Veæ nekoliko dana Vuk i ja imamo gosta - Dane, moj horski drugar je neplanirano ostao bez prenoæišta i pitao da li može kod mene da "skrpi" par dana? Naravno, rekoh bez trunke premišljanja. Dane je i moj kolega sa radija, neko vreme smo zajedno vodili i program. Pored svega toga, a možda i pre svega toga, Vuku se Dane sviða. Ako se seæate snimka sa probe hora, èovek koji se igra sa Vukom je baš Dane.

Iskreno, pribojavala sam se reakcije Danetove bolje polovine, èak sam mu to i rekla - da sam ja na njenom mestu ne bi mi bilo svejedno što moj "èovek" spava u stanu neudate mame od trideset i kusur godina, koja pri tom ima i malog sina... U principu, nisam ljubomorna. Neko vreme sam svesno i glasno pristala da budem u neformalnoj vezi sa nekim ko je veæ imao jednu takvu vezu u tom trenutku - Teta je uvek govorila da joj njen lavovski karakter nikada ne bi dozvolio da deli svoju ljubav sa nekom drugom ženom. Ja sam nekako shvatala da nas dve njega jednog èinimo sreænim, svaka na svoj naèin i - zaigrala tango. I o ovome sam pisala ranije, na jednom drugom blogu (da ne kažem "prvom", da se Poglavica ne naljuti, ali tako je, taj blog je bio moj prvi blog) - prosto je neverovatno kako takva situacija može da funkcioniše kad su razumne osobe u pitanju. Naravno da tako nešto teško da može da opstane na duže staze, ali ...

Sa priliène vremenske distance, kada razmišljam o ovome, stièem utisak da meni nije bilo dovoljno stalno do njega kad sam mogla/htela da ga delim. Kad sam mogla 'ladno da funkcionišem u momentima kad sam znala da je baš sada on sa njom. A onda u glavi odgurnem taj koncept - ne, ne, to ne dolazi u obzir i nije u opciji. Ja sam jednostavno znala da je on takav, kakvog sam ga volela, baš zato što je slobodan. Blesav, detinjast, nasmejan. Razgranat jer nije sputan. Kao divlja ruža, puzavica.

Znam da sad 70% blogerki odmahuje glavom i komentariše kako nisam normalna... a da vas pitam, šta je ljubomora? Na koga ste ljubomorni? Ili, na šta? Iz ove perspektive, jedino prema èemu imam oseæaj posesivnosti (kontrolisan, naravno) je prema Vuku. On je jedino nešto samo moje, pored toga što je i svoj (ali toga još nije svestan, i dok je tako - moj je) - sve ostale ljude hteli - ne hteli delimo sa ostatkom sveta, na ovaj ili onaj naèin. I sami smo deljivi, iskidani, rascepkani, oplemenjeni tuðom ljubavlju pa sastavljeni kao pazl emocija, iskustva.... Lepo reèe Duško Trifounoviæ, "Ima neka tajna veza..."

Trebala bih za kraj ovog jutarnjeg filozofiranja da napišem nešto kao zakljuèak... al', nemam ga. Radila sam stvari srcem, bez glave jer mi se tada tako èinilo najispravnijim. Bila ekstremna, baš kao uvek. Plaæala istom valutom, i nije mi žao. Iskustvo koje mi je donela takva akcija je neprocenjivo. Ipak sada mislim da ne bih tako. Vuk ne zaslužuje to.

p.s. juèe je tražio da mu dam slušalicu dok sam razgovarala sa Ljiljom i rekao "AJOOOOO?"