Karamehmedović je običan čovek. Kao mali bio je jako dobro dete, nestašno i pomalo neotesano, ali se vremenom transformisao u vrednog i dobrog učenika, pa u povučenog omladinca, siromašnog studenta, da bi na kraju posle bezbroj transformacija postao jos jedan običan covek, osetljiv na glupost, grubost i nepravdu, a neosetljiv na niz drugih stvari koje su sastavni deo svačijeg života.
Ujutro voli da pijucka kafu, natenane se budeći, voli da odsluša dobar jazz ako ga ima, ne voli da radi, ali mora, ne voli zimu, a ona mu se ponavlja pri kraju svake godine da ga izmori mrazevima, u principu nema neki životni cilj, ne trudi se puno, jer je primetio da ne valja kad se trudiš, malodušan da, cinik, neko bi rekao potpun kreten.
Živi u malom mestu, poznaje nekoliko ljudi, sa njima povremeno, sve ređe doduše, izađe u obližnji kafić na kafu, pivo i prazan razgovor.
Život mu je prazan, dosadan, skroman i prilično jednoličan, što je on i priželjkivao, jer ne voli dinamične situacije, mada je o tome dosta lagao pišući biografije za posao koji nikako da pronađe.
Karamehmedović ne voli Glavni Grad, i sve u vezi sa njim, ne voli što svi odoše tamo u potrazi za kakvim takvim životom, ne voli državu u kojoj živi, jer joj je dobar samo kad treba da se ide u vojsku, u svakom drugom pogledu joj je davež, voli prirodu, reku, planinu, ali je dovoljno velika lenčuga da ne izlazi iz svog mesta. ne voli autobuse, voli bicikl, koga u poslednje vreme baš i ne vozi, i tako...
Pisao bi još, ali će da ode do kafića da vidi koliko je hladno pivo.
Ah da, Karamehmedović želi svima srećnu Novu Godinu!
Da u njoj svi budemo što manje Karamehmedovići!!!