Sve se teže suše naše čuture,

vinogradi spavaju nam sneni,

ogradu nam polomio vetar,

kukuruze pokrali cigani beli,

a ti ne trezniš se, svejedno ti je sve.

Prod’o si kuću i sve što je vredelo

za Isusovu krv si dao

ostalo ti samo pismo u šeširu

i njena slika u kaputu belom

negde na nebu sada je njen dom.

Pusti me, pusti me da tugujem,

još jedino to mi ostaje,

pusti me sa tugom da drugujem,

na to ima pravo svako,

nikada nije me ona izdala.

Naša ulica u nebo se penje,

i ja ću poći sa njom,

neko uvek treba da te čeka,

a mene čeka tuga i samoća

k’o zločinca presuda, takva mi je sudbina.

Apsolutno romanticno.