i prođe još jedna godina...
Karamehmedović je, kao i svi ostali dočekao Novu godinu, ali  u prilično svesnom stanju. On, znate, baš i ne voli to dočekivanje, i tu gungulu, pa je, kao i uvek Novu godinu dočekao sam, u svojoj kućici, uvijen u ćebe, gledajući filmove uglavnom, jer je veliki filmofil. Novu godinu voli jer je slobodan dan, zapravo više slobodnih dana, pa mož' se izležava koliko mu je volja.
Pošto je tokom novogodišnjih praznika uglavnom sam, Karamehmedović mnogo razmišlja, o sebi, o drugima, o prošlosti  i budućnosti. Obično tada svodi račune, šta je uradio, šta nije, a šta bi trebalo uraditi. Nije zadovoljan i to ga peče u grlu. Nervozan je.
Kako vreme prolazi svestan je da je sve slabiji, i da je sve manje mogućnosti da ispuni svoje planove, i , napokon, bude zadovoljan.
uglavnom u to doba njemu se naglo probudi tokom godine umrtvljena želja da nešto nacrta, napiše, napravi nešto lepo, jer je to kao mlađi puno radio.
Karamehmedović voli da crta, voli i da piše, to ga opušta, ispunjava, no kako vreme prolazi ideja je sve manje, pokušaji da napravi nešto lepo su uglavnom bez uspeha, oseća nešto kako mu gura ruku, oseća uzburkane misli kako žele da se pretvore u liniju, ili reč, stih čak, i on se hvata papira i olovke, ali kako ga dohvati sve nestaje, na papiru ostaju samo žvrljotine, ništa vredno. Kopni naš Karamehmedović...
Ipak, još uvek ima želju da napravi nešto, što će ostati iza njega, po čemu će ga ljudi  pamtiti.  Tokom prošle godine je  neke svoje snove počeo da lagano, uz mnogo prepreka, pretvara u stvarnost. Neću reći da je uspeo. Ne mogu reći i da nije uspeo. Nešto je napravio, ali oseća potrebu da tu ideju ojača, da joj strabilnost  da se odupre vremenu. Jer to želi, da se njegovo delo odupre vremenu, da ga ljudi prihvate i koriste. Moraće još malo da se potrudi.
Ne daj se, Karamehmedoviću!

Vreme prolazi, pretvara nas u prošlost svojom nemilosrdnom oštricom, niko mu se ne može odupreti. Šta ostaje iza nas osim gomile smeća? Karamehmedović ne želi da ga zapamte samo po smeću.

Karamehmedović ne želi nikom da ga pamte samo po smeću!!!

Trudite se ljudi da iza sebe ostavite neki trag, makar urezan u kori drveta, ako nikakav drugi, trag po kome će vas ljudi pamtiti i biti vam zahvalni, jer ste im pomogli da lakše podnesu ovaj svet, jer ste im ulepšali bar jedan trenutak u životu, dali im nadu, pružili lek...