Osecam se kao zatocenik svoje nesvesne srece. Zelim pobeci u svoju proslost.  Ovde kao da ne pripadam.

Zelim da se vratim u svoje bezbrizno stanje. Osecam kao da nemam slobodu. Potunala sam, posle ushicenja, do dna.

Jel moze sve ispocetka? Jel ponoviti? HM?

Sve se teže suše naše čuture,

vinogradi spavaju nam sneni,

ogradu nam polomio vetar,

kukuruze pokrali cigani beli,

a ti ne trezniš se, svejedno ti je sve.

Prod’o si kuću i sve što je vredelo

za Isusovu krv si dao

ostalo ti samo pismo u šeširu

i njena slika u kaputu belom

negde na nebu sada je njen dom.

Pusti me, pusti me da tugujem,

još jedino to mi ostaje,

pusti me sa tugom da drugujem,

na to ima pravo svako,

nikada nije me ona izdala.

Naša ulica u nebo se penje,

i ja ću poći sa njom,

neko uvek treba da te čeka,

a mene čeka tuga i samoća

k’o zločinca presuda, takva mi je sudbina.

Apsolutno romanticno.

Mnogi bi prodali
Caleta i kevu
Za cipelu levu
A za desnu
Prodali bi sestru
Ako imas
Ti daj
Ako nemas
Ti ne otimaj

Cesto cesto cesto pozelim
da sve napustim i sve zaboravim
i da odem negdje daleko
da nista ne mislim i nista ne radim.....

...Teče neki razgovor, a između ostalog sledi:

ONA:,,Juce sam ti u dve sms poruke napisala da te volim. Nisi nista odgovorio.Sto"?

ON:"Ne znam."

ONA:"Mozda zato sto me ne volis vise"?

ON:"Zasto mi nabacujes osecaj krivice?"

ONA:"Mozda se ti vec osecas krivim?"

ON:"Smaraju me ove price...necu da pricam o tome".

Moji svakodnevni pogledni nemivno su upreti u prozore i tarese drugih ljudi tj. komsija iz druge zgrade. N e bih ja gledala da se ta zgrada ne nalazi ipak na svega par metara od moje.S va sreca pa nismo u nivou. Izadjem tako na terasu,kao i svakoga dana i zapalim. Ovde bas uvek zna da duva,a i ne znam sto ovaj nas gazda nije malo ogradio ovu tersu. Elem, preko puta mene, jedan stan, uvek spustene roletne, ili mozda , malko tek na pola, jedan prozor. Cesto se pitam , kako to da ne dizu roletne a zive na suncanoj strani, koja bi to usteda struje bila, ali jbg. valjda ljudi ne vole sunce. Par puta se desilo, jednom dok je pljustala kisa, i jednom dok je vejao sneg, da je doticna zena iz tog stana na apola spustenih roletni, provirila kroz prozor. Gleda, sta se desava pa sva u cudu. Kada me spazi, da je gledam pobegne sva u nekom cudu. Jedno je provirio neki muskarac, muz, decko, ko zna, i on je slicno odreagovao. Danas im je roletn aopet na pola spustena, a vrata od terase do zemlje, sto bi se reklo. A da ima neke cudne stipaljke  na zavesi, valjda da se ne vuku po podu. Terasa im je cista nema nista, cak ni ,,magarca,, za susenje vesa. Sad bacih pogled imaju jos jedan veliki prozor onako do zemlje, i on je zatvore a roletna spustena. Ljudi jednostvano vole mrak.

Sanjam svake noci. Pamtim ih , ali nikada u potpunosti. Sinoc sam  sanjala jedan san , iz kojeg sam se prodila sva mokra i uzrujana.

Sanjala sam da je lep letnji dan, da je neko drustvo samnom, i da komentarisemo kako je tesko vreme proslo iza nas, i kako cemo od sada ziveti  bar malo normalnije. Bio je neki rat ili nesto tako slicno.Zapamtila sma i neko drvece i behare na njima, i veoma topa nocni vazduh. Ubrzo zati su se cule sire i poceo je neki napad. Avioni su leteli kao u onim filmovima iz II svetskog rata, veoma nisko, cak sam mogla da vidim i kakvi su. Pomislila sam , kako moram da pozurim da se sakrijem jer ce nas bombardovati. Ovaj avion iznad mene je vec bacio bombu i videla sam je veoma jasno. Osetila sam neki uzasan grc u grudima jer sam znala da necu moci da stignem da se sakrije, i rekla sam Boze, oprosti mi za sve, i bomba je eksplodirala, a ja sa,m poginula.

Uf, ne mogu uvek da protumacim svoje snove, a tako ih zivopisno sanjam i dozivljam u glavi, kao neki film.Svesno, podsvesno, nesvesno, koji li je?