Sreća je mala, obična i neupadljiva i mnogi ne umeju da je vide.. https://www.blogoye.me/vesticara/ sr Sat, 18 Jul 2026 16:26:39 +0200 BlogOye! ..potrošila se još jedna godina. Kad bi slagala iznad "crte", bilo bi toga prilično. Moram priznati, onog u minusu daleko manje nego u prethodnoj "neparnoj godini". Kad malo bolje razmislim sve neparne godine su imale neku lošu uspomenu. Možda mi se zato i nije izlazilo iz ove 2008. Bila je nekako  debeljuškasta i slatka..Bila je ipak lepa. Jutros rano počeo je da pada sneg. Lane ga u ovo vreme nije bilo...Hladno je. Neka, zima je..Volim sneg. Sve je nekako čistije sa snegom. Moji ukućani još spavaju, ja čitam novine..i razmišljam kako se ustvari ništa nije promenilo. Od ranog jutra mi stižu čestitke. Neki ljudi vas se sete da postojite samo u vreme praznika, kad krenu da šalju one kružne poruke, pa listaju imenik i prosleđuju ih.... Onda se "jako" volimo. Ne odgovaram baš na sve poruke. Nekima samo kažem "Hvala, takođe." Pravi i iskreni prijatelji su bili obični, jednostavni. Oni su samo  napisali: "Volimo  te i u ovoj godini!" Nisam pisala često, i malo me zbog toga grize savest. Možda ću ove godine biti malo vrednija..Ne znam.. Vama dragi moj prijatelji jednostavno želim da kažem "Voleću vas i ove godine. Ne skidajte osmeh sa lica, jer verujte on ima čarobnu moć.." Thu, 01 Jan 2009 16:21:00 +0100 https://www.blogoye.me/vesticara/55352/ Zvono na vratima.."Momenat.." Otvaram vrata stana i gledam u poštara. -"Vi odlučili malo na put?" -"Ma jok..sedim di sam, a ni za di sam nisam.." -"Bogami, ima da putujute pravo u Beč.." -"Aaaaaa, e pa što ne kažete odmah.." Zahvalih se ja poštaru, na lepoj vesti i stavih onu kovertu na sto. Pozavršavah svoje obaveze i krenuh da zavirim šta ima unutra. Plašila sam se da ću ako odmah otvorim pošilju, okasniti sa svojim dnevnim "opet ništa nisam radila".. Korice..lepe nema šta..posveta još lepša, vidim ja nešto mi nedostaje ?!?! KAFA !!! Skuvah sebi kafu, malo veće izdanje doduše, i krenuh na put za Beč. I nije vredelo ni zapomaganje mojih ukućana, ni to  da im  baš nešto treba tog momenta ..i uzalud je telefon zvonio, sve sam jednostavno,  bez trunke griže savesti stavila na totalni ignore uz tekst-"Na putu sam". A putovanje? To vas zanima? Neću vam puno otkrivati. Saputnici su sjajni..Ja sam uživala, od srca se smejala. Moji su me ukućani čudno gledali i samo povremeno, zapitkivali "Imaš li li još puno do kraja?" I putovala sam do samog kraja. Nisam stala. Savet? Skuvajte poveću dozu kafe, i krenite na put, nećete zažaliti. Hvala ti Vojo na ovom predivnom putovanju.. Sun, 26 Oct 2008 19:40:00 +0100 https://www.blogoye.me/vesticara/50849/ Tu sam, ali nisam. Nalazim se negde izmedju. Izmedju vas i same sebe. Fri, 10 Oct 2008 02:04:00 +0200 https://www.blogoye.me/vesticara/49753/ Eto, završi se i ovaj godišnji odmor. Bio je lep i dugačak, baš lepo dugačak. Prijalo je nema šta, ne kažem da bi još koja nedelja legla, ali eto kako je moj godišnji gotov, tako i ostalim mladim stanovcima ove naše lepe zemlje. Dođe i 1 septembar. Neki povedoše svoju decu u školu, puni treme, šta će tamo da rade njihovim mezimcima, a kod mene dođoše isprepadani roditelji sa svojim malim srcima, ne starijim od tri godine. Gledamo se mi tako, oni ne dišu a ja pokušavam da ih ubedim da im decu nećemo ni skuvati, ni pojesti. Oni što im to nije prvi put seli prekoputa onih što im prvi put, pa se podeliše ko naše političke stranke, i nikako da se usaglase - hoće li njihovim mezimcima biti tu u vrtiću jako strašno ili samo malo. O tome da će im biti lepo, nema ni pomisli. Ne shvataju oni da i nas drma trema. Da ni nama nije lako, da nas hvata panika od plakanja, da se trudimo da njihovoj deci olakšamo prve dane u vrtiću, da se trudimo da  ne plaču, da nas od toga boli glava, da....Oni što sede prekoputa, da iz nazovemo prekaljeni, čudom se čude, a ja ih podsećam da su i oni bili takvi "isti nekada"... -KO ? JA? Ma daaaaaaaj... Cele ove nedelje dolaze sa svojom decom u vrtić da bi se uverili šta im - mi  vaspitačice tamo radimo. Prvi dan se ne odvajaju od svojih mezimaca, drugi dan već polako pronalaze sebi stolicu gde bi seli...a danas im je baš lepo da se međusobno druže. A mi? Nama ostaje da do sledećeg godišnjeg odmora svaki dan smišljamo nešto novo, nešto zabavno i da  nam dani prolaze što lepše. Jeste lepo, ne žalim se, naprotiv, ali iskreno govoreći jedva čekam da mi odrasli izađu iz sobe i da nas ostave ne miru da uživamo. I tako već drugi dan dete izjavi:- Lepa mi je ona nova "spavaćica" Ma'ina, a ona djuga ima kosu kao klovn." Tata propade u zemlju od blama a ja se samo nasmejah od srca. Počeo je  novi krug odrastanja. Oni "stari" su porasli i otišli u školu. Svrate svaki dan da se malo mazimo i da vide kakvi su ovi "novi". Da li su bolji od njih? Hoćemo li ih više voleti?.. Volećemo ih kao što smo voleli njih. Uostalo ko ih ne bi voleo? Thu, 04 Sep 2008 17:41:00 +0200 https://www.blogoye.me/vesticara/47538/   Pre 12 godina, tačnije 11 godina, 7 meseci i 9 dana u naš topli dom stigao je jedan mali bumbasti šnaucer. Dobro nije bumbasti nego patuljasti, no bio je kao bumbar mali. Godinama sam se borila da u stan ne donesemo pas. Sprat je to, treba ga šetati, noću, rano izjutra, zimi, na +35 stepeni, ali onda u jednom momentu sam ipak stala pred ogledalo, porazgovarala sama sa sobom i zapitala se: -„Kakav si ti to roditelj? Izmišljaš razne izgovore samo da ne bi ispunila detetovu želju?” Da moj suprug nije bio na strani moje dece, (kao i uvek) verovatno bih ja pobedila, ovako sam se pridužila grupi „pobunjenika”.             Od psa na kraju ispade živa igračka. Nije nikad naučio da ostane sam. Plašio se mačaka. Od dece je bežao glavom bez obzira. Kad grmi morali smo da mu dajemo Bensendin, jer je dobijao tempereturu i svaki put smo strahovali da će mu srce stati. Nikad nije bio na izložbama jer je bio isuviše „naš”. Samo mu još baterije nismo menjali, no ne kažem da je bilo jako blizu i tom momentu.            Kad mu pred zgradom dosadi da čeka sina koji  igra košarku, lepo i kulturno se vrati u ulaz, sedne i čeka pred liftom da neko od komšija dodje, i čim se vrata lifta otvore on ulazi unutra. Šta će jadni komšiluk doveze ga gore, pozvoni na vrata i on sav ponosan uđe u stilu-„Dosta sam bio napolju, ja sam došao kući”.            Prolazile su godine, mi smo se svi navikli na njega, i svi naši prijatelji, i mnogobrojna rodbina, pa smo mu dali status vanbračnog deteta. Nismo imali kome da ga utrapimo kad negde putujemo, već je i on ponosno putovao sa nama.            Povela sam ga  u vikendicu da i on malo akumulira prirode u sebe. Pa životinja je zar ne? I onda te večeri je izašao u svoju večernju šetnju i nije se vratio. Nakon pola sata, osetila sam da nešto nije u redu. Ne liči na njega da provede noć negde napolju? Nema on te hrabrosti. Krenula sam da ga tražim.Tražila sam  ga i  dozivala ga onako po mraku, plašileći se da me neko iz okolnih vikendica ne skine puškom misleći da sam neki razbojnik.              A ona sam ga ugledala kao nepomično leži na travnatom putu prema kući. Krenuo je da se vrati i oprosti sa svojom gazdaricom. Nije stigao. Bilo je to za njega predaleko.              I puno puta sam gunđala i bila ljuta na samu sebe što sam se pridružila pobunjenicima. Što sam dopustila da se useli u kuću. I opet  mi  je po ko zna koji put, pripao onaj teži deo zadatka, pokop, saopštiti ćerki da nema više njene vernog prijatelja sa kojim je odrasla, i uz kojeg je provela svoje detinjstvo. Jednostavno nisam imala reči. Ostala sam nema.              Nisam mogla da pišem o ovome dan kasnije. Isuviše mi je bilo teško. Priznajem-gunđala samo ovih godina kako me nervira, kako mi da ga je dosta. Eto ipak i sad gledam gde je, krećem da mu sipam svežu vodu, u vreme kad bi trebao da jede, mahinalno krećem po njegovu hranu.              Najteže mi je ipak bilo gledati moje rođeno dete kako plače bolno i neutešno. Svaka njena suza me je ubadala u srce. Svaki njen uzdah meni je oduzimao dah. Najviše boli kad ti dete pati.              I sada se pitam da li sam trebala da se borim protiv pobunjenika i ne dozvolim da stigne pas u kuću? Onda se setim predivnih  godina. Setim se sreće  koje je moje dete dobilo dolaskom tog  malog zvrka, i ipak  nije mi žao. No ostala je  tuga u srcu. Žao mi je što je moja ćerka tako bolno tužna.              Znam, ipak je srećna. Sat, 16 Aug 2008 21:02:00 +0200 https://www.blogoye.me/vesticara/46632/ Direktor kompanije poziva sekretaricu i kaže joj: "Hajde, spremi se, idemo na nedelju dana na službeni put u inostranstvo..." Sekretarica po povratku kući obaveštava muža: "Dragi, moram sa šefom na službeni put na nedelju dana, moraćeš sam da se brineš o sebi..." Muž obaveštava svoju švalerku: "Moja žena putuje na nedelju dana, provešćemo to vreme zajedno..." Švalerka obaveštava svog đaka kome daje časove iz matematike: "Biću veoma zauzeta, imam puno posla i pauziraćemo nedelju dana..:" Ðak sav srećan obaveštava svoga dedu: "Dedice moj, biću slobodan nedelju dana i nemam časove, jer mi je nastavnica zauzeta, hajde da idemo na pecanje..." Deda (direktor kompanije) ponovo zove svoju sekretaricu: "Plan je promenjen, moj unuk me moli da provedemo vreme zajedno. Putovaćemo drugi put..." Sekretarica zove svoga muža: "Dragi, moj šef je zauzet, službeni put je odložen..." Muž zove švalerku: "Nećemo moći ove nedelje, žena je odložila put..." Švalerka zove đaka: "Nastave će ipak biti kao i obično..!" Ðak zove dedu: "Dedice, nastavnica je rekla da će nastave biti kao i obično, ne mogu da ti pravim društvo..." Deda zove svoju sekretaricu: "Ne sekiraj se, ipak putujemo ove nedelje. Spremaj stvari..."   Fri, 15 Aug 2008 16:56:00 +0200 https://www.blogoye.me/vesticara/46590/ Skinula sam svoj ručni sat i odložila ga na vitrinu. Od danas sam konačno na godišnjem odmoru. Istina počeo je on jos 17 jula, no tek juče sam skinula sat. Spakovala sam se i došla u moj raj na zemlji. Kućica u šumi, mir ti tišina. Kažu mi da su to prvi znaci  starenja kad osetiš potrebu za bežanjem u prirodu, za odvajanjem od sveta. Meni je  jednostavno ovde lepo. Narednih 10-tak dana živeću isključivo na osnovu onoga što mi organizam bude tražio..Počela sam da punim baterije. Najzad mir i tišina.. Fri, 08 Aug 2008 10:22:00 +0200 https://www.blogoye.me/vesticara/46266/ E da..Ako neko može da ispuni moju želju, evo reći ću je sad. U sledećem životu, molila bih da budem bogomljka.. Da ga smažem kad obavi posao i da zaršimo priču na temu. Koristi od muških? Retka pojava, osim one jedne koja nam doduše kasniji život ispunjava srećom-gledajući kako ono malo žgepče raste. Da li treba na nabrajam razloge? Evo..čisto da mi savest bude mirna: -" Auuuuuu, istakla mi lična karta. Znaš li ti koliki su tamo redovi? Umiru ljudi i preve mesta onima što čekaju...Daj, hajde seti se  koga poznaješ tamo, ili možda više želiš da i mene odnese KONKORDIJA?" -"Znaš šta, ajd ti ondesi majstoru deo za kola, šarmiraj ga i on će tebi to odmah, onako preko reda uraditi..Ma mene će samo pogledati, ako se udostoji čak i to da uradi, i auto neće biti popravljen još 3 dana najmanje." -" Ma daj, nazovi doktoricu i objasni joj šta mi je, nemoj sad da ja moram da idem u ambulantu!!! Pa tamo smrt čeka u redu." -" Ja da ti idem u banku? Ti imaš temperaturu? Znaš li da su juče bile penzije!! A to znači spemi mi svečano odelo i zovi (gore pomentu) KONKORDIJU." -"Grejač na bojleru? Znaš da je Vlada stručnjak za to. On čovek električar..Nemoj da se ja igram sa strujom. Znaš da živimo na jakooooo viskom spratu i da vatrogasci ne dobacuju dovde..Uostalom, toplo je, prijaće ti da se malo rashladiš. Čemu žurba i panika, ne razumem?" Dakle u jedno sam sigurna-u sledećem životu jedino što želim je da budem bogomljka. Makar moj život bio kratak, ali da ga smažem bar jednom i da umrem srećna.. Tue, 05 Aug 2008 20:05:00 +0200 https://www.blogoye.me/vesticara/46175/ Ponedeljak jutro. Popile smo kafu i krećemo sa poslom. Otvaram prvi elemenat plakara i vadim majicu po majicu..Ovo nosimo, a ovo ? "To stavi na stranu"... Ove pantolone nosimo-ove? "I to na stranu"...Taj deo je gotov. Sad garderober...Ova jakna ide, i ova ide-trebaće za hladnije dane..a ova? "Tamo među one stvari, pa ćemo smisliti šta ćemo sa tim starima, možda će nekom trebati .." Kutija?Hmm šta je u njoj? " Eeeeeee tu su fotogafije..." Auuuuuuuu hajde idemo redom. Jednu  po jednu pregledamo, na poleđini pišem komentar ko je to na fotografii i oduševljavam se starim žutim fotografijam  iz 1904 godine..nekom dedici sa ogromnim belim brkovima i detetu koje mu sedi u krilu .." To je moja mama kao dete.." Ovo ću ja sačuvati, ovo jednostavno ne dam da se baci..Sedimo u gomili starih fotografija...Prolazi dan.. Utorak nastavljamo dalje..sad je na redu još puno garerobe i koje kavih sitnica..jer život ceo je u tom stanu..u svakom kutku ima delić jednog života..Prođe i utorak Sreda.." Šta misliš da li da nosim ovo?" DA  !! NARAVNO DA NOSITE !! Uostalom ne nosite vi već kola..Gomila stvari koje se nose raste... Četvrtak ..umorne smo i ona i ja....samo pričamo i opet gledamo fotografije, koje se  pojavljuju iz nekih čudnih kutaka. Dolaze drugarice, da se oproste, glume da im nije teško, i sve obećavaju da će doći u goste iako su jedva do nas došle..Svaka ima neku sitnicu na poklon  i sećanje. Naravno da se to mora poneti.. Tašne su spakovane i ja odlazim kući da se bakica odmori. Petak jutro...Osam sati..kafa me čeka na stolu...Spisak stvari koje još treba dodati na vrh putnih tašni.."Znaš ove kristalne čaše ti poklanjam.To su čaše koje su meni ostale od moje mame..U njima se služi ono gusto Sremačko crno vino".. Sve je stalo u dve tašne. Ceo jedan život koji nosi sa sobom..Poslednji pogled u zgradu u kojoj je živela..mahnula joj je ... Vozimo se, pričamo, obe glumimo kako nam nije teško..Stigli smo. Pokušavam da ceo  život uselim  u  jedan ormar..Obe se smeškamo i pričamo o vrelom danu... Sedam u kola i krećem..Suze nekontrolisano teku niz lice..ne vidim put ispred sebe...da se vratim? Neeeeee ne smem...Ali boli, jako boli.. Dom za stare i nemoćne ostaje iza mene, ali vratiću se ja sutra i sutra i sutra i sutra..... Fri, 01 Aug 2008 22:41:00 +0200 https://www.blogoye.me/vesticara/46026/ Upravo sam se vratila sa tradicinalnog porodičnog okupljanja koje se održava uvek jednom godišnje..Evo još jedan deo iz majkine knjige i neću vas više daviti... MOJA UDAJA   Došlo je proleće. Bio je mesec maj. Nas iz Čuruga pozovu u skupštinu u Elemir u goste. Bilo je mnogo gostiju iz više sela. Lepo je bilo. Tamo je bio i Vuja iz Mola. To je bilo moje peto viđenje sa njim. Samo smo se pozdravili, ništa ga nisam pitala a ni one mene. Razišli smo se kući. Posle nekoliko dana dođe Vuja u Čurug. Ode kod mog brata Marinka i kaže da hoće sa mnom da se ženi. Marinko ga je ubeđivao da ni ne pokušava, da zna da se neću udati za udovca, da sam  nedavno odbila jednog sa jednim detetom, a on ima troje. Vuja mu je rekao: „ Ja ću da pokušam”. I tako Vuja  u skupštini kaže našem slugi koji je služio  službu u škupštini šta hoće. Takav je bio naš običaj. Taj se čovek zvao Ljuba Milin, ja sam ga zvala čika Ljuba. On kaže mom ocu da bi se Vuja ženio sa mnom. Tata kaže mami i naravno meni ništa ne kažu. Vuja otišao kući i čekao odgovor. Moja tata napiše kartu da ga odbijamo to veče mi da kartu da sutra odnesem na poštu. Ja sam znala da je to odgovor i pogledam šta piše. Vidim da su ga odbili. Ne znam šta mi je bilo i kažem da ja neću poslati tu kartu, da ja hoću da se udam za Vuju. Kad je moja mama buknula na mene: „Jesi ti poludela da se udaš na troje dece, staru svekrvu a još i Olgin stari otac živi sa njima. Ti ništa ne znaš. Jel hoćeš da budeš maćeha? Zažalićeš ako se udaš”             Još je tu vikala na mene, tata je samo rekao: „Ostavi je neka sama odluči”. Meni mama kaže sa uzmem drugu kartu da odnesem kod čika Ljube, on će napisati šta ja kažem. Sutra kupim drugu kartu i mislim: „Što ja da idem kod čika Ljube, kad mogu i sama da napišem”. Mada to nije bilo po našem običaju baš u redu, uzmem kartu i napišem otprilike ovako: „ Dragi Vujo, kad  možeš dođi. Udaću se za tebe. Pozdrav Merima”.             On brzo dođe. Ne znam da li je bila nedelja ili običan dan. Dogovorimo se  i brzo smo se upisali u opštini. Sad je samo trebalo da prođu tri nedelje pa da možemo da se venčamo. Mileni su javili da ću se udati za Vuju. Ona dođe brzo kući, bila je nešto bolešljiva. Kaže da će otići u Mol, tamo je bio jedan stariji lekar jako dobar, da je pregleda a otići se  i da vidi Vuju i decu. Kad se vratila iz Mola, donela mi je sliku sa Vujinom decom. Meni kaže:  „Nemoj da se plašiš biće ti tamo dobro”. Naravno da sam se brinula. Idem od kuće u nepoznatu kuću. Sama sam odlučila, sad šta Bog da.             Vuja je dolazio nekoliko puta za to vreme u Čurug. Ponekad mi je i pisao a i ja njemu. Bila su to tako obična pisma da bi se sad i mi smejali...  Tue, 29 Jul 2008 21:30:00 +0200 https://www.blogoye.me/vesticara/45918/