV bez pitanja,potpitanja,prigovora,odgovora mogu da se prepustim svojim mislima i sama sebi. U kuci sva vrata otvorena. Tata cvrsto spava mir i tisina u kuci,samo se tiho cuje TV. I onda......uspaniceni glas mog starijeg sina "mama,mama,dodji brzo,pali svetlo.....skacem iz fotelje, palim svetlo i skamenjena stojim. Vidim moje dete izobliceno u grcu. Oci prevrnute,jezik prevrnut,celo telo se trese,strasno krkljanje....dozivam ga, vristim,placem,tata se budi kaze "nije mu nista,nije mu nista",.....kako mu nije nista pa on umire.....brat mu daje vestacko disanje,masira srce, spustamo ga na pod....Prestaje srce da radi,disanje je stalo ,moj Misko dobija neku modru boju. Da li je sam bog usao u ruke moje sestre koja ga je podigla u sedeci polozaj, neznam,ali tada je iz Miska krenula lavina grozdja....sve je ispovracao i opet se onesvestio. Stigla je i hitna pomoc,komsije su zvale jer su culi moje zapomaganje. Ukljucena sirena,prva bolnica je na 20 km od nas. Jos jedan napad straha u kolima mi se ucinilo da ne dise,opet je doktor intervenisao, i na samom ulasku u bolnicu,otvara oci i kaze mi "Laki daj mi vode". U bolnici,ukazana pomoc,data inekcija i uput za neurologa-specijalistu za epilepsiju.
Taj dan moj se Misko ponovo rodio. I neznam kome sam sve zahvalna sto ponovo zivi. I Bogu, i mojoj sestri i sudbini..... Posle dve i po godine, ima je jos jedan napad, koji nije bio ni blizu onom prvom. Nije mi bilo svejedno,ali sam bila spremna,bila uz njega, nakon pola minute bio je svestan, pricao sa mnom i trazio vode.Vec skoro sest godina je pod terapijom,pratimo svaki njegov sumnjivi pokret,ponasanje,cuvamo ga a iznad svega VOLIMO GA. |
Objavljeno: 29.3.2008, u 22:36 |
Komentara (12) | Pošalji komentar | Link |
|
« Prethodna strana
| (Page 1 of 2) | Sledeća strana »
|
|
Zapisi i zapazanja o napretku mog sina,jer su mi mnoge stvari vec ostale u dalekom delu mozga i ne mogu ih vratiti nazad
..: navigacija :..
..: novo! :..
..: arhiva :..
« July 2026 »
| Mon | Tue | Wed | Thu | Fri | Sat | Sun | | | 1 | 2 | 3 | 4 | 5 |
| 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 |
| 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 |
| 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 |
| 27 | 28 | 29 | 30 | 31 | |
..: prijatelji :..
..: linkovi :..
.: blog hosting :.
|
|
|
