BlogOye!

"Mi smo kao narod skloni da Makijavelijevu tezu o cilju i sredstvu tumačimo proizvoljno, shodno prilici i trenutnoj potrebi. Dajemo sebi slobodu da svojim postupcima izvrgnemo ruglu sve do sada u istoriji zabeležene pobune, proteste, revolucije, podrške, reforme i humanitarne akcije. Pre subotnjeg mitinga, lideri najveće opozicione stranke u Srbiji su najavili veliko iznenađenje za javnost. Pošto je ovaj narod odavno izgubio sposobnost iznenađivanja na bilo šta, veliko iznenađenje da je Tomislav Nikolić, lider SNS-a, započeo štrajk glađu i žeđu sa ciljem da se samoubije na taj način ako se izbori u Srbiji ne raspišu kad je on zamislio je umalo prošlo bez odjeka..."

"Dok gledaš farme, dvorove, survajvore i brata, dok ti mozak atrofira ostavljen na standby-u, i dok se slobodan čovjek koji misli svojom glavom, degeneriše na nivo zaglupljenog roba, sve je u savršenom redu - ti si samo poslušni šrafčić u korporacijskom automatu koji dobro obavlja ono za šta je tu postavljen. Onoga trenutka kada postaneš svjestan da svojom krvlju i znojem, nezaposlenošću, neriješenim socijalnim pitanjima, privatizacijom raznoraznih fondova - ukratko mukom potlačenih podmazuješ taj sistem, i kada se pobuniš protiv njega, želeći ništa više od onoga što smo nekada u ovoj državi imali, ti ugroženi vlastodršci krenu sa represijom. I neka me neko onda ubijedi da ne živimo u policijskoj državi? I neka me neko onda ubijedi da o tome ne smijem da pričam u jednoj,  navodno, demokratskoj državi? I neka me neko onda ubijedi da mi ne trebamo promjene?"

"Ralph Fiennes, slavni britanski glumac i reditelj,  otvorio je večeras 39. Fest u prepunoj velikoj dvorani Sava centra, gde je posle svečanog programa prikazan njegov film Coriolanus, sniman u Beogradu pre nepunih godinu dana.  Coriolanus je film o beznađu - rekao je Ralph Fiennes. Da je reč o čistoj tragediji koja navodi publiku da razmišlja o tome kako je jadno biti čovek. To je moderna  priča inspirisana Šekspirovom dramom o tragičnom rimskom vojskovođi koja je prošlog proleća snimana u Beogradu i okolini... Glavni lik, ratni junak Gaj Coriolanus, omrznut i proteran iz Rima, nije ni heroj, ni dželat, ni žrtva, nego sve to istovremeno".

“Taman kada sam shvatila da mogu hodati čak i bosa, iznenadila sam se koliko je važno, da bi stigao što pre što dalje, imati sasvim svoju melodiju koju ćeš moći pevati dok hodaš sam. Skoro je nemoguće stići do Shabarakandija prečicom. Hteo ne hteo put te sam vodi ka njemu, ali je taj put zaista prilično otežan ukoliko sam sebi ne znaš da pomogneš. Ne možeš očekivati da se krećeš njime ako prethodno ne odmakneš teret sa leđa, makar vagajući ga sa ruke na ruku. Treba znati da jedina dragocenost koju posedujemo nije sam život jer je život svuda oko nas, ali je samo vreme ta, jedina prava dragocenost kojom, opet, na žalost ne gospodarimo na putu ka Shabarakandiju”.

"Iskočio sam iz voza, vratio se u grad i uputio ka groblju, da nađem babinu humku. Spletom okolnosti, sahrani nisam prisustvovao: saopštili su mi tužnu vest tek nakon položenog ispita. Lutao sam među krstačama, saplitao se dezorijentisan. Začuh zvižduk, osvrnuh se i spazih ga: Odrobijao je kaznu i sada je bio tu. Gad je sedeo na grobu svoje majke. Ponašanjem i batinama ju je oterao direktno pod zemlju. Preminula je od bolesti, maltretiranja dugova i sekiracije. Narko-dileri, policija, Đavo, advokati i Smrt uvek dođu po svoje".

"U detinjstvu imah velike planove za sebe. Maštala sam o posebnosti, osvajanju univerzuma, originalnosti u svemu što radim. Vapila sam za divljenjem u očima onih koji me okružuju. Istina je da sam samu sebe doživljavala nekako posebnom, jedinkom kojoj je Bog podario tu čast da svet posmatra svojim očima. I bila sam uverena da se isti vrti upravo oko mene. Ali ne u onom narcisoidnom i sebičnom smislu, kao kada očekujete da vam se svi i svako klanja i ispunjava sve vaše hirove i želje, već mogućnost da ga osetite na svojoj koži, budete učesnik i svedok u dešavanjima oko vas i imate moć da ih doživite onako kako dolikuje..."

“Na Čolu se sekla mama i njene dve sestre. Svaka Nova godina mod detinjstva, onog najranijeg, bila je obojena Čolom, jelkom, pihtijama, sarmom i kolačima. Danima se vrteo Čola, mama je mrdala guzicom, s maramom na glavi, dok je zavijala sarme. Jedino vreme kad je bila tišina u kući, bilo je vreme kad se stari, mrtav umoran, vraćao namirisan ženskim parfemima i nalakiranih noktiju na malom prstu obe ruke. Robna je kuća tih godina dobro poslovala. Dok je inventarisao pred Novu godinu, puštao me je da se do mile volje igram na odeljenju s igračkama, jašem onog keramičkog konja koji se „jahao na žutu banku“. Živeli dragi moji. Nek vam Bog da zdravlja pre svega i samo zdravlja, sve ostalo ćete lako kad imate to prvo”.

"Dvehiljade osme sam uselio u svoju gajbu, zaljubio sam se u morsku so, oblake koji kriju vrh planine, jednu strmu dalmatinsku uličicu prekrivenu kaldrmom i prezrele usne koje i danas sanjam. Samo jednom se ljubi. Sve ostale su htele samo da se drmaju. Da muž ne zna, da sin ne zna, da tata ne zna... nije bitno ko, ali važno je da neko ne zna. Dvehiljade devete... ne znam gde mi je pamet bila. Nisam bio tu. Dvehiljade desete, dobio sam pravo da živim tamo gde miriše morska so, a oblaci koji kriju vrh planine, nedostaju mi jedino prezrele usne. Ali, uz malo sreće i truda, dodaćemo i to u jednačinu sreće. Jedna decenija odlazi u prošlost. Čeka me, valjda još jedna. Pa još jedna... posle toga, biću prezhvalan za svaki novi dan".

"Posle 206 redovnih postova, malo sam se umorio. Nije da neću da pišem, nego nemam kad. Drugi, mnogo bitniji zadaci su došli na red, kao što su nošenje, hranjenje, presvlačenje, ljuljanje, vozanje, igranje, cupkanje, pričanje, pevanje, buđenje noću. Svi oni su zanemarljivi naspram čistog uživanja dok gledate malo čudence dok raste pred vašim očima. Biće vremena za sve, samo neće biti vremena za ono što ste propustili u odrastanju vašeg deteta, jer ono je sutra već drugačije. Zato iskoristi dan, Carpe diem, Seize the day. Sutra je već sve drugačije".

"Da se predstavim: ja sam mama dvoje dece, Miloša i Sofije. Miloš ima problem. Miloš ima četri i po godine i ne govori, teško razume šta mu se priča. Miloš često plače. Miloš se boji svega što ne razume. Miloš slabo jede. Miloš loše spava. Miloš je dete koje ima problem sa pervazivnim razvojnim poremećajem, za sada nam nisu rekli da je autističan. Ovo će biti moja priča o jednom veoma posebnom detetu, o mom Milošu. Ovo je moj pokušaj da tugu i radost podelim sa nekim ko ne zna ni mene ni moje dete a uz put možda pomognem nekoj drugoj mami da shvati da nije sama na ovom svetu sa tim problemom".

"U nemogućnosti za bilo šta drugo, odlučio je da jedno vreme ćuti. I ćutao je, upijajući samo zvuke iz svoje neposredne okoline posvetivši se u potpunosti svojim mislima koje su se, primetio je, množile sve više i više i bivale sve finije i slikovitije kako je on više ćutao. Kada bi mu se glas nakupio na zadnjem nepcu i pretio da provali poput urlika, otišao bi do kupatila pogledao se u ogledalu i jako otvorio usta. Činilo bi mu se tada da je onaj drugi Pera nešto rekao, neki čudan zvuk, nalik na vapaj bi se odbio o glatke površine keramičkih pločica i opet bi se sve utišalo. Ništa mu nije bilo jasno, samo bi ga jednoličan zvuk neonke opet podsetio na tišinu".

"Martina Ukota ima 17 godina i ogromnu volju za životom. Sve je počelo s boli u leđima, sasvim običnom, nimalo prijetećom. Tog dana, kada je radila rendgen, zadnji je put stajala na nogama. Dva i pol mjeseca traje njezina borba sa zloćudnom bolešću, ali Martina, njezina majka Sandra, obitelj i prijatelji učinit će sve na svijetu da ona ponovo bude zdrava i bezbrižna djevojka. Obzirom da Martina boluje od Ewingovog sarkoma koji je oštetio kralježnicu i metastazirao na pluća i mozak te se u pratnji majke Sandre već nekoliko mjeseci nalazi na liječenju u Zagrebu koje sa sobom nosi i velike troškove a potrajati će barem do ljeta iduće godine, akcija i dalje traje pa svi koji žele pomoći obitelji Ukota to mogu napraviti uplatom na žiro račun koji je otvoren u Privrednoj banci Zagreb na broj 2340009-3212569358".

"Letos, kada mi je umrla baka, padala je kiša, i hrpa zemlje koja je ustupila prostor njenim ostacima, pretvorila se u gomilu blata, po kojoj je sanduk, kao vikinška galija, ušao u svoje poslednje pristanište. U taj blatnjavi had gde je čeka nekakav skelar, ili Anubis, ili čovek sa krunom od trnja, neko nas već izvesno čeka. Ako ne neko mitsko ili svemoguće stvorenje, onda čekamo jedni druge. Jer jedino jedni druge i imamo.  Dolazimo jedni kroz druge, i ostavljamo deo sebe za one koji će nas pamtiti po angedotama koje se prepričavaju za ručkom, i tako ćemo živeti, na njihovim usnama, u njihovim mislima, bićemo svi tu. Jedni za druge. Jedni uz druge. Dok se ćuti uz molitvu, ili dok se nazdravlja. Živi ili mrtvi. Svejedno je".

"Smešni mali dečko, analitičar u obaveštajnoj službi,  frustriran svojom nevidljivošću i sporim napredovanjem u službi, u maju ove godine je na svoj FB profil postavio status „Bradley Manning je više nego razočaran u ljude i društvo uopšte“. Usledilo je „Bradley Manning nije deo opreme“. Bilo je očekivano da će se sledećeg vikenda napiti. Potući se sa nekim, možda. I resetovati. Umesto toga, mladi obaveštajac je downloadovao preko pola miliona poverljivih fajlova, smestio ih na medije sa oznakom „Lady Gaga“  i postao zvanični krivac za WikiLeaks, najnoviji diplomatski skandal. Svetska javnost ne diše, očekujući nove sadržaje koji se postavljaju iz sata u sat. Ne znam šta očekuju".