Noćas sam bludnik tvoj,

uz svaku tvoju reč

molio sam se pred tvojom lepotom,

kao vernik pred belom crkvom.

Padao na kolena pred ikonom svetice.

Kao da si bludnica stopala ti

ljubio, ljubio.

Voleo te kao što vole pomalo ludi,

dok si ležala i jecala do bola.

Hteo sam da umrem

dok sam te gledao u oči i

tonuo u svoje snove.

Ti si moja i ja sam tvoj

ove noći koja je čekaonica smrti.

Jedina ti nisi trag neprospavanih noći,

niti je ovaj san ostao u meni kao plavi pečat,

kao tri pečata, ili sto pečata.

Ja sam tvoja usamljena ptica

koja kada peva, tebi poleti.

Zaspao ne bih dok se svih pesama o tebi ne setim

da mirišu na zumbule i cvetaju u meni.

Zašto tebe ne mogu da probudim

dok se minuti pretvaraju u sate

ova noć je jedna bruka,

i jedna polovina dana za sećanje.

Kao da sam istrgnuta knjiga iz korica

kojoj će uvek da ispadaju listovi,

ona koju si čitala iz sredine

ili sa kraja mog sna.

Ti nisi san pesmama,

ni moje sećanje za kraj serijala.

Imao sam ljubav koja vredi

od koje se ne štedi,

od koje se ne krije,

i na kraju kada sve izbledi

ostaće u nasem kraju jedna priča

koja ide od usta do usta...