08:40..... petak.... 3 oktobar....

Godišnji odmor mi se završio juče i mnogo mi je teško da se ubacim ponovo u mašinu, pogotovo što sam obećao sebi da više neću dozvoliti drobilici da me lomi. Neko (čitaj moj šef) je ipak imao dosta drugačije planove... Sačekalo me toliko toga u stilu 'SUUUURPRIIIISEEEEEE', da prosto neznam šta bih pre i šta ću od sebe narednih nedelja.

Halo ljudi!!! Globalna ekonomska kriza, neviđeni potresi, propadanje, recesija... ali moji klijenti kao da o tome ne razmišljaju previše. U glavi mi je navijačka pesma sa ostrva 'Que sera, sera... whatever will be, will be....', i prosto me veoma podseća na poslovnu filozofiju pojedinih klijenata. Para je sve manje, sve su skuplje, ali ko razmišlja o tome šta će biti sutra. Čak se pročulo da neke veoma jake i velike banke u Srbiji obilaze konkurente kako bi našle sredstva za finansiranje svojih klijenata jer su  slavine iz inostranstva zavrnute dok se stanje na svetskom tržištu ne stabilizuje malo. Ameri se hvataju za slamku spasa, čitav svet strepi, ali ljudi u Srbiji ne haju nizašta. I o ovome bi se dalo pisati i pisati, ali ova tema je već toliko prežvakana, a i poenta ovog pisanija nije to.

Dolazi vikend i predstoji mi neka pijanka sa budućim kumom na gostujućem terenu sa snajkinim bratom. I moram reći da me to malo plaši iz više razloga. Davno su prošla ona vremena kada je moja jetra bila sposobna da se neverovatno brzo oporavi posle dvodnevnih studentskih bahanalija petkom i subotom. Sada su količine alkohola koje utiču na moje rasuđivanje pogudno znatno manje, mamurluk neizmerno duže traje i teže mi pada, a ova dvojica se baš naoštrila da ispitaju i svoje, a i moje krajnje granice. Ima li neko neki dobar recept za izbegavanje ovoga ili bar za svođenje posledica na minimum? Opet, za gostujući teren me vežu jedni od većih poraza u životu i koliko god da se trudio da ga izbegavam, niti sudbine me vežu za njega izgleda nekim neraskidivim vezama. I razmišljam o odlasku u jednu daleku zemlju, kako bi daljina učinila svoje i pomogla da zaboravim, da se oporavim i nastavim svoj život koliko-toliko normalno. A onda se zapitam: 'Koliko je to moguće ako je sudbini toliko stalo da me iz nekog nepoznatog razloga stalno baca na tu stranu?'. Zašto mi je toliko teško zaboraviti i ne nadati se?  Ah... toliko pitanja bez pravih odgovora i totalna magla.

Mislim, ja sam od onih koji mogu reći da imaju dobar život, ne idealan, ali dosta dobar. Naravno da je potrebno dosta vremena, rada i truda da bi se tako nešto postiglo, ali čovek mora da bude veoma oprezan da dobro izbalansira toliko toga. Retki su ljudi koji to uspevaju, a nažalost ja se nisam našao u toj grupi odabranih.

11:05.... da nastavim... eto posao........ sve ono do malopre napisah za par minuta, a onda za gušu....

I tok misli mi se prekinuo i preokupiralo mi glavu 100 stvari drugih i trećih i... No doduše posao i nije za džabalebarenje, a definitivno ako mislim da krenem na vreme sa posla, bolje da se bacim u punu na njega. Teši me ipak što je vikend tako blizu da mogu da ga omirišem, a šta će mi on doneti... a ko to zna?

Nastavak sledi neki drugi put....