Došlo vreme.....
Verovatno će se neko zapitati: "pa šta ova žena hoće od svog života, ovamo kuka kako joj je teško a kad dođe vreme....ona opet kuka".
Pre 18 godina kad sam započela moju borbu za napredak mog deteta, za njegovo bolje sutra, za njegovo osamostaljivanje....u celoj toj borbi uvak sam bila tu pored njega, nismo se odvajali ni jedan trenutak jer bila sam mu potrebna.Samo kad su nas na silu rastavili pa njega smestili u bolnicu dok je bio mali, samo je to period kad smo bili razdvojeni. Milion puta sam pomislila kako bi bilo lepo da i on idzađe uveče sa svojim društvom, da otputuje negde, da ode na ekskurziju. Pa svaka mi je ekskurzija starijeg sina i ostalih znanin i neznanih đaka bila kao so na ranu. Samo ispraćamo nas dvoje, a njega nikad da ispratim. On uvek uz mene. A već odrastao, stasao u pravog momka.
Došlo vreme, 08.juli, budim ga a njemu se ne ustaje....Skuvala sam mu nesić. To ga je malo pokrenulo. Izvrnu svoju kaficu na brzinu i vrati se u krevet. Vidim da mu je teško. Ne ide mu se, jer zna da ne idem i ja. Tu sam ga malo "zamuvala", kao žurimo se, pobeći će nam autobus, pa šta će drugari tamo bez njega....plakaće.Tuširanje, doručak, tabletice, putna torba već juče spakovana, mama mu sve pokazala šta nosi i gde se šta nalazi, dala mu instrukcije kako treba da se svako veče tušira i prljavi veš da stavlja posebno ( koliko će on to shvatiti ), sunčane naočare na onaj njegov mali prćasti nosić, slamnati šešir na glavu.....seo pored svog najboljeg druga iiiiiiii odoše. Poljupci, mahanje,......a mene steglo oko srca pa hoću da svisnem. Ode mi dete sedam dana na ekskurziju. Borim se sa svojim osećanjima pa sve nešto kao radim, pišem neke izveštaje, stisli me rokovi al ne ide. Zovem muža da dođe po mene jer osećam ne bih mogla sama doći do kuće. Ne želim da uznemiravam ljude koji ih vode na ekskurziju, pa oni imaju pune ruke posla. Odveli su 17. dece od toga jedan broj dece su u kolicima, nepokretni, jedni su hiperaktivni....ma ne bih im bila u koži. Kući sam popila jednu "veselicu", zaspala, ali ni posle buđenja moje "srculence" ne pušta. Onda uveče usledi telefonski poziv, kažu mi "Laki pa on je predobar, prava beba, nije nervozan, sve sluša, nikakvih problema nemamo sa njim, hoćeš da ga čuješ?" Pa naravno da hoću, a on kratko i jasno kaže " Dobro sam laki, čućemo se sutra, ćao, ćao...." Imala sam utisak da ga gnjavim, pa je hteo da me otkači što pre. Moje dete odraslo, ali ovo odvajanje od mamine suknje je mami mnogoooooooo, mnogooooo, teško palo. Brinem za njega, samo me je strah da ne pati, da nije tužan......Uh, i sad me "čukica" podseća da je tu. Al šta ću, takav je život. Čekam sredu, u stvari jedva čekam sredu pa da ga mama i dočeka sa ekskurzije. |
Objavljeno: 9.7.2009, u 12:46 |
Pošalji komentar |
|
heh šta reći mila moja na ovaj post laki čuće te se , brzo ce...rastu ko iz vode e a kada ga bacim ili će on mene kod međeda rekoh li ti puno vas lolim psssst ... |
Poslao/la: Anoniman u 13:15, 9.7.2009 |
Link |
|
| oh da moram da dodam tvoje moje je proslo sada je njegovo i krajnje je vreme bilo os sonatu da ti zapevam psssst |
Poslao/la: Anoniman u 13:16, 9.7.2009 |
Link |
|
jbt, sad cu ja kao Frojd: Ja STVARNO ne znam šta ova zena hoće!....  )) |
Poslao/la: Anoniman breee u 14:01, 9.7.2009 |
Link |
|
uh, koliko anonimnih. A stvarno ne znam sta hocu. Pa valjda hocu da me ne boli  (( evo cutim, pssssss |
Poslao/la: mama Laki u 19:12, 9.7.2009 |
Link |
|
| brzo ce sreda, iskoristi vreme da napises neko pismo drugarici |
Poslao/la: miriam u 19:35, 9.7.2009 |
Link |
|
| s onim prethodnim komentarom sam hteo reći, MNOGO BRINEŠ kao i svaka mama opusti se... |
Poslao/la: Anoniman bree u 19:36, 9.7.2009 |
Link |
|
''Milion puta sam pomislila kako bi bilo lepo da i on idzađe uveče sa svojim društvom, da otputuje negde, da ode na ekskurziju.''
eto draga zeno i sada se to dogadja i tvoj mali je sretan, dobro mu je, opusti se, sve je ok ))
zelim Vam dane u bojama i svako dobro ! |
Poslao/la: silence u 19:59, 9.7.2009 |
Link |
|
| Ti znaš šta hoćeš, ali mamine emocije i želja da veliko dete bude dobro, su jače. I to je normalno. Makar i znaš da je dobro i na sigurnom, ne možeš da ne razmišljaš. Znam... Pozdravljam te i želim ti što manje razmišljanja. Probaj malo da se opustiš, možda si zaboravila kako to izgleda, posveti se sebi... |
Poslao/la: Trešnja u 20:22, 9.7.2009 |
Link |
|
