| |
Danas sam bila na nekom predavanju u Novom Sadu,i nesto sto sam cula podsetilo me je na jedan od najbolnijih trenutaka u mom zivotu. Bivsa ministarka za socijalnu politiku je u svom izlaganju naglasila da sva deca sa posebnim potrebama imaju pravo na skolovanje i to im niko ne sme osporiti. Spomenut je autizam,i umerena mentalna retardacija ,koji ne bi trebali biti obuhvaceni socijalnom zastitom (zbrinjavanjem ) vec specijalnim obrazovanjem.
U firmi u kojoj sam radila petnaest godina bilo je nas cetvoro koji smo imali decu istog godista. Moj direktor, dve koleginice i ja. 1. septembar 1997.godine. Troje dece polazi u prvi razred,juce su svi bili na rasporedu da se vidi kod koje uciteljice ce deca ici,kupile se skolske torbe,sveske,olovke,bojice.....i sve se to prepricava, i ne moze se radost sakriti i sve to uz prvu jutarnju kafu. A u meni bura od tuge.Rekla sam jednom da je nedostatak tastature sto ne ostavlja trag suza,jer ja i sad placem kad se setim "prvih septembara". Ostavila sam kafu,nisam zelela da kvarim njihovu srecu, nisu oni krivi, u stvari niko nije kriv sto moj Milos ne moze da krene u prvi razred. Pobegla sam u moju kancelariju i tako gorko,gorko plakala. Jedno po jedno dolazili su kod mene i prosto mi se izvinjavali zbog price koju su vodili. Bilo mi je jako neprijatno jer kazem, nisam zelela da kvarim niciju srecu niti da je icim pomutim. Bilo je to tako nekoliko "septembara".
Nakon nekoliko neuspelih kategorizacija na kojima komisija nije nasla za shodno da pruzi sansu detetu da pokusa da se skoluje Te 2001. godine u komisiji je bila doktorica,specijalista-neuropsihijatar. Kad smo usli na komisiju malo sam se nelagodno osecala,pod prodornim pogledom doktorice. Moj Miskic kao telence samo u mene gleda,ja u njega nadajuci se nekom cudu da ce bilo sta uciniti ili reci sto bi odobrovoljilo komisiju da daju saglasnost za upis u specijalnu skolu. Ostali clanovi komisije ozbiljni,strogi, a ona doktorica nas i dalje samo posmatra. Na kraju kad su svi dali svoj strucni sud, javila se i ona, i obratila se ostalima. "Ja u svojoj praksi nisam dozivela da vidim toliku ljubav koja se oseti u vazduhu izmedju majke i deteta, ja cu potpisati da je dete spremno za skolu pa makar samu sebe pobijala za nekoliko meseci. Treba mu dati sansu,".
I ja mog Milosa upisem u prvi razred kad je napunio 12 godina. Ranac,bukvar,sveske,olovke,bojice, gumica,.....i sve sto treba djaku prvaku.Prva tri meseca svaki dan do skole pratila ga je moja majka, i sacekivala ga na kraju casova.Pa onda korak po korak,pratila ga iz daljine,moje dete naucilo da prelazi preko semafora (doduse imamo samo jedan u nasem malom gradu). Razred od cetiri djaka, uciteljica fina ali nije defektolog, tako da je moj Miskic provodio vise vremena u skolskom dvoristu nego u ucionici. Na njega bi se mogla primeniti ona pesmica " Nista vise ne nauci pacurlija ta, nego sto je i pre znala ga,ga,ga,ga,ga ", Tako i moja ljubav od silne skole jedino je naucio slovo A. Ali mu se svidjalo da ide u skolu. Dosao je raspust,svi se raduju,jedino on tuguje. Pita svaki dan kad ce kraj raspusta. I to jedva docekasmo,odemo u knjizaru, kupimo novi bukvar jer nam se stari pohabao, nove sveske,pribor, patike,majice...Ma opremim djaka,sve po protokolu. Uzmem slobodan dan na poslu,jer treba ici po raspored. Kad me je uciteljica videla,primetim da krije pogled od mene. Nista mi nije jasno,a ona mi kaze da ostanem na kraju kad svi odu. Nisam mogla da verujem,kao da mi se ceo svet srusio,mislim na njega sto ceka kao ozebo sunca da krene u skolu, aman ljudi vec spakovao BUKVAR i sveske u ranac a ONA MI KAZE "Zao mi je ali pedagogica i psiholog su doneli odluku da on vise ne moze da dolazi u skolu,zato sto je prerastao,pa deca ga se plase kad ga vide koliki je , i znate primecen je kako se samozadovoljava u wc-u" Ma moze meni da kaze ko hoce da sam ja hrabra majka,ali nisam ja sam samo plakala ,molila,odjurila kod pedagogice, i dalje plakala,preklinjala da mu to ne rade. Pa on se tako raduje skoli, i ne mogu da verujem da je ta zena koja je majka ostala neumoljiva na moj bol i patnju, na moje molitve. Bila je NEUMOLJIVA.
Danima nisam mogla doci sebi od tuge,opet svi idu u skolu samo moj Misko ne moze. Kako njemu to objasniti. Rekla sam mu da je uciteljica bolesna. I bila je tako" bolesna " dugo,dugo... da se on na kraju jako brinuo da ce mozda i umreti. Jednom prilikom sreli smo je u samoposluzi, i on se ponadao kad je video da ce sad krenuti u skolu.
Jako je tesko naci prave reci za mnoga pitanja koja muce moje dete. Ne mogu mu reci istinu, nisam sigurna da bi i shvatio. I onda nadjem najbezbolniji nacin pa sa sitnim lazima ublazim istinu koju on prihvati kao takvu, jer to mu je rekla njegova mama koja ga voli najvise na svetu. |
Objavljeno: 28.3.2008, u 22:02 |
Komentara (6) | Pošalji komentar | Link |
|
| Ne mogu danas nista da pisem. Samo zelim d kazem da bi svet bio mnogo,mnogo lepsi i sretniji da se ponovo uvede PROHIBICIJA. Pa i ja u tom svetu...........:((((((((((((((((( |
Objavljeno: 26.3.2008, u 16:34 |
Komentara (4) | Pošalji komentar | Link |
|
Cela ta prica o "Principovcu" imala je za cilj, da se Milos upise u dnevni boravak u Novom Sadu. Moja dusebrizna tetka (pokoj joj dusi) je htela da ga uzme kod sebe i da ga svaki dan vodi u boravak. Mi zivimo u malom mestu i tada nismo imali ama bas nikakav oblik takvog tipa. Al da ne duzim. Mojoj tetki je u medjuvremenu iskrsla "sjajna prilika" da cuva i dodvori jednu babu od 80 godina koja nije imala nikoga, osim stana od 47m2. I normalno a sta bi drugo izabrala je babu. Tudjina sa kojim nije zivot prozivela,a u tom zivotu sve tragedije koje su je snasle ( a bilo ih je na zalost mnogo).A ja jesam zajedno sa njom propatila sve nedace koje su je snasle.
Ali, zivot ide dalje i sa tetkom i bez nje. Posle kise uvek dodje sunce, pa i meni . Cula sam od nekoga za profesora Bojanina na institutu za mentalno zdravlje i nekako dosla do njega. Na njegov predlog ( a imali smo kod koga ) stanovali smo u Beogradu po mesec dana godisnje, i tamo sam Milosa svaki dan odvodila u dnevni boravak. Napredak je jako sporo isao. Sve te tri godine koje smo dolazili nije znao da izgovori ni jednu jedinu rec. I uvek prisutna agresija,hiperaktivnost. Imao je fazu kad je namerno trcao pred automobile. Valjda mu je bilo interesantno da me gleda kako trcim za njim. A u Beogradu trebalo je imati cetvoro oci otvorene (doduse i imala sam kontaktna sociva) Cvrst stisak rukice, ili kad se umori (iako je tada vec bio veliki) nogice opkoracim oko kuka, cvrsto ga privijem oko ledja i guze i idemo. Jedino sto je licilo na neki govor u tom periodu je bilo"konjo". Bio je odusevljen sa Konjem na terazijama (valjda je tamo ako me secanje sluzi)
Stanovali smo kod mog strica i strine na Medakovicu. On mali,nigde mira nema navikao na prostranstvo naseg dvorista, a u stanu skuceno. Posle rucka izvodila sam ga u setnju da rasteretim striku i strinu.A odmah iza zgrade centralno groblje. Milina bozija ,nema saobracaja nema sanse da mi se otrgne iz ruke i podleti pod auto.Jedina zanimacija nam je bila bacanje kestenja niz brdo (uvek smo dolazili u jesen). Malo je morbidno setati po groblju, ali tamo sam jedino nalazila mir. Milos i dan danas voli samnom da seta po groblju. Mozda ga to asocira na one nase setnje. Jedino mu je zao sto se ne seca spomenika Tome Zdravkovica,jer sam mu pricala da smo ja i on bili na grobu kod Tome. A jako voli da slusa njegovu muziku. Prvi put kad odemo u Beograd odvescu ga ponovo u setnju, i na Tomin grob. Prava mi je curkica, kad mu pricam o nekim stvarima koje smo radili zajedno dok je bio mali samo se smeska al mu valjda nije jasno gde je on bio u toj prici.
Sta god dans da ga pritam: "jesi ti mamina ljubav" on kaze "aha"
"jesi ti moja sreca"
"aha"
"jesi ti mamina curkica"
"aha"
Valjda mu je bitno samo da je mamina, pa nije vazno sta.
E pa ja sad odoh vec u danasnje doba, mogla bih da se vratim ,na Beograd.
Nije bas sve bilo sjajno u tom periodu, Milos je slabo napredovao,ja bila odvojena od porodice, od drugog deteta kome sam isto bila jako potrebna, a naisao period krize u zemlji,tako da smo prestali da dolazimo na duzi period. Samo na kontrole.
Profesor Bojanin mi je rekao "majko, zivce u dzep, i samo puno ljubavi i strpljenja. Nije vazno hoce li znati da cita i pise,vazno je da se socijalizuje, a to cete postici sa puno ljubavi u porodici" I bi tako.
Kad je napunio sedam godina, moj dete (nicim izazvano) kad smo mu za rucak dali parce pite odjednom rece "NECU PITE". To je bio sok.Moja mama,ja,muz,drugi sin, nismo verovali svojim usima. Sto puta smo ga taj dan ponudili sa pitom a on svaki put opet kaze "Necu pite". I od onda rec po rec,pa recenice, pa danas citava prica. I dan danas tesko prica,rodovi,padezi,prilozi,predlozi....sve je s"
brda s"dola ali to je najlepsa prica koju sam ja ikada cula u zivotu. |
Objavljeno: 25.3.2008, u 21:15 |
Komentara (11) | Pošalji komentar | Link |
|
U mom lutanju da nadjem spas za moje deta nailazila sam na razne ljude,savete,preporuke Jedna od savetodavaca bila je i moja tetka,koja nije bila zadovoljna sa onim sto sam ucinila za svoje dete.Na njeno insistiranje dosla sam sa Miskom u Novi Sad,bila kod nje mesec dana i odvodila Miska svaki dan u dnevnu bolnicu,gde se sa njim radilo nekad 5 nekad 10 minuta. Realno nije ni moglo vise. Misko je u tom periodu bio strasno nerazumno,hiperaktivno dete. Imala sam utisak da svu tu nemoc govora izrazava kroz agresiju,vrisku,cupanje,....Ma bilo je haoticno ponasanje. Kad je tetki fitilj dogoreo do kraja,jer joj je bilo dosta i mene i mog deteta, u dogovoru sa doktoricom predlozeno mi je da odvedem Milosa u Principovac ali bez mene. Hteli su da ustanove moze li Milos da se socijalizuje i funkcionise u grupi.Na sve moje molbe i suze,doktorica je bila kategoricna , i zahtevaka da mora sam da ide na dva meseca. Taj dan se ne moze zaboraviti. Imao je nepune cetiri godine. Nije znao da trazi nosu,nije znao sam da jede,nije znao ni jednu jedinu rec da izgovori. Moja kuma nas je odvezla u "Principovac".Samo su mi ga oteli iz ruke i odveli. I sad posle toliko godina mi odzvanja u glavi njegov plac.Nisu nam dozvoljavali da dodjemo dve nedelje, da ga ne bismo uznemiravali. Prvi put kad smo dosli ,zatekli smo ga sklupcanog u kreveticu, sa sklopljenim rukicama izmedju kolena. Nisam ja nikakav pisac,jer ja to ne mogu opisati,njegovu srecu kad me je video,taj grceviti zagrljaj.Ne moze se opisati njegova sreca.Rukice ne vadi iz torbe,samo vadi hranu i trpa u usta.A kad je doslo vreme da krenemo,opet isti scenario.Kad smo stigli kuci,zvala sam telefonom da pitam jel se smirio, a sestra mi kaze "Zaspao je ali se pre toga jako ispovracao. Zasto ga vi mama niste naucili da koristi kasiku". On je tamo gladovao. Sestre "nisu imale vremena" da ga hrane. Kasnije sam cula da su ga i vezali za krevetic.Nako n mesec dana otisli smo u posetu. Bila je nedelja. Sve isto, sreca,zagraljaj,nekontrolisano trpanje hrane...i onda se pojavi dezurni lekar koja ga je i primila u bolnicu. Kaze mi da je ona donela neko misljenje,i da Milos moze da se uklopi u grupu,pa da mi dodjemo sledece nedelje po njega. Ja je pitam da li bismo mi njega mogli povesti odmah, a ako treba po otpusnu listu cemo doci sledece nedelje. Doktorica se slozila.Ej covece, kad su oni doneli njegov sorcic, i njegovu majicu ( bela pa sa ziraficama i slonicima) kad je on to prepoznao, i ne moze niko da me ubedi da nije shvatio da on ide kuci,pa ne znam ni dan danas ko je od nas dvoje bio srecniji. Mesecima posle toga nije hteo ni na ulicu da izadje, iz straha da ga opet ne ostavim. Svesna sam da sam to uradila iz najbolje namere,da bih njemu pomogla, ali nikada sebi necu oprpstiti sto sam ga ostavila. Jedina mi je uteha sto je bio mali i nije zapamtio. Pokusavam ponekad da izvucem to iz njegovog secanja, ali izgleda da je zauvek izbledelo. Kod mene nije.
|
Objavljeno: 24.3.2008, u 21:03 |
Komentara (20) | Pošalji komentar | Link |
|
Ova prica pocinje pre 17 godina. Tada je moj Misko ima dve godine. Nije lako ni vratiti se toliko vremena unazad.,i prezivljavati ponovo sve ispocetka. Kad se misko rodio,vec sam imala jednog sina.Prelepo dete,napredno,veselo,pa nije bilo razloga nikakvoj sumnji da i Miskic nece biti takav. Kao dva andjela.Misko je napredovao ,poceo na vreme da hoda,da prica,prosto plenio svojom lepotom.Nikakvih znakova ometenosti. Kad je prestao da prica i onih desetak reci koje je kao beba znao nisam obracala paznju.Mislila sam malo je lenj,jer dobro znam da je govorio"mama,tata,baba,deda,keka,koka..." I onda zbog jedne prehlade odemo kod doktora, i njemu se ucini sumnjivo Miskovo ponasanje. Dao mi je uput da odvedem dete kod psihologa. Bila sam u soku.Nisam htela da verujem,ali sam ipak otisla,samo da dokazem doktooru da nije u pravu. Cak i kad mi je psiholog rekao da sa detetom nije nesto u redu, i dalje nisam verovala. I onda krece moja agonija.Pocinje ludilo,lutanje,hvatanje za slamku. Gde god sam cula nesto jurila sam .Vracare,bioenergeticari,manastiri,cudotvorni izvori vode....Cekala sam da se desi cudo. A lepo mi je u manastiru "Prohor Pcinjski" iguman rekao "Majko, cuda ne postoje.
Kad vratim film unazad srecna sam samo sto nisam podlegla pod uticaj raznih vracara koje su me ubedjivale da je na njega bacena crna magija. Grozim se od same pomisli na Crnu magiju, i ne zelim i necu to da prihvatim. Niti sam zelela da ja nekome uzvracam nekakvim magijama. I onda nakon dve godine lutanja, put me je naveo na Institut za mentalno zdravlje u Palmoticevoj ulici i na divnog coveka profesora Bojanina. Nije tu bilo velikih reci,neke mudrosti, ali je covek znao da me nauci kako da prihvatim istinu. A kad sam prihvatila istinu mnogo nam je lakse bilo i meni i Misku. Nije bilo vise onog nerealnog ocekivanja, nerealnih zahteva, uzaludnog nadanja. Od onda zivimo u harmoniji, ja svesna njegovih dostignuca, a on srecan pored mene. Nema tenzije,samo jako jako puno ljubavi. I verujte mi da sam mnogo puta cula od ljudi koji su upoznali Miska da se na njemu vidi da je voljeno dete. |
Objavljeno: 23.3.2008, u 19:08 |
Komentara (4) | Pošalji komentar | Link |
|
Moj Miskic jako voli da se upoznaje sa ljudima.Bilo ko da poprica samnom,bio to slucajni prolaznik on hoce da se upozna,pa da i on neto kaze. Poznaje sve moje skolske drugove,drugove iz detinjstva,komsiluka, a u tim drugovima iz detinjstva i komsiluka postoji jedan covek i zove se Drago. Sa Dragom sam odrasla,stanovao je u susednom kvartu,i nismo se bas nesto dobro slagalai kao mali. Postojali su onda neki nasi deciji "klanovi",i bilo je tu nekada davno i teskih reci,i poneka tuca izmedju nas. Medjutim kad odrastes sve se to brise. Drago je krenuo nekim svojim pute,ozenio se ima dvoje dece i posle raspada firme,kao glava porodice,resio da se bavi privatnim biznisom. Razmislio sta je najunosnije,cega nema u nasem malom mestu a bez cega se ne moze i resi da otvori pogrebnu radnju,sve sa kompletnom uslugom. Mnogi su ga osudjivali,pricali kako je to proklet dinar, a ipak kad se nekom u porodici desi smrtni slucaj, zovu Dragu.
Moj Misko ga je upoznao pre sest godina,nazalost kad je moja majka umrla. I od tada Miskic je van sebe od srece kad vidi Dragu.Ovaj opet dobrog srca pa otkud god ide sa onim svojim zlokobnim kolima na kojima pise "Andjeo" mase mom Miskicu,a Miskic trci u kucu sav srecan da mi javi kako mu je Drago mahao.Misko zna sta to znaci kad neko umre i da se Drago pobrine oko sahrane.Jednom prilikom moje dete i ja smo gledali film sa Stivenom Segalom.I za divno cudo negde na pocetku filma Segal pada iz aviona i pogine. Misko se toliko uziveo u tu scenu i onda kao da ce da pomogne u tom teskom momentu kaze meni : "Laki , docice Drago po Stivena Segala". |
Objavljeno: 22.3.2008, u 22:44 |
Komentara (2) | Pošalji komentar | Link |
|
| Ja sam treca cerka u mojoj porodici. Nisu mi se bas obradovali ni mama ni tata. Cak mi je mama pricala da je sve pokusavala ne bi li pobacila,jer je osecala da ce biti trece zensko.Ali oboje su se malo trgli kad sam se rodila jer sam rodjena sa "belegom" na ledjima (srecom nije na vidnom mestu), pa su valjda osecali neku grizu savesti zbog toga. Tata nas je sve tri podjednako voleo ali prema meni je nekako bio boleciv,bas zbog tog "belega" a i od ranog detinjstva nosim naocare (sada sociva).I nemam pojma sta mu je bilo bio je ubedjen da se ja nikada necu udati i da mene niko nece hteti zbog tih mojih mana. Da je poziveo malo duze bio bi suocen sa "pravom navalom" prosaca.Ali da se vratim ja na pricu. U prethodnom postu pisala sam o mom tati koji je bio zidar,vrhunski majstor svog zanata. Bila sam mala,zeljna svega.Zivelo se u siromastvu i nemastini.Ali u pravom smislu reci,hleba,masti i secera. Jednog dana tata mi kaze da ga sacekam sutra na autobuskoj stanici jer ce dobiti platu pa ce da mi kupi nesto. Normalno tu noc se nije ni spavalo kako treba,jer sutra je "veliki dan".Nisam mogla iscekati vreme kad je trebalo krenuti na stanicu. Stizem tamo malo pre vremena i vidim grupu ljudi koji uzbudjeno o necemu pricaju,pridjem malo blize i cujem; "pun autobus radnika se sudario,ima povredjenih,i poginulih........" Nije mi dugo trebalo da pocnem plakati,nisam sacekala da cujem i drugi deo price,pojurila sam kuci koliko me noge nose. Od suza nista nisam videla,neke zene su me usput pitale sta mi se desilo. Usput sam se okretala i videla neke siluete kroz suzama zamucene oci. Jedva sam stigla kuci.Mama i sestre u soku kad su me videle,nista im nije jasno,kroz jecanje i ridanje uspela sam da im kazem da je tata poginuo. A ONDA,toliko mio ( i dan danas ga ponekad cujem) zvuk,otvaranja kapije i obavezno otvaranje poklopca postanskog sanduceta......Tata je stigao. Mislim da nisam sposobna da opisem te emocije,kad sam shvatila da je on ZIV. Srecna,posramljena,zbunjena,....uletela sam u spavacu sobu mojih roditelja i podvukla se pod bracne krevete( oni starinski pa visoki da sam komotno usla pod njih). Smejem se a i dalje placem,pa kad se to sve izmesalo ne znam ni na sta je licilo. Jedva su me izvukli ispod kreveta,bilo me je sramota od tate,sto sam pomislila da je poginuo. To je prvi put u mom zivotu da sam plakala od srece. |
Objavljeno: 21.3.2008, u 20:56 |
Komentara (2) | Pošalji komentar | Link |
|
Јуче је био рођендан мом тати. Нажалост пуне 24 године није међу живима. Сад већ не могу да се закунем да не прође ни један дан да га се не сетим увек по нечем лепом, али врло често ми је у мислима,и јако радо га се сећам и причам о њему.Кад год на неком дружењу се спомене тема детињства, или кад причам мојој деци о детињству,морам да кажем да сам имала предивно ,срећно ,пуно љубави детињство а опет са друге стране јако смо сиромашно живели и та немаштина увек превуче сенку преко све оне топлине коју смо ја и моје сстре добијале од наших родитења. Ово је једна кратка прича из мог детињства која у мени увек изазове помешане емоције.
Мој отац је био велики мајстор-зидар. Радио је у једној малој грађевинској фирми у нашем месту. Плате јадне бедне а посао тежак.Свако јутро одлазио је на посао бициклом,а мама му је спремала доручак и стављала у његову торбицу,све заједно са алатоом,чекић,мистрија,фангла....Торбица,стара,похабана,као оне некада што су се носиле у школу,са металном копчом. Тата је инсистирао да мама свако јутро скува два јаја.Проведе на послу осам сати,по свакаквом времену и киши и сунцу на прљавој грађевини.У пола три кад стиже кући на свом бициклу,све са торбицом на пак трегеру, ја и моја старија сестра се поломимо која ће пре доћи до торбице да видимо шта нам је тата донео. А знале смо да ту увек има једно кувано јаје за нас. И дан данас осећам укус куваног јаја из татине торбице. Никада, ништа слађе нисам појела и никада се ничему више нисам радовала него том куваном јајету.
Био је велики човек,велики родитењ, један од милион. Ни сва блага овог света не би ми могла надокнадити његову љубав. |
Objavljeno: 19.3.2008, u 08:48 |
Komentara (10) | Pošalji komentar | Link |
|
Кад бисте само знали каква ме паника јуче ухватила, јер нисам успела да се улогујем. И даље незнам шта је било,дали је технике природе или ми се једноставно није дало, али нема везе, ево ме опет овде где ми јако прија. А имала сам баш потребу да пишем. И сад ћу написати једну причу која је пре пар година изашла у нашим локалним новинама, а ја сам као и увек била инспирисана да је напишем након неких немилих догађаја. Прича је истинита и зове се ТРИ ПРИЈАТЕЉА
"НЕ ЗНАМ ЗАШТО АЛИ У ПОСЛЕДЊЕ ВРЕМЕ ЧЕСТО ИМАМ ПОТРЕБУ ДА СВОЈЕ МИСЛИ,ОСЕЋАЊА,ЗАПАЖАЊА СТАВИМ НА ПАПИР. КАО ДА ЋЕ МИ БИТИ ЛАКШЕ ДА ТО ПОДЕЛИМ СА ЈОШ НЕКИ,, БИЛО РАДОСТ,ТУГУ ИЛИ РАЗОЧАРЕЊЕ.УОВОЈ ПРИЧИ ИМА СВЕГА ПО МАЛО. ОВО ЈЕ ПРИЧА О ВЕЛИКОМ ПРИЈАТЕЉСТВУ ТРИ МОМКА, МИЛАНА И ДВА МИЛОША.ТОСУ МОМЦИ ЧИЈА ЈЕ ДИЈАГНОЗА-УМЕРЕНА МЕНТАЛНА РЕТАРДАЦИЈА.јЕДАН ОД ЊИХ ЈЕ ИШАО У ШКОЛУ А ДВОЈИЦА НИСУ НИКАДА. НЕМАЈУ ШКОЛСКИХ ДРУГОВА, ГОДИШЊИЦА МАТУРЕ, ПРЕПУШТЕНИ СУ ПОРОДИЦИ И САМИ СЕБИ.И ОНДА САСВИМ СЛУЧАЈНО, ПРВИ ПУТ ДОЛАЗЕ БОЈАЖЉИВО У ПРОСТОРИЈЕ ДРУШТВА ЗА ПОМОЋ МЕНТАЛНО НЕДОВОЉНО РАЗИЈЕНИМ ОСОБАМА ГДЕ СУ ИХ САЧЕКАЛИ ЉУДИ СА СРЦЕМ ВЕЋИМ НЕГО ПЛАНИНА И ПОСЛЕ ТОГА ЗА ЊИХ ЈЕ ВИКЕНД КАЗНА ЈЕР НЕМАЈУ ГДЕ ДА ОДУ. БРОЈЕ СЕ ДАНИ ОД ПЕТКА ДО ПОНЕДЕЉКА. ЗАМИСЛИТЕ СРЕЋУ И ПОНОС РОДИТЕЉА КАДА ОВИ МОМЦИ СЕДНУ У АУТОБУС САМИ И ХРАБРО СЕ УПУТЕ У СВОЈУ "ШКОЛУ" ДРУЖЕ СЕ СА СВОЈИМ ВРШЉАЦИМА,СТВАРАЈУ,ИГРАЈУ,РАДУЈУ СЕ ВОЛЕ СЕ ДЕЛЕ СА ДРУГАРИМА УЖИНУ.
ЦЕЛО ПОПОДНЕ ЈЕ АКЦИЈА И ВРЕМЕ ИМ СТРАШНО БРЗО ПРОЛАЗИ, И ТАДА НАЈОДГОВОРНИЈИ МИЛАН ПРЕУЗИМА НА СЕБЕ БРИГУ О ДВА МИЛОША. УЗИМА ИХ ОБОЈИЦУ ЗА РУКЕ И ВОДИ НА АУТОБУСКУ СТАНИЦУ.. ИАКО СУ ОБА МИЛОША КРУПНИЈИ И ЈАЧИ ОД ЊЕГА, И ПОНЕКАД ПОКУШАЈУ ДА МУ СЕ ИСТРГНУ ИЗ РУКЕ , ОН НЕ ПОПУШТА ЈЕР БОЖЕ МОЈ ТО СУ ЊЕГОВИ ПРИЈАТЕЉИ И ОН СЕ ПЛАШИ ДА ИМ СЕ НЕШТО НЕ ДЕСИ АКО ИХ ИСПУСТИ ИЗ РУКЕ.. У ПУНОМ АУТОБУСУ ЂАКА-СРЕДЊОШКОЛАЦА МИЛАН И ДАЉЕ БРИЖНО ПРАТИ ГДЕ СУ МУ ДРУГАРИ, И ДА ЛИ ЋЕ ИЗАЋИ НА СВОЈО СТАНИЦИ, И ЧЕКА ЛИ ИХ НЕКО.
А САД ДОЛАЗИ НА РЕД ДРУГИ ДЕО ПРИЧЕ,ОНАЈ РУЖНИЈИ. ВРЛО ЧЕСТО НА АУТОБУСКОЈ СТАНИЦИ И У АУТОБУСУ,ТРИ ПРИЈАТЕЉА НАИЛАЗЕ НА ПОДСМЕХ И РУГАЊЕ ОД СРЕДЊОШКОЛАЦА, МАТУРАНАТА, БУДУЋИХ АКАДЕМСКИХ ГРАЂАНА. ПИТАМ СЕ ОТКУДА ПОТРЕБА ДА НА ТАКО НИЗАК ,НЕЗРЕО И СРАМАН НАЧИН НЕКИ "МАНГУПИ" ЖЕЛЕ ДА БУДУ ЈОШ ВЕЋИ "МАНГУПИ" И ОТКУД ИДЕЈА ТО СХВАТИТИ КАО ДОБАР ФАЗОН И ПРИКЉУЧИТИ СЕ СРАМНОМ КИКОТАЊУ. ТИ ВЕЛИКИ "МАНГУПИ" И ЊИХОВИ СЛЕДБЕНИЦИ НИКАДА НЕЋЕ ИМАТИ ПРИЈАТЕЉА КАО ШТО ЈЕ МИЛАН, ЈЕР МИЛАН И ЊЕГОВИ ДРУГАРИ ИМАЈУ ТОЛИКО ЧИСТУ ДУШУ ДА ЈЕ НИШТА НА СВЕТУ НЕ МОЖЕ ПОМУТИТИ.
СУТРА ЈЕ НОВИ ДАН, И ТРИПРИЈАТЕЉА ЋЕ И ДАЉЕ ХРАБРО ПУТОВАТИ ДО СВОЈЕ ШКОЛЕ У СВОЈУ СИГУРНУ КУЋУ, ЈЕР ТАМО ИХ ЧЕКАЈУ ДРУГАРИ И ЉУДИ КОЈИ ИХ ВОЛЕ И РАЗУМЕЈУ, А ПОЈАВИЋЕ СЕ ВАЉДА И НЕКИ НОВИ КЛИНЦИ,КОЈИ ЋЕ ЗНАТИ ДА ЦЕНЕ ТАКВО ПРИЈАТЕЉСТВО. КО ЗНА МОЖДА СЕ НЕКО И УГЛЕДА НА ЊИХ.
НЕЋЕ ПОГРЕШИТИ!!!!!!
Нажалост овакве ствари се дешавају и данас, једино ми остаје велика дилема, да ли је добро и да ли је то мени утеха кад моје дете није свесно да се њему неко руга, он то не схвата,јер не увиђа разлику између њих и себе.Једина утеха ми је што он не пати због тога а ја ћу се већ некако снаћи,па сву моју тугу и патњу оставити овде на блогу и верујте ми биће ми много лакше. |
Objavljeno: 14.3.2008, u 09:03 |
Komentara (7) | Pošalji komentar | Link |
|
| Citam moj post od juce, pa bih nesto da dopunim. Samo me nemir i tuga,inspirisu da nesto napisem,ali nisam racunala na to kad su jako veliki nemiri kad pomislis da ti je svejedno hoces li se ujutru probuditi ili ne onda nestaje i inspiraija za sve.
Odoh ja da spavam, pa mozda se i probudim ujutru. Mozda mi san donese resenje. Uvek sam bila kukavica.A odavno sam trebala doneti odluku. Ali plasim se.
Moj Miskic je kao i obicno pred mene i pitam ga "Misko jesi zaspao" A on kaze "Aha".
E pa ova kukavica zivi za njega i budi se zbog njega |
Objavljeno: 11.3.2008, u 22:18 |
Komentara (5) | Pošalji komentar | Link |
|
| Kad sam bila mala pa jos isla u skolu imala sam pet iz srpskog. Evo sad priznajem da sam ponekad trazila pomoc od sestre kad su bili pismeni zadatci sa slobodnom temom. Dok se moj Miskic vrtucka tu pored mene ( ko zna sta mu je na pameti kad ovako veselo podvriskuje) razmisljam kako sam samo u tuznim situacijama i u teskim momentima znala da ostavim dobar trag na papiru. Neznam sta je to. Da li sam imala malo srecnih trenutaka u zivotu ili su suvise kratko trajali da bih mogla da ih duboko osetim.Secam se kad je profesorica podelila sve vezbanke a moju ostavila poslednju i zamolila me da procitam pred celim razredom svoj sastav. Ej ljudi stvarno ne bih da budem pateticna, ali ceo razred je plakao. Pisala sam o smrti mog mladjeg brata od tetke. Nije poenta ove price moj "talenat" za pisanje,nego sto svaki put kad mi je tesko osetim neodoljivu potrebu da to napisem. I sad mi je tesko, iz meni dobro znanih razloga. Nije u pitanju moj Miskic. Vec sam rekla da je on moj smisao zivota i moja radost. Veceras kad se vratio iz skolice, pitam ga "Sta ste radili u skoli" a on kaze "Pio sam sokica" Pa kako onda da ga ne volim.
E sad imam punu koncentraciju, jer poceo je film sa Stivenom Segalom a on ga prosto obozava.
Volim dobre pesme,pogotovu iz perioda moje mladosti ( a to je bas nedavno bilo) , i zaista "Kad nemiri budu dio nas i kada nam kucne zadnji cas....". sednem i napisem nesto i bude mi lakse. Jednostavno moram to podeliti sa nekim. |
Objavljeno: 10.3.2008, u 21:58 |
Komentara (5) | Pošalji komentar | Link |
|
| Ja zaista ne zelim da budem pateticna i da izazovem necije sazaljenje jer JAO onom ko je u toj situaciji da ga sazaljevaju. I u mom zivotu ne trazim sazaljenje samo razumevanje i podrsku. Vec sam godinama u takvom okruzenju,srecem ljude sa istim ili slicnim problemima kao sto su mojii milion puta sam rekla da sam ja SRECNA MAJKA. Imam sina kao andjela ,hvala bogu pokretnog (cak sta vise hiper-pokretnog),njegova dijagnoza je "umerena mentalna retardacija,hiperkinetski sindrom i nazalost od trinaeste godine prisutna je i epilepsija (za sest godina imao je samo dva napada). Lep je kao andjeo (nije sto je moj),druzimo se, idemo u setnje,putujemo, razgovaramo,gledamo filmove zajedno,razumemo se,volimo se, svaku najmanju promenu mog raspolozenja on oseti i trudi se da me oraspolozi. Mislim da imamo savrsenu komunikaciju. Iskreno receno ja sam jako ponosna na njega na svaki i najmanji njegov napredak.I svih ovih godina nikada nisam dosla u situaciju da se stidim svog deteta,jednostavno sam isla logikom "gde moj Misko nije dobrodosao nisam ni ja" Srecom jako je malo takvih ljudi i mesta na koja nismo dobrodosli. Vec tri godine volonterski radim u Drustvu za pomoc mentalno nedovoljno razvijenim licima i trudim se maksimalno da svakom pomognem,uputim ljude u njihova prava,ponudim usluge koje mozemo pruziti, da ne pricam o hiljadu donacija za razne svrhe koje sam pribavila, sve u zelji da pomognem tim ljudima.I posto ja nemam svoje radno vreme vrlo cesto radim i vikendom pa am tako i danas isla u jednu kucnu posetu,koja me nije ostaviola ravnodusnom. Normalno moj Miskic ide sa mnom, i jako sam ponosna kako je odreagovao na situaciju koju smo zatekli. Devojka kod koje smo bili je tesko mentalno ometena,ispusta samo neartikulisane krike, i sto je najstrasnije stalno pod kljucem. Nisam sudija i nemam pravo da sudim nikome,ali mislim da je i ona uz svoju majku isla kroz zivot i u zivot, bila bi drugacija. Mozda gresim ali jako sam se potresla kad sam videla da je zakljucava kad je krenula da nas isprati samo do kapije. |
Objavljeno: 9.3.2008, u 19:23 |
Komentara (9) | Pošalji komentar | Link |
|
| Prilicno glupav dan. Praznik zena,ja u kuci sa sarmom i torticom koja se pravi za 10 minuta. Oko mene moji "momci".Mogli bi vola pecenog da pojedu,i samo o tome i razmisljaju sta ce pojesti. Ne znam kako da mom Miskicu objasnim da nije dobro da bude debeli, on to malo shvata malo ga bas briga,bitno mu je da se dobro narucka. A kako slatko jede. Prvo guta onim svojim plavim okicama a onda u slast smaze sve sto mu se nadje na putu. S obzirom da ga vec uveliko interesuju devojke ja mu pricam kako devojke vole zgodne momke(kao sto je njegov stariji brat). Pa onda ne bih da mu grubo kazem da je debeo, ja mu kazem da je "debeljuckast". Jednom prilikom je on meni da bi mi se dodvorio,valjda misli da je to lepo rekao, "Laki ja sam tvoj debeljucak".To mu je sad postao nadimak u njegovoj skolici. Volonteri kad hoce njemu da se obrate kazu"DEBELJUCAK', i on zna da se to odnosi na njega. Mozda nije u redu ali ja mu nekad i krisom dam jedno parce vise,a tata stalno vice kako nisam normalna. U stvari nije on debeo ali je stvarno debeljucak.Evo sad me je za momenat prekinuo Bas sam vrednada odglumimo Osmog putnika i Predatora. Koliko god se ja trudila da ga odvratim od loseg ukusa za filmove moje dete obozava monstrume i cudovista. U ovoj prici ja sam izabrala da budem Predator,pa smo se kao borili. On je uzeo torbicu i ide u prodavnicu da taji donese dva "Jelena". Inace on je nas komercijalista,decko zaduzen za nabavku. Sto je najvaznije njemu to predstavlja zadovoljstvo (usput se uvek i on ogrebe za ponesto) E jos nesto, posto ja ne mogu preko noci od "Bosanke" da postanem super blogerka, jako se zahvaljujem svima koji su poslali svoje komentare podrske i dobrodoslice. Mlada sam ja naucicu sve fore. |
Objavljeno: 8.3.2008, u 16:27 |
Komentara (4) | Pošalji komentar | Link |
|
| Zaista za sve u zivotu postoji prvi put pa i moj prvi post Mozda sam ja Bosanka ali nemam predstavu sta je post, ali predpostavljam da bih trebala nesto napisati.Danas sam u nekoj minus fazi,sitnica po sitnica i dovoljno da ti poprilicno zagorca ovo malo gorkastog zivota. Ali valjda je zivot i satkan od sitnica pa kad ti se neke niti ne uklope onako kako treba pocne da se para,i tesko je to onda zaustaviti. E pa zbilja sam u minus fazi pocela sam da filozofiram. Cak danas nemam ni onih tonu zivaca koje cuvam iskljucivo za mog Miska. Misko je moja beba od skoro sto kila. Ima 18.godina ali je na nivou deteta od 4-5 godina. Zbog njega i za njega zivim, on mi je i radost i sreca,smisao mog zivota, njemu sam sve podredila. Zao mi je kad dodjem u ovakve minus faze, i on to oseti.Na svu srecu vrlo brzo se vracam iz minusa , dovoljan mi je dobar san i idemo dalje. Dok pisem moja ljubav se meskolji pored mene u krevetu i stalno nesto dobacuje. Danas je sa svojim drugarima ucestvovao u predstavi"Snezana i sedam patuljaka" Po lepoti mogao je da glumi princa, ali posto je to suvise komplikovano za njega on je fantasticno odglumio drvo a ja sam bila jako ponosna, jer moje hiperaktivno dete mirno stoji u sumi. Ja bih mu licno dala Oskara. Posle toga ucestvovao je u modnoj reviji i pobrao zestok aplauz od publike.Dali zbog volonterke koja ga je drzala za ruku i prosetala"pistom" ili zbog njegove "gracioznosti" poput mede neznam ali i on je uzivao u aplauzu. Inace priredba je bila povodom 8.marta pa je mama rasla kao kvasac.
Mislim da ce mi ovi "postovi" mnogo znaciti. Lepo je kad sve sto osecas mozes da podelis sa nekim, bez posledica. Kad ova "Bosanka" skonta kako da ubaci fotkice sa priredbe to ce biti prava stvar videti moju ljubav kako glumi drvo i seta modnom pistom. Toliko za danas, Misku se spava i jako ga nerviram sto kuckam po tastaturi. |
Objavljeno: 7.3.2008, u 22:37 |
Komentara (6) | Pošalji komentar | Link |
|
« Prethodna strana
| (Page 2 of 2) | Sledeća strana »
|
|
Zapisi i zapazanja o napretku mog sina,jer su mi mnoge stvari vec ostale u dalekom delu mozga i ne mogu ih vratiti nazad
..: navigacija :..
..: novo! :..
..: arhiva :..
« July 2026 »
| Mon | Tue | Wed | Thu | Fri | Sat | Sun | | | 1 | 2 | 3 | 4 | 5 |
| 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 |
| 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 |
| 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 |
| 27 | 28 | 29 | 30 | 31 | |
..: prijatelji :..
..: linkovi :..
.: blog hosting :.
|
|
|
