Данас сам морала на пут, и нисам имала коме да га оставим... пошто је болестан (много мање него протеклих дана, али идаље кија и кашље), па сам га водила са собом. И шта је он радио? Наравно, спавао...

Нисам љута, само сам пазила да ми рука не "дрмне" током сликања

  Уживајтееееееееееееееее...

Beograðani, svaka vam èast! Kako vi živite, èudim se èudom... Nekada sam volela da vam dolazim, i nije mi bilo važno da li idem u Novi, Stari Beograd, Zemun. Otkako je zatvoren železnièki most zbog rekonstrukcije, preæi preko èuvene Gazele svakog dana od 14 do skoro 20h, a posebno od 16 do 19h je ravno samoubistvu. I nije za one sa slabim živcima i lošim automobilima. U petak sam zbog preðašnjih obaveza kasnila sa planiranim dolaskom u BGD, tj da pojasnim - planirala sam da sve obaveze završim do 13h, ali eto... hvala Vam, dragi Beograðani, što ste me poèastili "groznicom petkovske veèeri". Od Zemuna do Starog grada taèno sat i 45min. Kuku!!!

Iznenadilo me jako da su se beograðani dosetili da trotoare jednog novobeogradskog bulevara koji prolazi pored nekoliko zgrada bivše države iskoriste kao treæu traku. Kad sam prokomentarisala "Vidi ovaj bezobrazluk?!" Teta i Kata su 'ladno objasnile kako "oooo, pa daaaa, preði tamo, tamo je mnogo brže...tu nas voze i taksisti... malo je rupasto ali brzo ide." Posle 30minuta mic-po-mickanja, iskoristila sam nepažnju jednog od nadrnanih vozaèa i presekla na trotoar. I ja.

Eto, hapsite me... kad jednom budem matora i zgužvana, šetaæu pored Dunava i reæi svom unuku "Tu je baka jednom proterala auto..." Stidim se. Stvarno.

****************************

Subota uveèe mi je bila jedna od najlepših u poslednjih nekoliko godina - na ideju naše drage Roze, otišli smo na klizanje u Smederevo. Nikada nisam bila ni blizu terena za klizanje ali sam se uvek divila svima koji umeju da se makar kreæu na klizaljkama, ne moraju da budu neki virtuozi. Elem, teta i Roze su se klizale (obe po prvi put u životu) dok sam ja posmatrala sa strane, slikala, snimala i pila èaj iz topline obližnjeg kafiæa u prijatnom društvu. Sledeæe subote opet idemo, pa ko hoæe da nam se pridruži - JUHUUUUUU! Evo kako to izgleda, ali samo malo...

p.s. ovo je naša teta, prvi put na ledu, a odmah za njom, ova lepotica obuèena u roze je naša - Roze...

Били нам кумови на ручку у суботу, чика Ниџа и Нена - чудо једно, са својих (скоро) 34 идаље се "чикам" са неким. Нена, Ниџина жена и ја смо одавно склопиле договор да је ословљавам са "ти", али чика Ниџи не могу да превалим преко уста то "ти" - и крај. Јбга, он је за мене "чика Ниџа" већ 30 свесних година... но, чика Ниџа је сад "деда Ниџа" - и по годинама и по титули, од две ћерке за сада троје унучади, а Вук му дође - усвојени унук.

Тако он каже. Залеће се са врата и виче "ГДИ ЈЕ МОЈ УНУК?!" а онда (пандур у пензији) производи звук пиштаљке што наравно Вука доводи до стања кад се смеје на глас. "Где си, бем' му, гди си љуби га деда?!" говори му док му се Вук баца у загрљај и онда креће ваљање по поду, блесављење (јесам рекла да кум има преко 60 година?), кревељење и невероватна количина пољубаца. Кад се Вук родио, кум Никола, шаљивџија и захебант, је изјавио како су сад он и мој тата "као Милан и хер Шика" из "Жикине династије", где је наравно он - Жика, а наш Деда - Милан.
-Шта ти можеш да научиш од овог твог деде, само да буљиш у компјутер - тебе ће твој деда Ниџа да води у кафану да терамо циганку да се пење на сто и да је штипкамо за дупе!!! (ок, признајем, и ја сам се смејала ал' више због начина на који је то речено) А кад још мало порастеш. има деда да те научи да се бијеш и псујеш!

Зашто је битно да се мушко дете научи псовању и тучи? Сећам се да ми је тата причао како је морао да се потуче са неким дечаком који се словио за најслабића у школи кад се доселио у Пожаревац. "Нисам умео да се тучем, а пошто сам био већи од њега - оборио сам га и сео на њега." И, победио - доказао да није највећи слабић у школи.

Вук већ неко време пролази "агресивну фазу" и користи сваку ситну "нервозу" да ме одалами. И не само мене, и не само то - уједа како стигне мада то уједање је више у облику игре, али наравно он нема појма да то играње маму боли. Видели сте овде отимање око аутомобилчића са Ниџом, у последње време су почели да се здраво гурају-гуркају и свесна сам а и видела сам да то све започиње - Вук. Ја сам прошла "фазу објашњавања" да то није лепо и да се то не ради, сад сам у "фази викања НЕ НЕ НЕ!", а завршна ће бити баш она против које се борим. На жалост...

Без претераног филозофирања, ја сматрам да је батина из раја изашла али у крајњој нужди и последњим стадијумима "убеђивања". Не бих волела да често примењујем ову "технику убеђивања", али... видећемо. Јутрос, остављам Вука у вртићу и док му скидам јакну прилази му мали Огњен, а Вук га из чиста мира удари по рамену да се Огњен моментално нађе на поду. ПО-ЛУ-ДЕ-ЛА-САМ!!!! Зашто се тако понаша? Криво ми је што нисам никако реаговала сем оног мог старог, мени већ офуцаног "Не, не! Срам те било, Вукашине, зашто си то урадио?! Ништа нсии добар!" и онда је он почео да плаче, па је дошла васп. Рада, узела га у наручје да га теши...

Зар то није погрешно? Зар није требала да се солидарише самном и да га и она прекори?

Ништа ми није јасно више...

Au, što imate bezobraznu maštuuuuuuuuu!

Posle duuuuugo vremena, Vuk ponovo uživa u kupanju. Išli smo iz faze i fazu, a sada smo opet u fazi kad voli vodu, ne možemo da ga izvuèemo napolje Juèe je nešto bio posebno inspirisan, valjda je uzbudjen jer je video sneg po prvi put u životu (te slike æu da objavim kad mi ih vrati Baka Juca)...

Postavljam sada sliku, meni najdražu, a èim se "ukaèi" snimak, stavljam i njega

Lep dan Vam želimo!

Razmišljam malo pre, stvarno sam postala pravi zavisnik o LATINO serijama, i sve više hvatam sebe kako trèkam pred TV oko pola dvanaest da bih gledala "La Fea Mas Bella", iliti "Ružna Leti" na Pinku. Možda se ne bih toliko zagrejala za tu seriju (gledala sam je godinama unazad, još dok sam studirala - ovo što sada prikazuju je rimejk) da muzika nije tako fantastièna, i veæina latino muzike koju kaèim na Patetika (ove linkove ne umem da kaèim, a volela bih) je iz te serije, ili sa YouTuba...

Nisam imala pojma da je ta serija TOLIKO popularna, stvarno... ko od vas bude dokon (kao ja tokom Vukove poslednje bolesti) neka pretraži po www.youtube.com klipove pod "fea mas bella" ili pod "lety y fenando"... ono je ludilo!!! Grèki, turski, filipinski fun-club!? Ljudi snimaju delove serije mobilnim telefonima i onda to kaèe na net!? Linkovi su me vukli dalje, pa sam saznala razne stvari vezane za glavne glumce, gledala neke njihove nastupe... i shvatila sam da je baš to mene i vezalo za ovu seriju.

POZITIVNOST!

Ne znam da li su stvarno tako svi nasmejani i raspoloženi (verovatno nisu, to ne bi niko mogao), Meksiko i nije najidealnije mesto na svetu para vivir, ali nekako... ta mešavina muzike i dobrih vibracija skoro da æe da me natera da promenim odgovor na pitanje "Zemlja u koju bi želeli da putujete?"

Potvrdila sam još jednu svoju zavisnost - brza vožnja. Pre neki dan sam stigla za 35min od BGDa do Požarevca, po vrlo gadnom vremenu. Skoro da sam više èekala na pumpi dok sam tankirala auto... ima neèeg u tom jurcanju adrenalina dok u autu besni muzika, a ja pièim autoputem... noæ, kiša, rizika svuda...

Luda sam, a?

U subotu sam popizdela naèisto... nije terminologija koju ovde koristim,ali je pravi opis onoga što sam oseæala u tom trenutku. U petak uveèe odem da se ošišam, i ošiša me moj vrli frizer... ma super je to bilo, iskreno reèeno, moj frizer i ja se odlièno razumemo - seo prekoputa mene, pa me zagleda... pa æe "Malo si mi žuta...", onako, sumnjièavo a ja samo što mu se nisam požalila kako sam kupila neku žnj farbu i "vidi na šta lièim!!!!"

-Opet si koristila onu "buæ-brè" smuækalicu?- Kriva saaaaaaaaaam, jesam. Garnijer, L'Oreal, šta je bilo - ne znam... kuku! Važno da je extra plavo, odmah se 'vatam za kutiju. Nemam, Bogu hvala, crveni pigment ko naša Teta - ona "meèku rodi" dok ne dobije pravu plavu... a ja sam do pre trudnoæe uvek imala istu boju - kao sa kutije. Sad, nema šanse. Kosa mi je lošijeg kvaliteta, masti se, ne mogu da izvuèem baby-blue, ono što najviše volim. Ipak, postoji lek za mene, zove se Keune i košta nešto malo preko 300din (najjeftinija je u "Lili"-ju). Kaže Moj Frizer meni - sedaj!

Šta mi je tutnuo na kosu - ne znam, al je bilo do... posivela sam za 7min, taèno. Ošišao me za 45min, namonitrao... sve je bilo fenomenalno do subote ujutru. Kad nisam vrištala! Ko èarolijom, nestalo je i boje i frizure.

Pitam se pitam, zašto frizura od petka ne može da traje do subote?

**************************

Juèe beše Sveti Alimpije, a mi tradicionalno kod Rašljiæa - na slavu. To je jedina slava koju Teta i ja željno išèekujemo svake godine. Osmeh nam se nacrta na lice još od kapije, ne iz kurtoazije veæ od srca, jer se iz kuæe èuje smeh, živa muzika i radosni su svi. Sestre Miliæ, Marija i Milena, koje jako volimo i koje su nam jako sliène, doèekale su nas sa jednakim oduševljenjem - kao mi njih. Imale su mnogo lepih i poneku ružnu vest.  Trampile su osmehe za suze, suze za pesmu, pesmu za smeh... kakav je i život. Kružan, komplikovan. Pevale smo, igrale, plakale. Svaka žalila za neèim, sve žalile za istom... eto, tako... neki ljudi odu odjednom, toliko brzo da kao da nikada nisu otišli. Uvek ostanu sa nama.

Zauvek...

Evo malo atmosfere sa slave... budite dobri

Компјутераш, љуби га мајка....

Juèerašnji dan je za moju porodicu uvek bio poseban. Skoro kao državni praznik, tako sam ga uvek doživljavala. Stanojeviæi su ruèkom kod bake i dede, u njihovom ušuškanom stanu na treæem spratu, proslavljali sve bitne datume (i nemoj da sam videla nekoga da se ceri) Novu Godinu, Prvi maj, godišnjicu braka, 29. novembar i - roðendane.

Èetvrtog decembra, jedan 1906. a jedan 1943., roðeni su otac i sin. Prvi u 7 ujutru, drugi u 7 uveèe.  Ne verujem u sluèajnost, samo u sudbinu - koincidenciji ovde nema mesta, previše je štelovanja da bi sluèajnost imala šta da traži ovde. O ne, nije moja baka ništa "štelovala", jednostavno se tako desilo, da je u sred rata, u sred Beograda, dok su bili u izbeglištvu - rodila mog tatu kao roðendanski poklon svom mužu, a mom dedi.

Mog deke nema veæ 5 dugih godina, veæ sam pisala o tome nekoliko puta, ali svi idalje èesto prièamo o njemu. Imao je 94 godine kada je otišao, ali je maltene do samog kraja bio potpuno svestan, nasmejan, gledao TV, telefonirao i na raèunaru radio na svom dnevniku. Raèunar je poèeo da koristi kada je imao 90god - brzo je shvatio prednosti raèunara nad mašinom, i èesto je imao milion pitanja kakva samo poèetnici imaju kad je Word u pitanju. Naravno, pošto je slabo video, uglavnom je moja tetka ispravljala njegove tekstove, pasuse.

Hvala joj

dr Dušan Stanojeviæ

Ipak, desilo se - opet kažem, ne verujem u sluèajnost - da je Vuka "zadesila" slièna sudbina. Dok sam još bila trudna, igrom sluèaja saznala sam da je Vukova "druga" baka roðena takoðe 04. decembra!  Tako da sada, opet javno slavimo dva roðendana za jedan datum, a jedan tajno, mirno i sa puno ljubavi - u našim srcima.

SREÆAN ROÐENDAN, FAMILIJOOOOOO!

Dosta mi je više i bolesti i lekova, posebno apoteke, temperature, noæi bez sna ... Vukovog stalnog kaèenja za mene i nezdravog kenjakanja ako uðem i u WC bez njega. Pauzu od 3 dana bez temperature iskoristili smo da posetimo kumove i prijatelje koji su nam prebacili da smo se udaljili i da se ne javljamo, iako sam pokušavala da im objasnim da je Vuk STALNO bolestan. I uvek isto, kijavica, kašalj, temperatura, upala uha. Pluæa puna šlajma, a on jadan krèi i krkori.

Hemomicin, Efferalgan, Febricet, Prospan. Nauèila sam napamet kad se koji daji, koliko, kako. Nauèila sam kako se skida temperatura razblaženom komovicom. Kako se stavljaju èepiæi. Kako se spava otvorenih oèiju, naèiljenih ušiju.

Iznenaðujem se svakog jutra koliko sam podrasla, kakvi su mi podoènjaci, kako je lep vazduh spolja kad krenem do apoteke da se pozdravim sa apotekarkama i danas. Vesti su mi specijalno interesantne...

Išla sam da zamenim 70 eura. Nedelja, oko osam uveèe. Iskoristila sam trenutak kad Vuk spava da izaðem, da prošetam, pogledam izloge. Jedna, druga, treæa menjaènica - ne rade. Uh, šta æu sad? Setim se, ima jedna koja radi stalno.
-Dobro veèe, možete da mi zamenite 75 evra?- Žena gleda one pare pa æe
-Mogu da Vam zamenim samo 50, za ostatak nemam dinara.
-Kako nema?
-Nema. Hoæete?

Gospoðo, meni treba 5000 dinara, moram da kupim inhalator za sina veèeras, loše mu je. Žena me gleda, prebira nešto tamo i uzima 60 evra.
-Ako je za dete, onda imam. Kurs je 82, pa æe 60 evra biti skoro taman.- Ma daj mi ženo pare, mislim se. Izbroja nešto manje od 5000, zahvalim se i pravac - apoteka.

Da li cu ja da razmazim moje dete inhalatorom? Odakle mojima to èudo kad sam ja bila bolesna? Ili kad su oni bili bolesni? Ili moja baka? Ne znam... samo znam da Vuk ne može da diše, da krèi, da mi se srce cepa kad ga èujem kako se guši, kako kašlje i pravi pauze u disanju. Samo znam da je juèe i prekjuèe primio dve injekcije Longacefa, da opet ima upalu uha i da mu je desni krajnik uveæan, zagnojen. Samo znam da mi se dete muèi i da sam spremna da radim što god da mu bude bolje.

Како се зове мајка која је навикла на увреде, примедбе, захтеве, молбе..?

Tukli su se juèe, ko je kako znao i umeo, Vuk i Nidža. Jedan sa godinu i po, drugi sa skoro 2. Ne oko neke cice, a ne - oko prevoznih sredstava. Kako vidimo na snimku...

*

... jasno je ko je za koga navijao, a ko je izvukao kakav kraj. Oluja i Maslaèak, zajedno sa Nikolinom Bakom su uglavnom navijale i smejale se.

QQ njima, kad ta otimanja postanu prave pravcijate batine.

Ako koza laže, rog ne laže. U ovom sluèaju - jezik! Dakle...

Obe slike su slikane u razmaku od minut il' dva, a samo potvrdjuju našu sumnju da je Vuk ZAISTA usvojeni unuk Nikoline Bake!

Neki su se setili, a neki ne - a nas baš briga. Lepo smo proveli dan, veselo i opušteno. Pomogli su nam Nidža i Nidžina Mama, i neke lepe požarevaèke "matorke" koje su se tu stvorile na brzinu. Popodne smo pili kaficu sa našim usvojenim Tetama, Katom i Milkom a juèe smo posetili Prvu i Jedinu u Zemunu...

Veliki je moj deèko... porastao. Svašta ume, ali nikako da poène da prièa. Brblja sve i svašta, ali ništa smisleno da kaže - osim "mama".Evo dela fotografija, ovog puta bez komentara, kako smo se provodili danas, kad je moj sin napunio godinu i po dana.

A sutra, vrtiiiiiiiiiiiæ!

А скитаћемо и сутра . Мама и Вук вас поздрављају!

Pre (podne)

 I - Posle (preciznije - pre par sati)

Veæ nekoliko dana Vuk i ja imamo gosta - Dane, moj horski drugar je neplanirano ostao bez prenoæišta i pitao da li može kod mene da "skrpi" par dana? Naravno, rekoh bez trunke premišljanja. Dane je i moj kolega sa radija, neko vreme smo zajedno vodili i program. Pored svega toga, a možda i pre svega toga, Vuku se Dane sviða. Ako se seæate snimka sa probe hora, èovek koji se igra sa Vukom je baš Dane.

Iskreno, pribojavala sam se reakcije Danetove bolje polovine, èak sam mu to i rekla - da sam ja na njenom mestu ne bi mi bilo svejedno što moj "èovek" spava u stanu neudate mame od trideset i kusur godina, koja pri tom ima i malog sina... U principu, nisam ljubomorna. Neko vreme sam svesno i glasno pristala da budem u neformalnoj vezi sa nekim ko je veæ imao jednu takvu vezu u tom trenutku - Teta je uvek govorila da joj njen lavovski karakter nikada ne bi dozvolio da deli svoju ljubav sa nekom drugom ženom. Ja sam nekako shvatala da nas dve njega jednog èinimo sreænim, svaka na svoj naèin i - zaigrala tango. I o ovome sam pisala ranije, na jednom drugom blogu (da ne kažem "prvom", da se Poglavica ne naljuti, ali tako je, taj blog je bio moj prvi blog) - prosto je neverovatno kako takva situacija može da funkcioniše kad su razumne osobe u pitanju. Naravno da tako nešto teško da može da opstane na duže staze, ali ...

Sa priliène vremenske distance, kada razmišljam o ovome, stièem utisak da meni nije bilo dovoljno stalno do njega kad sam mogla/htela da ga delim. Kad sam mogla 'ladno da funkcionišem u momentima kad sam znala da je baš sada on sa njom. A onda u glavi odgurnem taj koncept - ne, ne, to ne dolazi u obzir i nije u opciji. Ja sam jednostavno znala da je on takav, kakvog sam ga volela, baš zato što je slobodan. Blesav, detinjast, nasmejan. Razgranat jer nije sputan. Kao divlja ruža, puzavica.

Znam da sad 70% blogerki odmahuje glavom i komentariše kako nisam normalna... a da vas pitam, šta je ljubomora? Na koga ste ljubomorni? Ili, na šta? Iz ove perspektive, jedino prema èemu imam oseæaj posesivnosti (kontrolisan, naravno) je prema Vuku. On je jedino nešto samo moje, pored toga što je i svoj (ali toga još nije svestan, i dok je tako - moj je) - sve ostale ljude hteli - ne hteli delimo sa ostatkom sveta, na ovaj ili onaj naèin. I sami smo deljivi, iskidani, rascepkani, oplemenjeni tuðom ljubavlju pa sastavljeni kao pazl emocija, iskustva.... Lepo reèe Duško Trifounoviæ, "Ima neka tajna veza..."

Trebala bih za kraj ovog jutarnjeg filozofiranja da napišem nešto kao zakljuèak... al', nemam ga. Radila sam stvari srcem, bez glave jer mi se tada tako èinilo najispravnijim. Bila ekstremna, baš kao uvek. Plaæala istom valutom, i nije mi žao. Iskustvo koje mi je donela takva akcija je neprocenjivo. Ipak sada mislim da ne bih tako. Vuk ne zaslužuje to.

p.s. juèe je tražio da mu dam slušalicu dok sam razgovarala sa Ljiljom i rekao "AJOOOOO?"

Хвала свима који су нам писали приватне поруке, саветовали нас шта и како да урадимо, али то је нешто што сам очекивала од наших блогера

Таман сам помислила како се средила ствар са проливом, кад - цврц, ето нама јуче нове туре. Сад смо сви по кући болесни и само се смењујемо у тоалету. Ја сам почела да лудим, скоро недељу дана нисам изашла из стана, ни до продавнице. Вуку, наравно, требам у свакој секунди дана па је смак света ако изађем из његовог видокруга на пар секунди. Сва срећа па нам је Тета ту, одмењује ме повремено па могу да дремнем, да се тушнем, да постујем или гледам ТВ... Бака и деда су наравно ту, мање-више, али је ипак мама центар света и верујте ми... није лако. (знам да ће многи сада рећи/помислити "тражили сте - гледајте" - истина је. Надам се да ће овакви једном за свагда схватити да све што овде напишем није облик ЈАДАЊА, већ НАРАЦИЈЕ, дневничког облика; прим.аут.)

Ајде и нешто смешно да вам напишем. Пре неко вече, тј јутро да будем прецизна, најтачније у 03.05. звони фиксни телефон. И звони и звони... Једино сам га ја чула од свих укућана јер имам зечији сан откако је Вук у овом стању, али нисам устајала да се јавим, све мислим - грешка нека. Међутим, пошто се звоњава наставила схватам да није грешка, и да неко силно жели да прича самном у три ујутру. Јавим се, кад ће с'друге стране мушки глас: "Добро јутро, Саобраћајна полиција овде, стан *тај и тај*?" И ја се откинем од страха истог тренутка, одмах сам помислила да се Тети нешто десило јер је то вече ишла са друштвом у провод. Ја ту одмах питам "Јесте, шта се десило мојој сестри?", а колена више не осећам, почела сам да клизим ка поду. Млад неки полицајац, коме не иде баш од руке комуникација са становништвом ће на то:"То не могу да Вам кажем... него, јел' Ваш ауто бели фића регистарских таблица *****, и да ли сте га возили ноћас?" Почнемо да се објашњавамо ко је власник, где ко станује пошто се мени лична карта води на другу адресу, па кренем да причам како ми је дете болесно и зато сам код родитеља а да је највероватније Тета у мом стану... уколико јој се нешто није десило??? Кренем да инсистирам да ми каже шта се десило са фићом и Тетом, кад ће он: "Ваше возило се налази у улици *********, преврнуто на тротоару, па нас интересује да ли сте га Ви или Ваша сестра ноћас возили и оставили упаљена светла?" Мени ту пукне филм, позовем Тету на мобилни, замолим "предивног" младог полисмена да сачека. Богу хвала, Тета је била у стану и за тренутак ми потврдила да са терасе види преврнутог фићка. Онда полисмену дам Тетин број фиксног, пожелим му "лаку ноћ" и вратим се у кревет.

Јадан фићко! Да Вам не препричавам каква су све интелигентна питања постављали Тети, али оно најбоље икада је било, у тренутку када се Тета идентификовала као власник фићка - да ли сте га Ви овако паркирали?

Леп дан вам желим