...presijava se tvrdjava u njemu..kupa se Duga u svim svojim bojama..Gomila ljudi teče što uz, što niz njega :nasmejanih, usamljenih, glasnih, sasvim nečujnih...zabrinutih..
Oko nogu mi se motaju psi, pored mene prolaze uporni šetači..deca na svojim malim biciklima..Nedostaje mi onaj vozić..
Slusam laganu muziku i pokušavam da otkrijem šta se krije u tuđim glavama.. ipak ostaviću im njihove  misli..i vratiću se mojim..
Predivno veče..Što sam bliže Štrandu, sve je više ljudi..Ovo nisu šetači...ovo su oni koji su došli da noću  sednu Dunavu u krilo ..Ulazim  i spuštam se do obale..izuvam se bosa i hodam ivicom obale..Kako je lepo..pesak klizi između  prstiju , ostaje trag na obali... Dunav spira moje tragove kao da želi da sakrije moje korake po njemu..Na pesku stoje srca zaljubljenih i on pokušava da ih dohvati.. ne daju se..taman su toliko daleko da mu slatko prkose. Njih dvoje sede da fotoapratom i čekaju da ga uhvate na delu brisanja ljubavi..
Neko dete je plakalo za ovom lopaticom...neko se dete danas igralo sa ovom loptom..
Krećem nizovodno prema kući..sve je tiše i tiše, šetači su se umorili... Prodavačica sladoleda je stigla do pred sam kraj knjige... Dunav je sve glasniji..Tvrdjava  još lepša..ali ipak Duga onako puna boje na sebi izmami ti uzdah...
Tek po koji šetač..sve je bliže tišina noći  na mom putu.Ceo kvart spava....
Laku noć.