Ponedeljak jutro. Popile smo kafu i krećemo sa poslom. Otvaram prvi elemenat plakara i vadim majicu po majicu..Ovo nosimo, a ovo ? "To stavi na stranu"... Ove pantolone nosimo-ove? "I to na stranu"...Taj deo je gotov. Sad garderober...Ova jakna ide, i ova ide-trebaće za hladnije dane..a ova? "Tamo među one stvari, pa ćemo smisliti šta ćemo sa tim starima, možda će nekom trebati .."
Kutija?Hmm šta je u njoj? " Eeeeeee tu su fotogafije..." Auuuuuuuu hajde idemo redom. Jednu  po jednu pregledamo, na poleđini pišem komentar ko je to na fotografii i oduševljavam se starim žutim fotografijam  iz 1904 godine..nekom dedici sa ogromnim belim brkovima i detetu koje mu sedi u krilu .." To je moja mama kao dete.." Ovo ću ja sačuvati, ovo jednostavno ne dam da se baci..Sedimo u gomili starih fotografija...Prolazi dan..
Utorak nastavljamo dalje..sad je na redu još puno garerobe i koje kavih sitnica..jer život ceo je u tom stanu..u svakom kutku ima delić jednog života..Prođe i utorak
Sreda.." Šta misliš da li da nosim ovo?" DA  !! NARAVNO DA NOSITE !! Uostalom ne nosite vi već kola..Gomila stvari koje se nose raste...
Četvrtak ..umorne smo i ona i ja....samo pričamo i opet gledamo fotografije, koje se  pojavljuju iz nekih čudnih kutaka. Dolaze drugarice, da se oproste, glume da im nije teško, i sve obećavaju da će doći u goste iako su jedva do nas došle..Svaka ima neku sitnicu na poklon  i sećanje. Naravno da se to mora poneti..
Tašne su spakovane i ja odlazim kući da se bakica odmori.
Petak jutro...Osam sati..kafa me čeka na stolu...Spisak stvari koje još treba dodati na vrh putnih tašni.."Znaš ove kristalne čaše ti poklanjam.To su čaše koje su meni ostale od moje mame..U njima se služi ono gusto Sremačko crno vino"..
Sve je stalo u dve tašne. Ceo jedan život koji nosi sa sobom..Poslednji pogled u zgradu u kojoj je živela..mahnula joj je ...
Vozimo se, pričamo, obe glumimo kako nam nije teško..Stigli smo.
Pokušavam da ceo  život uselim  u  jedan ormar..Obe se smeškamo i pričamo o vrelom danu...
Sedam u kola i krećem..Suze nekontrolisano teku niz lice..ne vidim put ispred sebe...da se vratim? Neeeeee ne smem...Ali boli, jako boli..
Dom za stare i nemoćne ostaje iza mene, ali vratiću se ja sutra i sutra i sutra i sutra.....