Pre 12 godina, tačnije 11 godina, 7 meseci i 9 dana u naš topli dom stigao je jedan mali bumbasti šnaucer. Dobro nije bumbasti nego patuljasti, no bio je kao bumbar mali. Godinama sam se borila da u stan ne donesemo pas. Sprat je to, treba ga šetati, noću, rano izjutra, zimi, na +35 stepeni, ali onda u jednom momentu sam ipak stala pred ogledalo, porazgovarala sama sa sobom i zapitala se:
-„Kakav si ti to roditelj? Izmišljaš razne izgovore samo da ne bi ispunila detetovu želju?” Da moj suprug nije bio na strani moje dece, (kao i uvek) verovatno bih ja pobedila, ovako sam se pridužila grupi „pobunjenika”.
            Od psa na kraju ispade živa igračka. Nije nikad naučio da ostane sam. Plašio se mačaka. Od dece je bežao glavom bez obzira. Kad grmi morali smo da mu dajemo Bensendin, jer je dobijao tempereturu i svaki put smo strahovali da će mu srce stati. Nikad nije bio na izložbama jer je bio isuviše „naš”. Samo mu još baterije nismo menjali, no ne kažem da je bilo jako blizu i tom momentu.
           Kad mu pred zgradom dosadi da čeka sina koji  igra košarku, lepo i kulturno se vrati u ulaz, sedne i čeka pred liftom da neko od komšija dodje, i čim se vrata lifta otvore on ulazi unutra. Šta će jadni komšiluk doveze ga gore, pozvoni na vrata i on sav ponosan uđe u stilu-„Dosta sam bio napolju, ja sam došao kući”.
           Prolazile su godine, mi smo se svi navikli na njega, i svi naši prijatelji, i mnogobrojna rodbina, pa smo mu dali status vanbračnog deteta. Nismo imali kome da ga utrapimo kad negde putujemo, već je i on ponosno putovao sa nama.
           Povela sam ga  u vikendicu da i on malo akumulira prirode u sebe. Pa životinja je zar ne? I onda te večeri je izašao u svoju večernju šetnju i nije se vratio. Nakon pola sata, osetila sam da nešto nije u redu. Ne liči na njega da provede noć negde napolju? Nema on te hrabrosti. Krenula sam da ga tražim.Tražila sam  ga i  dozivala ga onako po mraku, plašileći se da me neko iz okolnih vikendica ne skine puškom misleći da sam neki razbojnik.
             A ona sam ga ugledala kao nepomično leži na travnatom putu prema kući. Krenuo je da se vrati i oprosti sa svojom gazdaricom. Nije stigao. Bilo je to za njega predaleko.
             I puno puta sam gunđala i bila ljuta na samu sebe što sam se pridružila pobunjenicima. Što sam dopustila da se useli u kuću. I opet  mi  je po ko zna koji put, pripao onaj teži deo zadatka, pokop, saopštiti ćerki da nema više njene vernog prijatelja sa kojim je odrasla, i uz kojeg je provela svoje detinjstvo. Jednostavno nisam imala reči. Ostala sam nema.
             Nisam mogla da pišem o ovome dan kasnije. Isuviše mi je bilo teško. Priznajem-gunđala samo ovih godina kako me nervira, kako mi da ga je dosta. Eto ipak i sad gledam gde je, krećem da mu sipam svežu vodu, u vreme kad bi trebao da jede, mahinalno krećem po njegovu hranu.
             Najteže mi je ipak bilo gledati moje rođeno dete kako plače bolno i neutešno. Svaka njena suza me je ubadala u srce. Svaki njen uzdah meni je oduzimao dah. Najviše boli kad ti dete pati.
             I sada se pitam da li sam trebala da se borim protiv pobunjenika i ne dozvolim da stigne pas u kuću? Onda se setim predivnih  godina. Setim se sreće  koje je moje dete dobilo dolaskom tog  malog zvrka, i ipak  nije mi žao. No ostala je  tuga u srcu. Žao mi je što je moja ćerka tako bolno tužna.
             Znam, ipak je srećna.

Direktor kompanije poziva sekretaricu i kaže joj: "Hajde, spremi se, idemo na nedelju dana na službeni put u inostranstvo..."

Sekretarica po povratku kući obaveštava muža: "Dragi, moram sa šefom na službeni put na nedelju dana, moraćeš sam da se brineš o sebi..."

Muž obaveštava svoju švalerku: "Moja žena putuje na nedelju dana, provešćemo to vreme zajedno..."

Švalerka obaveštava svog đaka kome daje časove iz matematike: "Biću veoma zauzeta, imam puno posla i pauziraćemo nedelju dana..:"

Ðak sav srećan obaveštava svoga dedu: "Dedice moj, biću slobodan nedelju dana i nemam časove, jer mi je nastavnica zauzeta, hajde da idemo na pecanje..."

Deda (direktor kompanije) ponovo zove svoju sekretaricu: "Plan je promenjen, moj unuk me moli da provedemo vreme zajedno. Putovaćemo drugi put..."

Sekretarica zove svoga muža: "Dragi, moj šef je zauzet, službeni put je odložen..."

Muž zove švalerku: "Nećemo moći ove nedelje, žena je odložila put..."

Švalerka zove đaka: "Nastave će ipak biti kao i obično..!"

Ðak zove dedu: "Dedice, nastavnica je rekla da će nastave biti kao i obično, ne mogu da ti pravim društvo..."

Deda zove svoju sekretaricu: "Ne sekiraj se, ipak putujemo ove nedelje. Spremaj stvari..."

 

Skinula sam svoj ručni sat i odložila ga na vitrinu.
Od danas sam konačno na godišnjem odmoru. Istina počeo je on jos 17 jula, no tek juče sam skinula sat. Spakovala sam se i došla u moj raj na zemlji. Kućica u šumi, mir ti tišina. Kažu mi da su to prvi znaci  starenja kad osetiš potrebu za bežanjem u prirodu, za odvajanjem od sveta. Meni je  jednostavno ovde lepo. Narednih 10-tak dana živeću isključivo na osnovu onoga što mi organizam bude tražio..Počela sam da punim baterije.
Najzad mir i tišina..

E da..Ako neko može da ispuni moju želju, evo reći ću je sad. U sledećem životu, molila bih da budem bogomljka..
Da ga smažem kad obavi posao i da zaršimo priču na temu.
Koristi od muških?
Retka pojava, osim one jedne koja nam doduše kasniji život ispunjava srećom-gledajući kako ono malo žgepče raste.

Da li treba na nabrajam razloge?
Evo..čisto da mi savest bude mirna:

-" Auuuuuu, istakla mi lična karta. Znaš li ti koliki su tamo redovi? Umiru ljudi i preve mesta onima što čekaju...Daj, hajde seti se  koga poznaješ tamo, ili možda više želiš da i mene odnese KONKORDIJA?"

-"Znaš šta, ajd ti ondesi majstoru deo za kola, šarmiraj ga i on će tebi to odmah, onako preko reda uraditi..Ma mene će samo pogledati, ako se udostoji čak i to da uradi, i auto neće biti popravljen još 3 dana najmanje."

-" Ma daj, nazovi doktoricu i objasni joj šta mi je, nemoj sad da ja moram da idem u ambulantu!!! Pa tamo smrt čeka u redu."

-" Ja da ti idem u banku? Ti imaš temperaturu? Znaš li da su juče bile penzije!! A to znači spemi mi svečano odelo i zovi (gore pomentu) KONKORDIJU."

-"Grejač na bojleru? Znaš da je Vlada stručnjak za to. On čovek električar..Nemoj da se ja igram sa strujom. Znaš da živimo na jakooooo viskom spratu i da vatrogasci ne dobacuju dovde..Uostalom, toplo je, prijaće ti da se malo rashladiš. Čemu žurba i panika, ne razumem?"

Dakle u jedno sam sigurna-u sledećem životu jedino što želim je da budem bogomljka. Makar moj život bio kratak, ali da ga smažem bar jednom i da umrem srećna..

Ponedeljak jutro. Popile smo kafu i krećemo sa poslom. Otvaram prvi elemenat plakara i vadim majicu po majicu..Ovo nosimo, a ovo ? "To stavi na stranu"... Ove pantolone nosimo-ove? "I to na stranu"...Taj deo je gotov. Sad garderober...Ova jakna ide, i ova ide-trebaće za hladnije dane..a ova? "Tamo među one stvari, pa ćemo smisliti šta ćemo sa tim starima, možda će nekom trebati .."
Kutija?Hmm šta je u njoj? " Eeeeeee tu su fotogafije..." Auuuuuuuu hajde idemo redom. Jednu  po jednu pregledamo, na poleđini pišem komentar ko je to na fotografii i oduševljavam se starim žutim fotografijam  iz 1904 godine..nekom dedici sa ogromnim belim brkovima i detetu koje mu sedi u krilu .." To je moja mama kao dete.." Ovo ću ja sačuvati, ovo jednostavno ne dam da se baci..Sedimo u gomili starih fotografija...Prolazi dan..
Utorak nastavljamo dalje..sad je na redu još puno garerobe i koje kavih sitnica..jer život ceo je u tom stanu..u svakom kutku ima delić jednog života..Prođe i utorak
Sreda.." Šta misliš da li da nosim ovo?" DA  !! NARAVNO DA NOSITE !! Uostalom ne nosite vi već kola..Gomila stvari koje se nose raste...
Četvrtak ..umorne smo i ona i ja....samo pričamo i opet gledamo fotografije, koje se  pojavljuju iz nekih čudnih kutaka. Dolaze drugarice, da se oproste, glume da im nije teško, i sve obećavaju da će doći u goste iako su jedva do nas došle..Svaka ima neku sitnicu na poklon  i sećanje. Naravno da se to mora poneti..
Tašne su spakovane i ja odlazim kući da se bakica odmori.
Petak jutro...Osam sati..kafa me čeka na stolu...Spisak stvari koje još treba dodati na vrh putnih tašni.."Znaš ove kristalne čaše ti poklanjam.To su čaše koje su meni ostale od moje mame..U njima se služi ono gusto Sremačko crno vino"..
Sve je stalo u dve tašne. Ceo jedan život koji nosi sa sobom..Poslednji pogled u zgradu u kojoj je živela..mahnula joj je ...
Vozimo se, pričamo, obe glumimo kako nam nije teško..Stigli smo.
Pokušavam da ceo  život uselim  u  jedan ormar..Obe se smeškamo i pričamo o vrelom danu...
Sedam u kola i krećem..Suze nekontrolisano teku niz lice..ne vidim put ispred sebe...da se vratim? Neeeeee ne smem...Ali boli, jako boli..
Dom za stare i nemoćne ostaje iza mene, ali vratiću se ja sutra i sutra i sutra i sutra.....