..ovako: Pozovete uveče komšiju na kafu i rakijicu i onako neobavezno mu napomenete, kako sutra nameravate da kuvate pekmez od šljiva. On će vam, kao svaki dobar komšija odmah ponuditi svoje šljive, jer vaše baš i nisu nešto najbolje rodile, kad ne umete tako lepo i dobro da ih prskate kao on. Vi od srca prihvatite poklon, i svih onih 6 kilograma šljiva lepo operete, očistite od koštica, i stavite ih u veliku šerpu pekmezaru. Preko njih pospete 1.5 kg šećera, pa ih lepo izmešate, rukom najbolje, prekrijete krpom i ostavite ih preko noći da odstoje i puste sok. Sutra ujutro, ustanete lepo u 7.30 sati, pristavite kaficu, al’ na veliku ringlu!! Kada je kafica gotova na tu istu ringlu poslažete čepove od piva po rubu ringle i na nju stavite onu šerpu pekmezaru sa šljivama koje su pustile sok u toku noći. Ringlu ostavite na 2 slobodno a može i na 2.5. Zašto čepovi od piva? Pa da ne zagori šerpa a „radi“ ko da je na goloj ringli... Samo nemojte staviti čepove u sredinu. Biće vam šerpa nestabilna, pa mož i da se prevali... E sad ste mirni bar dva sata. Za to vreme uživate u onoj kafici na terasi, prisećate se gde ste ostavili tegle u koje treba nasuti onaj pekmez kad bude gotov, a uz put gledate u baštu onog komšije što vam je sa desne strane, a koji je juče otišao kući i neće doći nedelju dana.. Gledate one šljive kako otpadaju, pa lepo ustanete, i nakupite u haljinče još jedno 6 kg šljiva..da se nađe. Dok ste skupljate ove šljive setičete se gde su vam tegle, pa ćete lepo kad ste oprali i ovu novu turu šljiva, oprati i tegle, staviti ih na sunce da se ugreju i osuše na prirodan način. Povremeno promešate onaj pekmez, drvenom varjačom-obavezno i ne ostavljajte je umočenu u pekmez. Malo srknete- sad već drugu kaficu, i pekmez je več počeo da se zgušnjava. Da vam ne bi bilo dosadno dok ga ukuvavate, poželjno je obavati jedan poduži telefonski razgovor, sa drugaricom, i dobro se istračariti.. Sad je pekmez već počeo da „vrca“ iz šerpe, pa polako završavajte razgovor da vam ne bi vrcno pekmez u oko... Kako da znate kad je dosta? Lepo. Uzmete mali tanjirić, sipate na njega jednu kašikicu pekmeza, stavite u frižider i sačekate da se ohladi. Sad tako ohlađenom pekmezu proverite gustinu. Ako je to ono, što vaši ukućani vole, skidajte pekmezaru sa ringle i sipajte u one osunčane tegle. Ja ih zatvaram odmah, dok je pekmez vreo. Zatvaram ih metlanim poklompcima, da se vakumira. Ima još jedan način vakumiranja. Kad naspete pekmez u teglu, brzim pokretom, okrenete teglu naopačke i vratite. Gotovo! Vakumirano 100%. Malo će vam poklopac biti musav kad otvorite teglu, da ga na lebac mažete, ali proveno je da se neće pokvariti. Nije još kraj.. Sad lepo onu drugu turu šljiva koju ste očistili od koštica stavite u tu istu pekmezaru, preko šljiva sipate opet 1.5 kg šećera, promešate, ali sad smanjite ringlu na 0.5. ringlu. Zašto? Pa lep je dan, treba iskoristiti sunca malo i za sebe, ne samo za tegle. Odete na sunčanje od 14-17 a one šljive puštaju sok samo tako, kao da su prenoćile. Jednom u sat vremena siđete dole, popijete neko pićence da se osvežite i bacite pogled na pekmez. Jednom ga promešate, čisto reda radi.. Sunce je zašlo, vreme je da ukuvate i ovu turu pekmeza... Postupak je isti, samo sad sa nekim drugim tračarite... Sve u svemu pekmez kuvate 4 sata. Od trenutka kad proključa do momenta nalivanja u tegle. E tako.... i prijatno.

15 avgust 2007 godina…sreda...dan od kojeg smo svi strepeli, dan koji smo znali da će doći, ali nekako ne baš tog dana..

U nekim trenucima jednostavno ostaneš bez glasa. Reči ostanu u srcu zarobljene..Nema tih suza koje će ih iz srca izneti. I onda ožiljci zarobe te reči u tebi i ne daju im nikad da izađu napolje. Ni potoci suza neće pomoći. Plačeš u nadi da će ti ožiljci postati manji, tanji... Da će ti srce prodisati, ali ne..

Jutra  prolaze, novi dani sviću, a one reči stoje doboko u tebi. Koliko još godina treba da prođe? Mislim da mi ni ostatak ovog života neće biti dovoljan. Slike su jake. Sećanja su još jača. Pričamo o tebi. Tvoje slike su tu oko nas.

Nema te...

Nema te da nam pričaš da li je ovo dobro ili ne... Da naglašavaš koliko su unuci porasli i kako sad vidiš kako stariš.. Da me pitaš zašto su se tetovirali? Da li to može da se skine?..Da me grdiš što se nisam javila kad sam stigla? Da me pitaš da li sam se umorila? Da me zoveš u šetnju.. Da mi kažeš kako ličim na tebe..

Evo i sad se nadam da će izaći iz srca poneki krik, ali ne ide.. Opet samo suze, i opet praznina.

Ljubim te...nedostaješ...

Od jutros uz kafu, ponovo čitam neke delove knijge..."Osluškivanje srca"

„Ja? Slep? Izgubio sam vid pre četiri godine, to je tačno. Ali zbog toga nisam slep. Vidim, samo drugačije.“ Posle kraće stanke, učitelj upita : „ A ti?“

Tin Vin je razmišljao. „Mogu da razlikujem svetlost od tame, drugo ne.“

„Zar nemaš nos da mirišeš?“

„Imam.“

„Imaš li ruke da dodiruju?“

„Naravno.“

„Nemaš uši da čuju?“

„Naprotiv, imam.“ Tin Vin se trgnu. Da li da priča doživljaj učitelju? Bilo je to pre nedelju dana i više nije sigura da li se radilo o njegovoj mašti. Radije je prećutao.

„Šta ti više treba?“, upita U Maj. „Najbitnije stvari su nevidljive.“ Ćutao je dugo, a onda nastavi: „Naša čula vole da nas zavedu. Vid je najvarljiviji. Navodi nas da mu verujemo najviše. Ubeđeni smo da vidimo okolinu, ali to je samo površina, a mi je prihvatamo kao stvarnost. Moramo naučiti da dokučimo srž stvar, njihovu suštinu. U tom slučaju, oči su prepreka. One nas skreću s tog puta. Zaslepljuju nas. Ko se suviše oslanja na njih, zapostavlja druga čula. Time ne mislim samo na uši i nos. Govorim o organu koji je u nama, ali nemamo ime za njega. Nazovimo ga kompas našeg srca.“

Tin Vin nije razumeo šta U Maj hoće time da kaže. Rado bi pitao nešto, ali starac mu ne dade da dođe do reči. Pružio mu je ruke i dečaka iznenadi njihova toplina. „Nauči da misliš o tome“, nastavi U Maj. „Ko je bez vida, mora biti uvek na oprezu. Zvuči jednostavnije nego što uistinu jeste. Moraju se pratiti pokreti i disanje. Ako bih bio nepažljiv, čula bi me prevarila. Pigravala bi se sa mnom kao bezobrazna deca koja traže pažnju.  Na primer, ako sam nestrpljiv, želim da sve ide brzo. Požurim i, naravno, naletim na čaj ili činiju supe. Ili ne čujem šta drugi govore, jer su moje misli ko zna gde. Dešava se isto ako u meni ključa bes. Naljutio sam se jednom na nekog mladog monaha i odmah nakon toga ugazio u ognjište u kuhinji. Nisam čuo pucketanje, niti sam namirisao vatru. Bes je potisnuo moja čula. Tin Vine, nije problem u očima i ušima. Bes nas čini gluvim i slepim. Strah, ljubomora i sumnja takođe. Kada se plašiš ili si ljut, preokrene ti se svet i izbačen si iz ravnoteže. Dešava se isto i ljudimo koji vide, ali oni nisu svesni toga.“

Čekajanje  u redu za pasoš- ili umreti pa da ti tamo u šalter sali dižu spomen ploču..ili rešiti taj problem knjigom. Ja se odlučih za ovo drugo..iskreno govoreći nešto nisam bila raspložena za ćaskanje sa "raznim čekačima". 
Kupila sam knjigu, mada znam da je dobra..ali se nisam nadala da je baš ovako dobra. Par puta sam se morala dobro kontorisati da ne zavirim u sam kraj...Izdržala sam, moram priznati teškom mukom..ali samo zato što sam izračunala da ću uspeti da je pročitam celu dok ne stignem na red.

Reč je o


A ovo čisto da vam zagolicam misli...

OSLUŠKIVANJE SRCA-Jan-Filip Zendker

Mlada advokatkinja Džulija Vin nigde nije osećala veću otuđenost nego u Kalavu, selu u brdima Burme. Do njega stiže tragajući za ocem nestalim pre četiri godine. Na ovaj put navodi je očevo ljubavno pismo namenjeno nekoj ženi u Burmi, pre četrdeset godina. Upoznaje starca koji joj otkriva tajanstvenu očevu prošlost. Sredina koja joj je potpuno nepoznata, postaje joj iznenada na čaroban način bliska...


Knjiga je inače ljubavnog žanra ( za one koji to ne vole) i moram priznati da odavno nisam srela tako lepe opise ljubavi..