ponedeljak...6.oktobar... leta gospodnjeg 2008. ....

Prođe polovina radnog vremena ili bolje reći šestina dana koji mi prosto klizi iz ruku u nepovrat. Da uračunam tu i 4-6 sati sna, procenti i proporcije dana deluju mi još poraznije. Za 4 sata 4 deci vode, 1 bombonica Orbit-a sa ukusom šumskog voća, 'x' na 'n' telefonskih razgovora, nerviranja i pritisaka.... nije to ni tako loše. Pamtim dane bez tečnosti, 'x' na 'n+1' svega navedenoga....znači popravljam se!

Napisah u nekom od ranijih postova da mi je to prioritet u životu, vratiti se sebi i utanačiti ritam života koje fiziologija, a ne patologija u koju mi se život pretvorio i pretio da me odvede nekuda..... na mesto koje mi se uopšte ne dopada. Stvari koje su se izdešavale na koncu, samo su nusproizvodi jednog tempa koji je definitivno uzeo danka, razmahao se van svakog mog poimanja, bez ikakvih granica sve više ubrzavajući i trošeći me. A šta sam ja za to vreme radio?

Nije uopšte loš ovaj blog.... pošto ne pišem dnevnik, retko kada sam se nešto i osvrtao za sobom u životu, uglavnom mislio da su potezi koje napravim oni pravi... što je zanimljivo, do sada je i bilo tako... možda sam samo jednom u životu učinio nešto što mislim da nije trebalo, ali to i nije bilo toliko teško popraviti.

Dakle sublimacija...

Jedna dotična osoba koja je upoznala zaslužnu za moj blog, za neke tihe a i glasne patnje, sreću, snagu, uspone i padove.... ma SVE, napisala je da smo oboje znali, ali nismo hteli da znamo.... zanimljiva konstatacija! Ne mogu da kažem sa tolikom sigurnošću kao ona da sam znao. Mogao sam pretpostaviti da će se neke stvari desiti, da će biti ovako kako jeste, da ću toliko.... E draga moja, to nisam hteo da priznam, nisam želeo da pretpostavljam tako ružne stvari o tebi i nisam se nikada pogledao u ogledalo i priznao sebi u lice iako me prošlost opominjala tako jasno i nedvosmisleno. I ne mogu reći da me sve to zateklo totalno nepripremljenog. Onaj glas što sam zanemarivao i ignorisao u sebi ipak je pronašao put do srednjeg uha. Šaptao je i pripremao me svakodnevno. Da li sam se možda i zbog toga promenio svoj odnos prema njoj? Da li sam joj ikada dao pravu šansu? Da li sam je uopšte i voleo?

Razmišljao sam dosta dugo o tome i koliko god sebe preispitivao nameće mi se DA, DA i DA...

Možda je jedino pitanje na koje nemam odgovor ni dan danas: 'Zašto sam verovao u to da sam joj dao drugu šansu, kada veoma dobro poznajem sebe i znam da kod mene druge šanse ne postoje?' Ljubav, zaljubljenost, sudbina, glupost... i dalje ne znam pravi razlog, ali saznaću...

Elem... odlutah malko od esencije... neću da razvodnjavam kako bi vi imali više da skrolujete ovo plavetnilo na vašim monitorima...

Zaista sam značajan deo svog života posvetio svojoj karijeri. Nije sramota priznati ambiciju, sramota je gaziti po ljudima da bi se ona ostvarila. Standardi su različiti od čoveka do čoveka, od situacije do situacije, svi smo drugačiji, a ja mogu sa tugom u glasu reći da na duši nosim NAS. Ipak, posle svega, koliko god da sam smatrao da je jedina prihvatljiva žrtva ambicije upravo sam čovek koji bira svoj put i poput veštog krojača naivca pokušava ponekad da spaja nespojivo, shvatih da više nisam čovek. Postao sam upravo svoja ambicija i počeo sam da živim kroz nju, odnosno ona kroz mene. Mašina sa tu i tamo nekim momentima slabosti u kojem emocije nađu pukotine kroz glavčinu motora. A onda se desi havarija.... klipovi razbiju blok motora... emocije pohrle kao bujica i krenu da razdiru sve što im stoji na putu poput dijamantske oštrice... duboko ostavljajući trag za sobom... a onda tišina...

I sve je na trenutak stalo.... godišnji odmor je došao u pravo vreme... generalka preko potrebna za već dobro istupljene zupce na zupčaniku. Škripalo je na sve strane: i u meni, i na poslu, sa porodicom i prijateljima....

Kako čovek može da vaskrsne za dve nedelje, samo ako dozvoli sebi.... a taj osmeh juče posle iznenađenja... onako vetrovit i prohladan dan postao je sunčan i topao kada se ocrtalo iznenađenje i neizmerna sreća na njenom izmorenom licu. Prosto sam i danas fantastično, drži me i jašem na toj emociji kao surfer talasom iz snova. I znate šta? Mnoooogooooo mi se sviđa! I sam sebi sam mnogo bolji, a to tek što mi se sviđa! Ma da znate, sve mi se više sviđa i sve je bolje i lepše sada. Kolja, patolog je definitivno pogrešio, recidiva nema!!!

Imao bih ja još štošta pisati, ali moram biti bolji i svojim šefovima, te s toga nazad na posao..... ali nastaviću.... bez brige....

Ipak i dalje su mi veoma prisutni i jaki stihovi u glavi.... Why can't I forgive me?..... možda sam ipak pogrešio....