BlogOye!

„Šta sve možete da uradite sa milion dolara? Napraviti ganc novu školu. Dva vrtića. Napraviti mokre čvorove po svim šumadijskim školama, kažu da 40% nema wc. Možete, recimo, prošetati po Knez Mihajlovoj, pa pokupiti tekuće račune svih onih roditelja koji mole novac za operaciju negde u belom svetu teško bolesnog deteta. Možete, jednostavno, dati 10.000 ljudi koji tamo, po nekim planinama, jedva sastavljaju kraj s krajem,  po 100 dolara za crne dane. Ili sunčane, svejedno. Ima milion  ideja kako se na dobar način može utrošiti milion dolara“.

„Samo osećam kao da sam se uputila na socijalnu Golgotu. Sablasno je i mračno, oseća se vlaga i buđ. Vidim groteskne kreature koje se keze, pružaju svoje prljave, lepljive kandže ka mom licu. Osećam njihovu želju da me pljunu i kamenuju, vidim im u očima podsmeh i zlobu, nema nikakvog sjaja, životne radosti, jednostavnosti. U meni jača poriv da vrisnem, grlata i moćna, kako su svi oni već odavno mrtvi ili, moguće je, nikada i nisu bili živi uprkos reprodukciji koju savesno obavljaju, televizijskom programu koji poslušno i hipnotisano gledaju, letovanjima i zimovanjima i smešnim fotografijama u albumima koji služe isključivo marketingu ličnosti i ličnih prihoda, nikako uspomenama“.

„Imam brata od godinu i po koji je naučio da štampa. Dok ovo pišem, kroz štampač je provukao tačno šest praznih papira. Imam i brata od dva meseca koji još uvek zna tako malo. Ali nosi ime jednog Obrenovića. Tata i ja strašno gotivimo te likove. Njihovu kompleksnost, slojevitost, tragičnost, sklonost ka intrizi, diplomatiji, erotici. Ponekad i politici. Imam i kao jednog dečka sa kojim sam. I jednog na koga se ložim. Imam šarene kineske tregere. Čak imam ideju za jedan libreto. Fali mi samo kompozitor“.

„Noću je Sevilja potpuno drugačija. Kafane i barovi sa esencijom, dušom Sevilje su takođe skriveni. Paralelni svet ovoga grada ne ostavlja svakako nikog ravnodušnim. Pošto je muzika, alegria i komunikacija sastavni, genetski element Andalužana, bez obzira gde zađeš, postoji velika mogućnost da te ponesu i postaneš sam deo te atmosfere. Zbog mediteranske klime i neverovatne otvorenosti, ljudi su uglavnom na ulicama i najveći im je gušt da gustiraju pićence na trgovima ili ispred bara, kafana gde ćaskaju i gde se svakako desi da sa nekim vrlo lako upadneš u spontani razgovor“.

„Dečak je u vrtiću, koji sam platila, sva sreća, prvog u februaru - ne znam zašto, njegova plava vaspitačica piskutavog glasa i preterano kovrdžave kose svakog prvog se prišljamči uz mene i pita poluglasom: "Jeste li platili vrtić?" Nije ni svesna koliko je blizu pretvaranje Dečakove mame u Gargamela lično ukoliko se specijalan tretman nastavi, posebno zato što znam da to jedino pita - mene. Pričala ja sa ostalim roditeljima. Izgleda da sam ja najsumljivija, najgora od sve dece... a ja tu transakciju obavim čim dobijem platu. Prvo to“.

„Moj majstor se zove Mile. Tu je negde moje visine ( picolo ), ali je duplo širi i ima stomak k'o ja u šestom mesecu trudnoće. Vazda bazdi na pivo i puši neke cigare od kojih mi se baca pegla. Ostavi mi u lavabou bar četiri pikavaca dok se bavi mojim mašinama. Majstor Mile se ne javlja na telefon, tek ponekad, kad je dobre volje. Kad mu njegova vremešna žena Katica spremi froncle sa sirom, pa ih pošećeri i skroz ga odobrovolji, onda mi drekne u slušalicu. I dođe. Ne kaže ni dobar dan, ne izuje se. Samo se uvuče u kupatilo“.

„Majčin glas me miluje sa skajpa. Šta bi želela da ti pošaljemo, pita me. Znam da si prerasla te stvari  ali  makar neku sitnicu, neku knjigu, CD, mindjuše, šta bilo samo reci. Pošalji mi, govorim joj u sebi, pošalji mi Malu.  Spakuj je, presavij, obmotaj, zamotaj, adresiraj. Pošalji mi Malu. Makar nju. Šta želiš da ti mama pošalje, ne odustaje. Moju porodicu!, bih da viknem. Cigarete, mama, samo cigarete mi pošalji, sve ostalo imam, odgovaram napuklim glasom i posle se još satima mučim da zaspim“.

"Skoro sve prelepe fasade zgrada Seville kriju tajanstvene patije, bašte, u kojima se njeni stanovnici “odmaraju”, a ako su nekim slučajem ulazna vrata otvorena može samo da se nasluti deo lepote i užitka koje pružaju te oaze. Čak je i stil gradnje novog dela Seville zadržao isti princip arhitekture, te su većina zgrada izgrađene u kockastom obliku sa patiom u centru. Mada meni lično, to uopšte nema tako puno šarma kao što su zadržale sve građevine starog dela. U njima se zaista može naći mir, u begu od milionskog grada koji pulsira".

„Završavajući ovih dana novu verziju Blog Agregatora, osetio sam potrebu da napišem i FAQ , odnosno, kratko uputstvo sa najčešćim pitanjima i odgovorima vezanim za agregaciju blogova. Iz čestih razgovora sa blogerima, zaključio sam da je mali broj njih upućen u  osnovne principe funkcionisanja Blog Agregatora, te sam pokušao da ovim sažetim uputstvom doprinesem koliko - toliko edukaciji, i približim običnim jezikom dotičnu problematiku. Koliko sam u tome uspeo prosudite sami. Iskreno se nadam da će biti od koristi. Ukoliko imate još neka konkretna pitanja koja se ne nalaze na FAQ stranici postavite ih ovde“.

„Treba mi plan. Moram da se reorganizujem. Treba mi motiv. Cilj. Treba mi bolji posao. Trebaju mi suštinskije alternative od raženog i polu belog hleba. Treba mi želja da ponovo grabim, da trošim život a ne on mene. Baš tako, bez lažnih skromnosti, hoću sve i sad. Žuri mi se. Hoću da zavodim i ostavljam. Hoću da se osećam da kontrolišem život. Ne, nije to. Ustvari se plašim. I zapravo mi treba iznad svega da prvo pustim tu istinu pod kožu, u krv koja je još topla. Ne bežati od vatre, već proći kroz nju. Jednog dana neću biti živ“.

„Na današnji dan pre 200 godina rođen je Čarls Darvin. Čarls je odrastao u tipičnoj bogatoj porodici, u kojoj su svi ,,furtom" bili lekari. Njegov otac je često umeo da kaže da ne zna šta će biti sa njegovim sinom jer se ni po čemu  nije isticao i ništa ga nije zanimalo. I tako je mali Čarls pod pritiskom porodice upisao medicinu. Darvin je iz medicine koju organski nije podnosio otišao na teologiju  a u isto vreme se družio sa prirodnjacima, koji su ga uveli u znanja prirodnih nauka. I onda je, baš negde u to vreme, Engleska je pripremala jednu naučno-istraživačku ekspediciju koja će obici svet. Mladi Darvin je zahvaljujući tatinim vezama, svojim poznanstvima  primljen u ekspediciju koja je trajala punih pet godina".

"Scream for me Belgrade bile su reči Bruce Dickinson-a nakon kojih se iz 15.000 grla prolomio vrisak koji se pamti do kraja života. Skoro dva sata svirke i to kakve! Hitovi su se ređali jedan za drugim. Atmosfera za pamćenje, Brus koji je ceo koncert pretčao i skakao sa zvučnika na binu pa sa zida na... ko zna gde. Publika koju bi poželeo da ima svaki bend na ovom svetu, cela Arena i svako zna svaki stih svake pesme, fanovi kakve retko koja grupa ima.  I još nešto, samo želim da napomenem još jednom da me je Brus Dikinson ponovo oduševio.  Pa čovek ima ravno 50 godina, za neverovati kakve vratolomije pravi na onoj ogromantnoj bini. Danas nam je svima pokazao kako se voli muzika, kako se voli Metal, kako se voli Rok i kako se poštuje publika koja dolazi na koncerte".  A Wolfie je razočaran: "Žao što to moram da kažem, publika je nekako omanula".  Fairy će ovo ceo život pamtiti.

Blogoye postoji tri godine. I idemo dalje.

„Jedan od najcrnjih događaja u našem kraju je bio taj kada su komšije na dan krsne slave izgubile petogodišnju kći. Majka je parkirala auto kraj garaže petljala oko svih tih silnih namirnica slavskog kolača i torbi dok je devojčica skakutala po travuljini i upala u neobezbeđen šaht. Dovoljno je izgubiti dete iz vida na par minuta pa da ga izgubiš zauvek. Sledeće godine komšije su ponovo slavile krsnu slavu. Njihova vera, njihova stvar. Sada, srećom, imaju dva zdrava sina. Žive normalno. Vreme leči rane. Bučno slave slavu do zore. Nešto mi opet nije u redu oko te slave. Ja je lično više ipak ne bih slavio. A Vi?"