Били нам кумови на ручку у суботу, чика Ниџа и Нена - чудо једно, са својих (скоро) 34 идаље се "чикам" са неким. Нена, Ниџина жена и ја смо одавно склопиле договор да је ословљавам са "ти", али чика Ниџи не могу да превалим преко уста то "ти" - и крај. Јбга, он је за мене "чика Ниџа" већ 30 свесних година... но, чика Ниџа је сад "деда Ниџа" - и по годинама и по титули, од две ћерке за сада троје унучади, а Вук му дође - усвојени унук.

Тако он каже. Залеће се са врата и виче "ГДИ ЈЕ МОЈ УНУК?!" а онда (пандур у пензији) производи звук пиштаљке што наравно Вука доводи до стања кад се смеје на глас. "Где си, бем' му, гди си љуби га деда?!" говори му док му се Вук баца у загрљај и онда креће ваљање по поду, блесављење (јесам рекла да кум има преко 60 година?), кревељење и невероватна количина пољубаца. Кад се Вук родио, кум Никола, шаљивџија и захебант, је изјавио како су сад он и мој тата "као Милан и хер Шика" из "Жикине династије", где је наравно он - Жика, а наш Деда - Милан.
-Шта ти можеш да научиш од овог твог деде, само да буљиш у компјутер - тебе ће твој деда Ниџа да води у кафану да терамо циганку да се пење на сто и да је штипкамо за дупе!!! (ок, признајем, и ја сам се смејала ал' више због начина на који је то речено) А кад још мало порастеш. има деда да те научи да се бијеш и псујеш!

Зашто је битно да се мушко дете научи псовању и тучи? Сећам се да ми је тата причао како је морао да се потуче са неким дечаком који се словио за најслабића у школи кад се доселио у Пожаревац. "Нисам умео да се тучем, а пошто сам био већи од њега - оборио сам га и сео на њега." И, победио - доказао да није највећи слабић у школи.

Вук већ неко време пролази "агресивну фазу" и користи сваку ситну "нервозу" да ме одалами. И не само мене, и не само то - уједа како стигне мада то уједање је више у облику игре, али наравно он нема појма да то играње маму боли. Видели сте овде отимање око аутомобилчића са Ниџом, у последње време су почели да се здраво гурају-гуркају и свесна сам а и видела сам да то све започиње - Вук. Ја сам прошла "фазу објашњавања" да то није лепо и да се то не ради, сад сам у "фази викања НЕ НЕ НЕ!", а завршна ће бити баш она против које се борим. На жалост...

Без претераног филозофирања, ја сматрам да је батина из раја изашла али у крајњој нужди и последњим стадијумима "убеђивања". Не бих волела да често примењујем ову "технику убеђивања", али... видећемо. Јутрос, остављам Вука у вртићу и док му скидам јакну прилази му мали Огњен, а Вук га из чиста мира удари по рамену да се Огњен моментално нађе на поду. ПО-ЛУ-ДЕ-ЛА-САМ!!!! Зашто се тако понаша? Криво ми је што нисам никако реаговала сем оног мог старог, мени већ офуцаног "Не, не! Срам те било, Вукашине, зашто си то урадио?! Ништа нсии добар!" и онда је он почео да плаче, па је дошла васп. Рада, узела га у наручје да га теши...

Зар то није погрешно? Зар није требала да се солидарише самном и да га и она прекори?

Ништа ми није јасно више...