Zapisi i zapazanja o napretku mog sina,jer su mi mnoge stvari vec ostale u dalekom delu mozga i ne mogu ih vratiti nazad https://www.blogoye.me/Lala/ sr Sat, 07 Nov 2026 01:46:55 +0100 BlogOye! Plašim se da nije fer što ću ovo napisati, da nije fer prema mom Mišku. Miško ima bezgranično poverenje u svoju majku, i sve što radim, radim kako bi njemu bilo bolje, lepše, kako bi on bio srećniji a i ja sa njim. Onai ljudi koji me znaju od početka mog blogovanja shvatiće o čemu pričam, možda će neko pomisliti da i nisam baš normalna kad pišem o ovakvim stvarima ali...... Retke su prilike kad me lepa emocija inspiriše da nešto napišem, uvek je to neka tuga, seta,  ili šta već. Miško već nekoliko godina pije lekove koji ga malo "spuštaju", umiruju, regulišu ponašanje. Pored redovne terapije za epilepsiju njegova dokotorka mu je dala i "rissar", koji kad god mu dajem u ruku oko srca me nešto stegne. Čitala sam uputstvo, pa neželjene efekte, pa bolesti kod kojih se taj lek daje.....i nimalo mi se ne sviđa. Igrom slučaja, pre neka dva meseca bio je prehlađen i nisam htela da ga vodim u Boravak . Ostao je kući, ujutru sam mu spremila doručak, skuvala čaj, i kad sam krenula prema tabletama vidim da nemamo "rissar". Pomislim, pa hajde da probamo, bitno mi je da pije lek za epilepsiju a ova situacija mi se učinila "baš zgodnom" da probamo hoće li biti isti, hoće li biti malo opušteniji, možda mu više ne treba taj lek....ma svašta mi je padalo na pamet. Prvih dana , ništa posebno se nije primećivalo, bio je malo vedriji, raspoloženiji, ....i hiperaktivniji. Odjednom je imao smisla za humor, smejao se (možda i više nego što treba), zadirkivao svoje drugare u Boravku. Meni je sve to bilo jako simpatično (za razliku od mojih kolega u Boravku koji su non-stop sa njim ) Ali hajde da se vratim desetak godina unazad, kada je Miško bio u pubertetu, kada su počele one "momačke reakcije". Prirodna i normalna stvar. Dal je to sreća il ko zna šta, nisam imala većih problema s njim kad je u pitanju seksualni nagon. Naravno pratim ga iz časa u čas, iz dana u dan iz godine u godinu......i nikada ali baš nikada nisam primetila da je došlo do one faze vrhunca, i da je "obavio posao". Odlazio je u sobu, legne u krevet, pa se vrtucka, pa čujem neke zvuke, podvriskivanje, ali nikad do kraja.  Naravno raspitivala sam se i razgovarala sa doktorkom, koja me je savetovala da je najbolje da ga otac nauči kako da pomogne sebi. Nažalost, otac nije hteo ni da čuje za tako nešto. Što je još tužnije ni starijem bratu nikada nije palo na pamet da se zapita kako to radi Miško, da li uopšte radi takve stvari, i ako radi trbea li mu pomoć da ga posavetuje......Pa ne mogu još i to. Sve sam učinila, kupam ga, brijem ga, ja sam mu i drug i drugarica i majka i živim za njega, ali ne mogu to. Bilo bi mi bolesno, bilo bi nezdravo, ne mogu i tačka. I onda dođe dan kad mi je ponestalo "rissara", pa prođe još koji dan, mi kod kuće, uobičajeno popodne, ja gledam TV, Miško se povukao u sobu, čujem ga da se vrpolji, podvriskuje, meškolji se.....Posle nekog vremena izlazi iz sobe i pita me jel može da obuče čiste gaćice. Kad je otišao u dvorište, proverila sam i prvi put videla trag. Plakala sam. Malo od tuge, malo od sreće. I tako svaki drugi dan.  Dete srećno i zadovoljno, smireno. Međutim u kolektivu je postao i previše hiperaktivan, Zakazali smo kontrolu kod doktora Doktor je insistirao da se "rissar" ponovo uvede. I dalje se uvuče u sobu, pokrije ćebencetom, vrtucka se, podvriskuje....ali nema više traga. "Rissar" je učinio svoje.  A mene opet hvata tako neopisiva tuga. Thu, 07 Oct 2010 11:59:00 +0200 https://www.blogoye.me/Lala/81915/ Posle više od godinu dana evo me opet. Zadnji put sam pisala u julu prošle godine, pa mi se nekako pobrkala lozinka, a iskreno nisam nešto ni imala inspiracije za pisanje. Nemam je ni sad, al hajde čisto da se prijavim da sam tu, Ponekad prošetam po blogoyu, vidim i stara i nova lica, pa na fejsu vidim neka okupljanja blogera i usput im jako, jako zavidim :(((((. Poglavica me spasi pa mi dade novu lozinku. Imam ja vrlo često potrebu da "zalepim" neku emociju na post, a emocija svakojakih i svakodnevnih ima na pretek. Ovo moje "ćure" o kojem sam već puno pisala u prethodnim postovima opet mi je tu negde iza leđa, pa me požuruje jer dečko je maher za youtube, sluša sve i svašta pa ću ovaj postić morati brzo da završim i da mu ustupim mesto, jer kad brat dođe s posla ne može niko da priđe kompu. Blogeri, veliki pozdrav za sve :)))))) Tue, 05 Oct 2010 18:41:00 +0200 https://www.blogoye.me/Lala/81880/ Verovatno će se neko zapitati: "pa šta ova žena hoće od svog života, ovamo kuka kako joj je teško a kad dođe vreme....ona opet kuka". Pre 18 godina kad sam započela moju borbu za napredak mog deteta, za njegovo bolje sutra, za njegovo osamostaljivanje....u celoj toj borbi uvak sam bila tu pored njega, nismo se odvajali ni jedan trenutak jer bila sam mu potrebna.Samo kad su nas na silu rastavili pa njega smestili u bolnicu dok je bio mali,  samo je to period  kad smo bili razdvojeni.  Milion puta sam pomislila kako bi bilo lepo da i on idzađe uveče sa svojim društvom, da otputuje negde, da ode na ekskurziju. Pa svaka mi je ekskurzija starijeg sina i ostalih znanin i neznanih đaka bila kao so na ranu. Samo ispraćamo nas dvoje, a njega nikad da ispratim. On uvek uz mene. A već odrastao, stasao u pravog momka. Došlo vreme, 08.juli, budim ga a njemu se ne ustaje....Skuvala sam mu nesić. To ga je malo pokrenulo. Izvrnu svoju kaficu na brzinu i vrati se u krevet. Vidim da mu je teško. Ne ide mu se, jer zna da ne idem i ja. Tu sam ga malo "zamuvala", kao žurimo se, pobeći će nam autobus, pa šta će drugari tamo bez njega....plakaće.Tuširanje, doručak, tabletice, putna torba već juče spakovana, mama mu sve pokazala šta nosi i gde se šta nalazi, dala mu instrukcije kako treba da se svako veče tušira i prljavi veš da stavlja posebno ( koliko će on to shvatiti ), sunčane naočare na onaj njegov mali prćasti nosić, slamnati šešir na glavu.....seo pored svog najboljeg druga iiiiiiii odoše. Poljupci, mahanje,......a mene steglo oko srca pa hoću da svisnem. Ode mi dete sedam dana na ekskurziju. Borim se sa svojim osećanjima pa sve nešto kao radim, pišem neke izveštaje, stisli me rokovi al ne ide. Zovem muža da dođe po mene jer osećam ne bih mogla sama doći do kuće. Ne želim da uznemiravam ljude koji ih vode na ekskurziju, pa oni imaju pune ruke posla. Odveli su 17. dece od toga jedan broj dece su u kolicima, nepokretni, jedni su hiperaktivni....ma ne bih im bila u koži. Kući sam popila jednu "veselicu", zaspala, ali ni posle buđenja moje "srculence" ne pušta. Onda uveče usledi telefonski poziv, kažu mi "Laki pa on je predobar, prava beba, nije nervozan, sve sluša, nikakvih problema nemamo sa njim, hoćeš da ga čuješ?" Pa naravno da hoću, a on kratko i jasno kaže " Dobro sam laki, čućemo se sutra, ćao, ćao...." Imala sam utisak da ga gnjavim, pa je hteo da me otkači što pre. Moje dete odraslo, ali ovo odvajanje od mamine suknje je mami mnogoooooooo, mnogooooo, teško palo. Brinem za njega, samo me je strah da ne pati, da nije tužan......Uh, i sad me "čukica" podseća da je tu. Al šta ću, takav je život. Čekam sredu, u stvari jedva čekam sredu pa da ga mama i dočeka sa ekskurzije. Thu, 09 Jul 2009 12:46:00 +0200 https://www.blogoye.me/Lala/66321/ Dvadeset i dve godine. Nezna cega. Ne moze ih definisati. Svaki normalan covek moze da kaze ; " dvadeset dve godine srece, ili dvadeset dve godine tuge, ili dvadeset dve godine pakla ....ili neznam cega vec...." Kad se dvadeset dva pomnozi sa Novim godinama, osmim martovima, rodjendanima svojim, njegovim, decijim, slavama: njegovim, kumovskim, ....ma svim onim sto je njoj pricinjavalo srecu ili bar zrno srece.....on se trudio- ali bas trudio da joj to tako zagorca da dodje u onu ludu fazu kad kaze " Ah Boze tako mi je svejedno hocu li ujutru osvanuti ziva". I koliko god se ona trudi da je to sve ne dodirne, i ne povredi....ipak je jako,jako boli dusa i zebe joj oko srca. Ponekad svratim na blogoye i procitam poneku pricu, a skoro sam citala neke dirljive "Mozda sam to bila JA" Thu, 30 Apr 2009 18:37:00 +0200 https://www.blogoye.me/Lala/63277/ Ne znam zasto, ali ipak i u ovim godinama jako mi je stalo i puuuuuunoooo mi znaci kad me se neko seti. Iz petnih zila se trudim da se setim meni dragih ljudi, da ih obradujem,iznenadim kad ni ne slute.Tad je iznenadjenje jos vece kad ga ne ocekujes. Cak mi se desavalo da posaljem mojim prijateljicama poruku sa tekstom "E, pa srecan mi rodjendan". Koliko zvezdica u naslovu toliko "godinica".(malo li ja?) P.S. Jos uvek me niko nije naucio kako da ubacim neku lepu slicicu u post, a tako bih vam svima "servirala" jednu rodjendansku tortu, i poneko picence. Mogli bi to neki moji prijatelji da urade za mene u svom postu. Blogeri, iako me nema cesto, puno mi znacite, ljubim vas sve...:)) Sat, 31 Jan 2009 13:22:00 +0100 https://www.blogoye.me/Lala/57215/ Godinama sam vec u istoj prici.Kako pomoci mom detetu, kako pomoci ostaloj deci ometenoj u mentalnom razvoju.Toliko me obuzima, toliko se dajem, toliko uzivam u svakom i najmanjem uspehu, a Bogu hvala ima ih mnogo. Od malog udruzenja sa nekoliko roditelja i dece, i ponekog druzenja u igraonici postigli smo jedan zavidan novo ozbiljne organizacije koja danas ima svoj Dnevni centar-celodnevni boravak gde se skupljaju umereno,tesko i visestruko ometene osobe. U Centru rade mladi divni ljudi sa puno entuzijazma i ljubavi. Posveceni su deci (osobama) svih devet casova svaki dan. Najnovije postignuce nam je nas sopstveni kombi prilagodjen prevozu osoba sa invaliditetom.Usluga je predobra, decu preuzimamo ispred njihove kuce, dovozimo ih u Dnevni centar, i opet vracamo kuci kod njihovih roditelja. Toliko sam ovih godina obuzeta sa nasim korisnicima da bukvalno ne gledam ni levo ni desno. Vrlo cesto imam priliku da cujem rec "socijala", "socijalna kategorija"...ali ja gledam samo moju decu i nas napredak. I onda juce, prvi put srecem se sa jos jednom kategorijom - razlicitom od nase. Deca iz hraniteljskih porodica. Igrom slucaja, hranitelji i deca bili su nasi gosti u boravku. Svi su dosli da preuzmu paketice koje nam je dodelio Deda Mraz iz Centra za socijalni rad. I onda na jednom mestu gledam andjele, zdrave.lepe, rumene, vesele,u krilima necijih majki a nazalost ne svojih.Da tuga bude veca oni te zene zovu "mama".Pa gledam jednu vremesnu gospodju koja ima i unucad kako u narucju drzi bebu od deset meseci. A beba muska, pa kad razvuce osmeh a pojave mu se one dve jamice na obazima, a zabele se cela dva zubica pa zamlati i rukicama i nogicama od srece, pruza ruke svakoma.....A tu, u blizini su mu jos dva brata i dve sestre, koje su kod nekih drugih "mama". Pa bacim pogled na nase andjele. Neko u invalidskim kolicima, neko cutljiv, stidljiv, neko pa opet hiperaktivan, neko u celoj toj guzvi ispusta krike, dal zbog srece, dal zbog guzve ne znam. Gledam odrasle ljude, momke, devojke koji se isto raduju tom paketicu kao i ono dete od tri-cetiri godine.... I jos jedna slucajnost, danas odlazim u gerontoloski centar da obidjem moju komsinicu koja je juce smestena, i gledam te stare ljude, nemocne,stare, bolesne na izmaku zivota. Sve je to socijala, i svaka je vredna paznje, ljudske reci i topline. Nema kantara koji moze izmeriti kome je teze. Tue, 27 Jan 2009 22:35:00 +0100 https://www.blogoye.me/Lala/56996/ Na danasnji dan prosle godine sam poslala mojoj vrbares poruku : " *-jedna * zvezdica za srecu;jedna * zvezdica za smeh ; jedna * zvezdica za iskrice u ocima...Ma sta nabrajam , sve zvezde sa neba neka ti se spuste na dlan i ulepsaju ovaj rodjendanski dan.". Moja vrbares je tako nekako nazvala i svoje kategorije postova...po ovim zvezdicama. Nismo tako blizu i nije stigla da me nauci kako da ubacim neku dobru muzikicu ili slicicu za njen rodjendan. Dobro bi dosla neka tortica. MILA MOJA SRECAN TI RODJENDAN. Generacijo moja, pa mi smo u najboljim godinama. Lolim te PUUUUUUUNNNNNNOOOOOOOOOOOOOOOOOOOO. I naravno od MIska veliki poljubac. Thu, 18 Dec 2008 21:09:00 +0100 https://www.blogoye.me/Lala/54374/ Jako bih volela da cujem jos necije misljenje, mislim da mi je od velikog znacaja za moj buduci (koliki toliki zivot). Cvrsto sam resila da okrenem list. Necu vise da budem ona ista budala, da prastam, da cinim, da pomazem, da volim, da imam razumevanja, da trazim opravdanja za lose postupke, da se smejem i kad mi se place......Kome i zasto. Da svaki put iznova lupam glavom o zid, da gledam kako su ljudi bezosecajni. Da me cene i postuju samo dok to njima ide u prilog....Zasto da trosim energiju za nekoga ko mi nije bitan u zivotu. Sva energija ovog sveta mi je potrebna za moje dete i necu vise da je trosim i budem povredjena....Molim vas, recite mi ima li sanse da se neko ko ima 45 promeni preko noci, i bude drugi covek, druga zena....Resih ja pa sta mi Bog da. Zaustavicu zemlju i silazim, jer dosta mi je ovakve voznje.... Sun, 07 Sep 2008 01:12:00 +0200 https://www.blogoye.me/Lala/47643/ Kakav je divan osecaj kad je svuda oko tebe mir, spokoj, harmonija....Sve ide nekako svojim uobicajenim a lepim tokom. Posao, kuca, razgovr,dogovor, osmeh, paznja....I prosto se osecas kao da lebdis. Kao da si ne bas na sedmom nebu ali tu negde blizu. Ali valjda kad si blizu neba uvek mozes da ocekujes i munju iz tog vedrog neba. A te su najagore. Munje iz vedra neba te pogode a ti si nespreman, ne ocekujes je, i onda te tako strasno zaboli, i ta munja udara direktno u srce, jer je dosla od tvog rodjenog  (pa jos prvorodjenog). I tu se pamet pomeri, neznas sta te je snaslo, cime si zasluzio tu munju, dali samim cinom rodjenja istog, ili dugim godinama briznosti,odgajanja, ljubavi, besanim nocima bdenja pored kreveta dok temperatura ne padne, besanim nocima cekanja da se vrati iz grada, kolacima koji su omiljeni, patikama,majicama,farmericama,jaknama.....zivotu koji sam mu podarila. Ni jedna munja ne moze tako da dotakne i povredi, kao ova munja iz vedra neba. A tako je bilo vedro,suncano,mislila sam da je ceo svet moj. Vratice se opet i sunce i vedro nebo, ali ostaje taj gorak ukus, i oziljak. Mozda postoje neki melemi koji te oziljke uklanjaju. Ako neko zna neka mi javi, jer ovo strasno boli. Wed, 23 Jul 2008 22:01:00 +0200 https://www.blogoye.me/Lala/45643/ Predivan dan . Celo moje Drustvo, i ja naravno sa njima uputili smo se danas na izlet, druzenje sa prijateljima iz susednog mesta. Ambijent vise nego lep, lovacki dom, visoko drvece da nam pravi hladovinu, drvene klupe i stolovi....mmmmmi na kraju lovacki paprikas. Bilo nas je stotinak. Nismo mi bili jedini gosti. Iz jos tri Opstine Drustva su dosla na "sportsko nadmetanje" i druzenje. A sta da kazem o osecaju, kad si okruzen prijateljima , poznatim licima a u svemu tome "sva moja deca" srecna i zadovoljna. Ma jednom recju prava uzivancija. A onda stize SMS. "Dolazim , imam krem pantalone, majicu boja cokolade". Uvek sam verovala da andjeli silaze sa neba , al ovaj moj andjeo dode pravo iz kola. Prilazi mi, odmah smo se prepoznale, iskren osmeh, poljubac, pa zatim razgovor... A oci, pa ne mogu ni da opisem Valjda je dovoljno reci "Oci andjela" .Ma priznajem, dotakle smo se i blogera, a sta da radimo kad smo obe blogerke. Mnogo je dobro, kad znas "s kim imas posla". Al vreme je brzo proslo i po mog andjela opet dodjose kola, neznam kako ona al ja sam bogatija za jedno novo prijateljstvo. I kad dodje vreme "sportskog nadmetanja", pade kocka na mene da u ime ekipe osvetlam obraz. Ja , koja ima fobiju od lopte i svake vrste sporta, morala sam da se takmicim . (Decu smo postedeli zbog vrucine, a i naruckali su se paprikasa pa su bili pospani). Moj civilni vojnik i ja. Ostale cetiri ekipe su imeale isto po dva takmicara. Ljudi moji, ni ja nisam verovala, ali bila sam najbolja, i moja ekipa osvoji prvo mesto. Normalno imala sam podrsku iz "publike". Da je vise ovakvih dana, gde bi mi bio kraj.... Sat, 31 May 2008 19:48:00 +0200 https://www.blogoye.me/Lala/42958/