Juèerašnji dan je za moju porodicu uvek bio poseban. Skoro kao državni praznik, tako sam ga uvek doživljavala. Stanojeviæi su ruèkom kod bake i dede, u njihovom ušuškanom stanu na treæem spratu, proslavljali sve bitne datume (i nemoj da sam videla nekoga da se ceri) Novu Godinu, Prvi maj, godišnjicu braka, 29. novembar i - roðendane.

Èetvrtog decembra, jedan 1906. a jedan 1943., roðeni su otac i sin. Prvi u 7 ujutru, drugi u 7 uveèe.  Ne verujem u sluèajnost, samo u sudbinu - koincidenciji ovde nema mesta, previše je štelovanja da bi sluèajnost imala šta da traži ovde. O ne, nije moja baka ništa "štelovala", jednostavno se tako desilo, da je u sred rata, u sred Beograda, dok su bili u izbeglištvu - rodila mog tatu kao roðendanski poklon svom mužu, a mom dedi.

Mog deke nema veæ 5 dugih godina, veæ sam pisala o tome nekoliko puta, ali svi idalje èesto prièamo o njemu. Imao je 94 godine kada je otišao, ali je maltene do samog kraja bio potpuno svestan, nasmejan, gledao TV, telefonirao i na raèunaru radio na svom dnevniku. Raèunar je poèeo da koristi kada je imao 90god - brzo je shvatio prednosti raèunara nad mašinom, i èesto je imao milion pitanja kakva samo poèetnici imaju kad je Word u pitanju. Naravno, pošto je slabo video, uglavnom je moja tetka ispravljala njegove tekstove, pasuse.

Hvala joj

dr Dušan Stanojeviæ

Ipak, desilo se - opet kažem, ne verujem u sluèajnost - da je Vuka "zadesila" slièna sudbina. Dok sam još bila trudna, igrom sluèaja saznala sam da je Vukova "druga" baka roðena takoðe 04. decembra!  Tako da sada, opet javno slavimo dva roðendana za jedan datum, a jedan tajno, mirno i sa puno ljubavi - u našim srcima.

SREÆAN ROÐENDAN, FAMILIJOOOOOO!